Srebrenica, jedna priča

“Izvini, ali gde se nalazi Srebrenica?”, pitao sam poodavno svog oca koji se tamo zaputio službom iz Ćuprije. Tako je po mene došao mučan tren: autobusom ne idem u Ćupriju, kao student, nego u Srebrenicu. Stres, baklave i, konačno Srebrenica. Moj otac direktor nove škole, Dom zdravlja preko puta stana, ja posle diplomiranja i SOS-a počinjem da radim. Ukratko, život udesi, tek ja tamo ostadoh petnaestak godina. O mojim tragovima neka pričaju drugi, o mojoj naivnosti moji, o zabludama je kasno.

Lečeći ljude, u neko doba primetio sam da se oni drugačije gledaju, pričaju, povremeni muk. Vehementni likovi se samoizbacuju, obojeni čudnom bojom. Moje kolege i prijatelji se menjaju. Ja jok. Trčim, vozim bicikl, kuglam, čitam, pišem. Magla se vidi i na vojnim vežbama. Konačno vidim mržnju, ali ne vidim razlog, sem imena i druge vere.

Jednog dana pored mene i moga druga Delivoja pala je sekirica u bašti kafane. Mobilnih tada nije bilo. Umobol i zlo već su uzeli mah. Tada već tutnji rat velikim delovima zemlje, stigao do Zvornika. Odbijam oružje. Ne znam i ne umem da ubijam. I neću da ubijam. Mnoge srpske porodice odlaze iz grada, noseći stvari u kamionima. Ja, sa svojim drugarima Milom i Andrijom, svakoga dana idem na Guber, u šetnju i kuglanje, kasnije saznajem da smo bili sumnjivi kao “obaveštajci”.

Deca moja su već u Srbiji, i ja sa suprugom odlučujem da jednu noć, nakon ubistva trojice Muslimana, provedem u Quboviji. Narednog dana se vraćamo, potom, definitivno odlazim bez igde ičega. U Potočarima me legitimisao i poželeo srećan put Kemo, dvostruki ubica iz mirnog doba, koji će kasnije biti devastiran: nema dečjih slika, dragih stvari, biblioteka poluzaklana. Na ponekim knjigama sam video da su pisane potrebe za brašnom i soli, igrao se tablić, a recke udarale po koricama Iva Andrića. Nema sumnje, pakao je tamo bio. I, mora da postoji ta hronologija zla, koja se mora što pre pojaviti. Taj pandemonijum mora biti razrešen, jer života ne može biti.

Rat, dakle traje. Traje ubijanje dece, staraca. Muslimani upadaju u srpska sela, ubijaju, čak i na verske praznike, a ni Srbi im ne ostaju dužni. I, tako stiže taj 11. jul 1995. General Mladić ulazi u Srebrenicu. Dešava se zločin, stravičan. Ključa resantimanska krv. Srebrenica uskoro postaje planetarno obeleženo mesto po zlu. Komšinica oplakuje smrt svog sina i muža, ali i moj kum Blagoje smrt svoje majke koju su progutali talasi Drine! Šta sada? Pomirenje m o r a stići.

Zločinci i inicijatori spirale smrti moraju odgovarati za svoja (ne)dela.

Inače, kako dalje?

Mir svim nedužno stradalim, svuda!

Dr Milorad Nenezić,

pneumoftiziolog,

Ćuprija