Pariska karta Kijeva

Šest meseci posle naranyaste pobede u Ukrajini, Julija Timošenko i Viktor Juščenko, čelne ličnosti političkog vrha ove zemlje, posećuju, u razmaku od svega nedelju dana, Pariz. Premijerka je već bila, predsednik se sprema na put ovih dana. Bez obzira na protokolarna objašnjenja, ovaj zgusnuti tajming je neuobičajen sa diplomatskog stanovišta. Šta bi mogao biti motiv za ovo?

Prvo, “medeni mesec” za novu vlast Ukrajine bliži se kraju. Stoga, treba što pre zaokružiti i valorizovati međunarodnu podršku, jer izazovi sa kojima se suočava nova vlast postaju sve ozbiljniji.

Drugo, Francuska je, bez obzira na sve što se desilo i dešava, zajedno sa Nemačkom, ključna karika evropske integracije. Konkretizovanje njene blagonaklonosti i te kako je potrebno Ukrajini. Rezultat francuskog referenduma o Evropskom ustavu značio je i za Kijev “hladan tuš”, kako se izrazila sama ukrajinska “čelična ledi” premijer Julija Timošenko, dodajući da potreba da se uđe na evropska vrata nije stoga manja. Pariz, s druge strane, nije deo lobija, kao Vašington ili Varšava, na primer, koji zagovara konkretni iskorak EU prema Ukrajini, ali čelnici Kijeva znaju koliko je važno odobrovoljiti upravo Pariz u podršci svojim željama.

Treće, kratak razmak između ovih dveju poseta privukao je pažnju i s obzirom na glasine o odnosima ograničenog poverenja i razlike u temperamentima i pristupima dvoje državnika.

Bilo kako bilo, reklo bi se da je pobeda na izborima, bar po ocenama Kijeva, nedovoljno konkretno međunarodno valorizovana. Imiy Ukrajine u inostranstvu, uverava nedavno zamenik ministra privrede Ukrajine Vladimir Ignjaščenko, lošiji je od stvarne situacije. Ovih dana u Kijevu međunarodni ekonomski forum, nazvan ukrajinskim “mini-Davosom” treba da, uz učešće predsednika Poljske, Litvanije, Gruzije, Estonije, Azerbejyana i Moldavije i 250 biznismena iz sveta, pomogne stvaranju povoljnije investicione klime za Ukrajinu, kao i da ponudi platformu podrške međunarodnog biznisa vladi Ukrajine. Pitanje je u kojoj će se meri time primiriti ili rešiti sukobljeni interesi finansijsko-privrednih oligarha zemlje, na koje, između ostalih, ukazuje i dobro obavešteni “Špigl”.

Nova vlast već danas oseća dah predstojećih parlamentarnih izbora (mart 2006), strahujući od objedinjavanja opozicionih struktura. Prednost vladajućih snaga je danas minimalna, a sve su snažniji divergentni tonovi u raznim delovima države. Dok se na zapadu zemlje nastoji prevazići viševekovno nepoverenje i netrpeljivost između Poljaka i Ukrajinaca, o čemu su se zajedničkom deklaracijom za pomirenje oglasili nedavno i biskupi poljske Rimokatoličke crkve i njihove ukrajinske kolege iz Grčko-katoličke crkve, istok i jug zemlje i dalje su u dobroj meri okrenuti Rusiji, sa kojom Kijevu predstoji period delikatnih dogovaranja i pregovaranja. Osnovni problem je što raspoloženje stanovništva i u Rusiji i u istočnim i južnim oblastima Ukrajine nije u skladu sa namerama vlasti u Kijevu.

U takvim okolnostima trodnevna poseta Julije Timošenko Parizu nije mogla proći nezapaženo. Štaviše, interes je podstakla i sama gošća izjavom da joj je omiljena istorijska ličnost Jovanka Orleanka. Potpisano je 11 sporazuma i protokola, pretežno o saradnji u avio-industriji, vojnoj i bezbednosnoj sferi, kao i energetskom kompleksu. Posebno se ističe projekat u oblasti korišćenja atomske energije.

Mediji su, međutim, primetili i jednu, uslovno rečeno, senku tokom boravka visoke ukrajinske gošće – prilikom posmatranja pokaznih vežbi francuskih aviona, premijer Timošenko nije se nalazila pored francuskog predsednika Širaka, kako je prvobitno bilo planirano, već je naknadno dobila sedište dva mesta dalje, pored ministra odbrane. U delu medija se s tim u vezi pojavilo pitanje nije li “promena mesta rezultat blagog distanciranja”?