Gozba

Tekstovi koje je pesnik i kritičar, dramski pisac i prevodilac Jovan Hristić (1933-2002) probrao iz odgovarajućeg dela svog opusa i složio u Izabrane eseje treba da ostvare u “Pogovoru” formulisanu namenu: “...da čitaocima savesno položim računa o onome što sam pisao kao književnu kritiku”. Pisao je, dakle, Hristić eseje o domaćim, “starim i novim”, pesnicima, prozaicima i kritičarima – najbolje je svrstao u prvi blok Izabranih. U drugom su oni podstaknuti opusima ili komadima pretežno ranih naših dramatičara, a treći sadrži eseje, kako se nekad govorilo, iz stranih književnosti. Knjigu finalizuje, u zasebnom odeljku, načelno koncipirana kratka rasprava “Problem stvaranja!”... Kako sve tekstove ovde nije mogućno ni spomenuti, važno je imati na umu da se autor, saglasno svom poimanju esejizma, u njima najčešće bavi vrednostima.

Hristić, recimo, diferencira razloge sa kojih je Sterijinom pevanju obezbeđeno mesto u istoriji naše poezije kako bi utvrdio one zbog kojih ga treba priključiti tradiciji naše poezije. Dovodeći u pitanje većinu standardnih ocena, on pouzdano obrazlaže zaključak da je Sterijina poezija “redak trenutak zrelosti” u našoj književnosti. Ka razgraničavanju uzleta i padova u poeziji Laze Kostića kritičara vodi ideja da je pesnik hteo romantizam da helenizuje, a helenizam da romantizuje. Da je posredi pesnik koji je “od jezika narodne mudrosti”, od jednostavnog jezika imenovanja, bio nameran da stvori “istančani pesnički medijum” sposoban za “mnogostruke i raznolike prelive značenja i melodije”. Razmišljanje o Matićevoj poeziji Hristić poentira uverenjem da je reč o pesniku koji je optimalno iskoristio mogućnosti naše sintakse i stvorio pesnički idiom od prvorazrednog značaja. A učinke Lalićevog traganja za zrelošću i mudrošću sagledava u kontekstu unekoliko paradoksalnog traganja modernog pesnika za tzv. drugom tradicijom.

Esej o svojstvima Sterijine dramaturgije vrednovanim, pored ostalog, i spram nivoa pozorišnog obrazovanja tadanje publike, nesumnjivo je izvanrednog kvaliteta. S njim su u rangu i eseji o pravim razmerama i osobenostima Bojićevog dramskog opusa, odnosno o tananim nitima koje u jedinstvenu celinu povezuju “Dubrovačku trilogiju” Iva Vojnovića. Reklo bi se da čak i nivo svoje stručnosti, kritičarske lucidnosti i spisateljske virtuoznosti Hristić nadvisuje u eseju o komedijama Koste Trifkovića. I te kako opravdano ih tipološki preimenjujući u vodvilje on njihova obeležja uspeva da prosudi na bitno drugačijoj ravni. Slično nas se doima i esej o Simovićevoj drami “Putujuće pozorište Šopalović”. Fiktivni svet drame i stvarni svet života se, drži Hristić, u komadima koji ovom prethode, prelamaju na jedan način. Kod Simovića se život i pozorište prepliću na više načina, a njihov odnos biva sve složeniji.

Kraći tekstovi nanizani u trećem odeljku ove knjige ukazuju na to koliko je esej tematski fleksibilan i formalno adaptibilan žanr. Potvrđuju da pravom majstoru omogućuje ostvarenje Hristićevog ideala “intelektualne šetnje i intelektualne gozbe”. Razgovorom o predsokratovcima i “osnovnim istinama sveta” koje su im bile nadohvat ruke, počinje Hristićeva šetnja. Suočavanje sa Hamletom i njegovim savremenicima Faustom, Don Kihotom i Don Žuanom je trenutak kad gozba doseže puni sjaj. Ako se i dogodi da autorove opservacije o jednoj istoriji grčke književnosti, ili o modernim biografijama dozvole našoj pažnji da odahne, čitalačku temperaturu podižu razotkrivanje nesklada između filozofije egzistencijalizma i egzistencije njenog promotera, koliko i svođenje rezultata bezmernih nadrealističkih sloboda na pravu meru.

Da su Hristićevi tekstovi, ostvareni u esejističkom žanru, bez premca u savremenoj srpskoj književnosti, gotovo da i nije mišljenje s kojim se debatuje. Naći ćemo, sva je prilika, esejistu koji je, kompetentno koliko i on, kadar da promišlja teme iz domaće i strane, klasične i moderne poezije, proze i esejistike, pa i teme iz sfere književnosti bliskih disciplina. Ima ih, verovatno, britkog duha i originalne misli koji piščevo delo sagledavaju na sasvim nov, ili nepredvidljiv način i, revidirajući uvrežene sudove, menjaju književno-istorijske poretke i estetske hijerarhije vrednosti. Postoje, valjda, i takvi čiji tekstovi zahvaljujući briljantnosti stila zadovoljavaju Hristićevo merilo po kome odličan esej mora, pre svega, “da se lepo čita”... Jovan Hristić je jedinstven, u njegovim su esejima ove odlike objedinjene.