19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Da mu je bilo lako - nije. NJegova škola je bila pred bankrotom i lako je moglo da se dogodi da istorija krene nekim drugim tokom.
Vek i po kasnije, Srbija je podjednako uplašena svime što ima predznak “novog”, a ovoga septembra posebno “novom školom”. Da li će deca biti dobra kao do sada, bolja, svesnija, obrazovanija, sigurnija u sebe... Ili? Može li se dogoditi da izgube radne navike i disciplinu, na koje smo tako ponosni. Ne, izričiti su tvorci reformi; možda, napominju praktičari. Ne zato što su reforme loše i ne zato što su nam deca podložna inerciji i učenju po tvrdokornim i glomaznim programima, već iz jednog krajnje nepredvidljivog razloga - ljudskog faktora. Imaju li učitelji, nastavnici i pedagozi dovoljno entuzijazma, mašte i ljubavi da zajedno sa njima iznesu sve što je “novo” na najbolji mogući način? I može li se sve to obaviti bez novca, koji definitivno ne curi, niti će uskoro?
Da bi se bar delimično rasvetlila misterija tog “novog”, NIN je još jednom zahvaljujući Karić Fondaciji izdao dodatak u kome brojni relevantni sagovornici pokušavaju da odgovore na najvažnija pitanja. Naravno, ostaće ih još mnogo, ali ništa za to. Ministar prosvete Gašo Knežević poručuje: sve što ne valja, može se menjati u hodu. Zajedno sa roditeljima i lokalnom zajednicom, dodaje njegov pomoćnik Refik Šećibović.
A ono što je najvažnije, poručuje psiholog Mirjana Kavedžić, posle mnogo godina dopušteno je da deca ispolje svoju prirodnu potrebu i glasno upitaju, zašto, zašto, zašto? I da umesto kritike i ućutkivanja, na to “zašto” dobiju odgovor.
