Kriminal u kućnoj radinosti

Srbija original! Završio je pobedničkim sloganom svoju teoriju Mile sa Čubure, borac protiv tranzicije, koji je dokazao da je Srbija baš preko pirata postala originalna. Naime, svuda se moraju poštovati neki propisi, jedino kod nas je moguće falsifikovati i javno prodavati sve što se poželi. Dakle, mi smo jedini, unikatni a samim tim originalni.

Ali, prođe, izgleda, i to originalno doba u kojem se u “Politici” mogla oglasiti prodaja lažnog “roleksa”. Famozna Studija o izvodljivosti donela je između ostalog i propis da “pre isteka tranzicionog perioda Srbija i Crna Gora mora garantovati nivo zaštite sličan onome u Evropskoj uniji u pogledu intelektualne, industrijske i trgovačke svojine, uključujući i sredstva prinudnog ostvarivanja tih prava”.

Stiglo napismeno iz Evrope a i mi, reče Amir Nurković, (nadležni) ministar za unutrašnje ekonomske odnose državne zajednice SCG, usvojismo čitav set zakona u skladu sa međunarodnim konvencijama o zaštiti prava intelektualne svojine.

Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, kaže da sada imamo zakone i da ih moramo striktno sprovoditi. “Nepoštovanje intelektualne svojine može za posledicu imati tehnički i društveni zaostatak naše zemlje i obrnuto; to je uslov za razvoj zemlje. I zato naši organi to moraju da shvate vrlo ozbiljno, počev od carine, preko policije, inspekcija do sudova. Ja se čak zalažem za otvaranje posebnih odeljenja sudova koji bi se bavili zaštitom intelektualne svojine.”

MUP Srbije je od početka ove godine, a praktično od 9. marta od kad je počela ozbiljna kampanja, otkrio preko 400 krivičnih dela iz ove oblasti. Inače, po sporazumu o trgovinskim aspektima i pravima intelektualne svojine zaprećene kazne moraju odgovarati kaznama za ozbiljan kriminal i kod nas su one do pet godina zatvora ili kada se to delo vrši organizovano, do osam godina zatvora.

Prva osuđujuća presuda kod nas donela je, međutim, kaznu zatvora na godinu dana, pet godina uslovno.

Zoran Đokić, predsednik vladine komisije za borbu protiv piraterije, kaže da iako ovo naizgled nije neka sankcija, da ona deluje odvraćajuće i da je veliki napredak u odnosu na ne tako davni period kada se prolazilo sa novčanim kaznama od nekoliko hiljada dinara koje falsifikatori zarade za bukvalno sat vremena. Čovek koji je osuđen, falsifikovao je muzičke kompakt diskove.

Đokić kaže da je baš piratizovanje CD-ova jedan od najunosnijih i najčešćih vidova ove vrste kriminala. “Mašine za izradu diskova rade velikom brzinom, disk sa muzikom reže se za nekoliko sekundi. Mi smo otkrivali slučajeve da su ljudi proizvodili 400 hiljada diskova mesečno a zarada po disku je najmanje dolar. Pa, vidite kolike su zarađivalo na tome.”

On navodi primer jedne od najvećih policijskih akcija otkrivanja proizvođača piratskih diskova u Čingrijinoj ulici u Beogradu. „Imali smo ogromnu količinu pirata na tržištu i to veoma dobrog kvaliteta. Krenuli smo tragom o uvozniku najkvalitetnije opreme iz Italije koji smo dobili u Upravi carina. Nakon silnih provera, budući da su sve prijavljene adrese zapravo lažne, našli smo proizvodni pogon, tri magacina sa diskovima i otkrili prodajna mesta. Samo tada zaplenili smo 675 hiljada piratskih diskova. Ispostavilo se da je to čovek kome smo 1997. oduzeli 38 hiljada CD-ova koje je krijumčario iz Bugarske a koji je robu izvozio i u Bosnu i Tunis. Postoje indicije da je izvozio i u još neke zemlje. A ta ogromna zarada koja se ostvaruje ovde mnogostruko se uvećava ako se roba plasira i u inostranstvo.”

Nabavna cena CD-ova je od 10 do 12 dinara, omota od jedan do tri dinara a prodajna cena preprodavcu je od 60 do 75 dinara. On to, pak, na ulici prodaje za najmanje 120 dinara. Dakle, proizvođač na svakom disku zaradi 500 odsto a preprodavac blizu 100 odsto. Pri tom, oprema za proizvodnju nije tako skupa. Najbolji primer za to je dvodnevna akcija policije u kojoj je zaplenjeno oko 22 hiljade falsifikovanih diskova i oko 38 hiljada falsifikovanih omota. Sve to pronađeno je u jednom stanu, posao su radili otac i sin a oprema je bila vredna manje od hiljadu evra.

Koliko je, pak, vredna oprema u kojoj se pravi lažni „rubinov” vinjak, to nije lako utvrditi. Naime akcija policije počela je nakon pritužbi iz fabrike da im je drastično pala prodaja. Otišli su na pijacu, kupili nekoliko flaša vinjaka i kad se utvrdilo da je „lažan”, tražili su još sto kartona. Kada su im prodavci doneli, uhapsili su ih a preko njih otkriveno je 20 punionica i tri štamparije za etikete. E, sad kako se to radilo, objašnjava pukovnik Đokić: “Flaše se dovlače i peru i spolja i iznutra odjednom onim najjeftinijim deteryentom u običnoj, staroj, korišćenoj kadi. Vinjak se pravi u pogonu gde 'glavnom tehnologu' na cedulji piše kakvog sastava on treba da bude te on u bure dodaje vodu, alkohol, zaprženi šećer i aromu hrastove daske. On sedi pored bureta, čita uputstva sa cedulje i povremeno proverava kvalitet organoleptičkom metodom.”

Na sličan način i u sličnim “fabrikama”, gde za higijenu nisu čuli, proizvodi se i lažni “banatski rizling”, lažno “jelen pivo” kao i razne lažne rakije.

“Manastirka” se tako pravi od rafinisanog etil-alkohola uz dodatak vode i veštačkih boja i aroma a na etiketi, naravno, stoji “prirodna rakija od šljiva”.

Popularna “vegeta” osim u Koprivnici proizvodila se i u više “fabrika” u Bačkoj a kao glavna mašina korišćena je mešalica za beton u kojoj su mešani so i sušeno povrće ko zna odakle stiglo. Za ambalažu, pak, korišćena je legalna štamparija.

Ipak, neke falsifikovane proizvode lakše je uvesti nego napraviti. Po carinskom zakonu Uprava carine, ukoliko posumnja da neka roba povređuje pravo intelektualne svojine, može prekinuti postupak i robu zadržati. Isto mora uraditi i na zahtev nosioca prava intelektualne svojine.

Da Carina radi svoj posao, govore podaci Vladimira Radana, načelnika Odeljenja za zaštitu intelektualne svojine Uprave carina. Samo u periodu od 1. oktobra do 15. juna na Carini je otkriveno 17 258 pari lažnih “najk” patika, 5 724 para čarapa, 550 dresova, 170 fudbalskih lopti... ukupne vrednosti od 672 hiljade evra! Zaustavljena je i lažna oprema “puma” vredna 212 334 evra kao i lažna „la kost” roba u vrednosti od 22 914 evra.

Posebna priča su mobilni telefoni. Vrednost samo zaplenjenih lažnih “Nokia” delova prelazi 80 hiljada evra. Carina je zaplenila

16 948 piratskih “nokia” baterija za mobilne, 2.630 maski, 1.400 kućišta, 799 displeja, 610 punjača... Ovi delovi su zbog svojih malih dimenzija pogodni za švercovanje a nakon što pređu granicu, u raznim servisima sastavljaju se telefoni “divljaci”. Onaj ko sastavlja telefon, naravno određuje cenu.

Falsifikovana roba se pokušava krijumčariti korišćenjem lažnih deklaracija, prikrivanjem oznaka proizvoda, uvozom bez oznaka i njihovim naknadim stavljanjem, klasičnim švercom, korumpiranjem i ono što se najteže otkriva – mešanjem sa originalnom robom. Načini distribucije takođe su različiti a idu od prikrivene prodaje do prodaje u legalno registrovanim objektima i mešanja sa originalnom robom.

Kad carina zaustavi sumnjivu robu, obavezna je da obavesti uvoznika, nosioca prava intelektualne svojine i nadležni organ za zaštitu. Često, Carina ne zna kome da se obrati jer zapleni patike koje imaju “Adidasov” znak a natpis „ribok” ili futrole na kojima je znak „najk” a natpis „Simens”.

Ako već i odluči kome da se obrati, desi se, verovali ili ne, da uvoznik ili nosilac prava intelektualne svojine uopšte nije zainteresovan. Vladimir Radan nam pokazuje dopis koji je dobio od distributera poznate robne marke koji, nakon što je obavešten da su zaustavljeni lažni proizvodi brenda koji on zastupa, piše: „Naše stručno mišljenje po pitanju ove robe je da ne zavređuje pažnju da bismo stopirali uvoz i samim tim nemamo ništa protiv da se ova roba uveze...”

„Ne znam da li to da okarakterišem kao nezainteresovanost, neznanje, nepoverenje ali time gube svi a najviše ti koje nije briga”, kaže Vladimir Radan. On navodi i jedan mnogo veći problem od ovoga.

Carina, naime, ne zna šta da radi sa zaplenjenom robom. „Niko od državnih organa ne nudi rešenje. Pisali smo svima, od Ministarstva za nauku, do Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja, koji je nekim čudom nadležan za to, ali ništa. Svi ćute. Šta s tim? Da bacamo u smederevsku železaru? Bojim se da tolike patike ne pokvare čelik”, kaže Radan.

Sa sličnim problemom susreće se i policija.

Ministar Parivodić svestan problema predlagao je da se ta roba da u humanitarne svrhe ali se velike firme, koje su predmet falsifikovanja, tome protive jer ne žele da im loš kvalitet „kopija” degradira njihov brend. „Ako detetu date kopiju 'najk' patika i ako mu se raspadnu za mesec dana, nikada više neće poželeti da kupi 'najk' patike”, njihov je argument.

Država očigledno pored dobre volje za rešavanje problema kršenja intelektualne svojine mora da izdvoji još nešto i da omogući uslove da, bar kada je ova oblast u pitanju, budemo kao i svi drugi. Neoriginalni.