“Ja sam Pale volio do juče...”

1. Samo je stanica ostala ista. Sve se promenilo na Palama.

Samo se nije promenila stanična birtija u kojoj smo, za vreme prohibicije na Palama, pili. U toj birtiji smo ubedili mister Raja da je Gruban, junak romana Miodraga Bulatovića Heroj na magarcu, najveći silovatelj u Bosni.

Tu smo sukali krvavu pređu i pričali lovačke i ostale ratne priče onima koji se nisu usuđivali da se spuste u Srpsko Sarajevo, da dođu na Grbavicu ili Neyariće.

U novoj zgradi preko puta, tri kafića u nizu.

“Tema”, “Dijalog” i “Skandal”.

Ujutru se kafa pije u “Temi”, sa rakijom se počinje u “Dijalogu” i naveče, naravno, u “Skandalu” završava.

Lutam Palama tražeći poznata lica i pitajući se koga ću prvog poznatog sresti.

Iz bronze me gleda Srđan Knežević, Beli vuk. Podignut mu je spomenik u prirodnoj veličini. Poginuo je posle rata.

Prizivam iz sećanja one koje sigurno neću sresti. I sećam se prvih pogibija na Palama. Više od pedeset u jednom danu. Niko nije bio stariji od trideset godina. Izginuli su na Žepi. Tada su cele Pale bile zavijene u crno. I crninu više nisu skidali.

Nekad je bilo moderno biti protiv Pala.

I u Banjaluci i u Beogradu.

Za nas ostale, bile su Početak i Kraj.

Vazdušna banja između tri planine bila je pozornica u kojoj se igrala velika drama.

Pale, pozornica kroz koju je protutnjala istorija.

Idem ulicom pevajući u sebi:

“Aj, zaratile dvije sile sinje,

Amerika i srez Nevesinje.”

Pevam u sebi a čini mi se da me svi čuju. Da odjekuje paljanska dolina. Dugo nisam bio ovde. I pokušam da iz sećanja vratim paljanske noći.

Neko me tapše po ramenu.

“Nije ta, Jevra, sada je:

“Ja sam Pale volio do juče,

sad me srce Banjaluci vuče.”

LJubim se sa nepoznatim, znam da se dobro znamo, ali ne znam ko je.

2. Slobo Savić, načelnik Pala, vozi me na Jahorinu.

“Pale su prije rata bile mjesto sa 15 hiljada stanovnika. Danas su Pale grad sa trideset hiljada stanovnika. Grad mladosti. Univerzitetski grad. Četiri fakulteta, tri studentska doma, pet hiljada studenata. To je već promijenjena slika Pala. U toku rata, i bogami nekolke godine poslije rata, nije se na Palama gradilo ništa. Sve se ono sumnjičavo čekalo. Šta će biti. Odlaskom vlade, ljudi koji su ostali da žive tu i rade, riješili su da tu grade i danas na svakom mjestu niču objekti. Dosta objekata nastalo je zato što su ljudi koji su izbjegli na Pale prodali svoju imovinu, pa su ta sredstva uložili. Problem je u tome što industrija, kao i svuda, danas slabo radi. Ima osam i po hiljada zaposlenih. Ima i tri hiljade i šeststo prijavljenih nezaposlenih. Dosta je i onih koji rade, snalaze se na crno. Moraju da preživljavaju. Za Pale je najvažnija stvar put Pale – Priboj. Postoji put koji ide kuda je nekada išla pruga prema Višegradu. Ali tu treba da se uradi tunel. Već je urađeno dosta. Praktično, ostalo je da se uradi 17 kilometara puta i šeststo metara tunela. Put bi donio sve. Sad imamo aktivnosti na rekonstrukciji ulica. Vodovodnih i kanalizacionih mreža. Dvije nove zgrade fakulteta su prava zdanja. Zgrada Pravnog fakulteta je puštena u upotrebu i u njoj se izvodi nastava a Filozofski već u septembru će biti useljiv. To je naša nada. Kad nas pitaju šta su resursi Pala, onda mi kažemo – znanje i mladost. Danas je na Palama oko stotinjak doktora nauka, magistara i stručnih ljudi koji rade na obrazovanju. Dosta je ljudi odabralo da studira, što je garancija da znanje mora da nađe sebi put.

Jahorina u svemu ovome Palama znači život. Nekad nismo poklanjali pažnju Jahorini zato što je bila u sastavu grada. Međutim, danas, Pale su se okrenule Jahorini, turizmu i tu vide svoju šansu. Urađeno je nekoliko dobrih hotela a sad je u toku izgradnja master plana i regulacionog plana Jahorine. Ono što bude trebalo rušiti, rušiće se, ali prioriteti su objekti, staze, put kojom se dolazi na Jahorinu. Tu je još jedna turistička destinacija: pećina Orlovača. Pravo otkriće. Ono što ona krije je ono što smo nekad išli da gledamo u Postojni. Ona je već uređena, osvijetljena i skoro ćemo da do tamo asvaltiramo put.”

3. U zgradi gde je bila smeštena Televizija Republike Srpske, sada je Kulturni centar.

Nema Rista Đoga ni Ilije Guzine.

Nekad je na Palama bila pitalica:

“Šta bi uradili muslimani da uhvate Ratka Mladića?”

“Mijenjali bi ga za Rista Đoga.”

Kada je na ekranu bio Đogo, prekidalo se pucanje.

Svi su hteli da ga čuju, i Srbi i muslimani. Nema boljeg leka za strah od smeha. Znao je to Risto.

Završio je jedne ratne večeri na dnu Zvorničkog jezera.

4. Ne pominjem mu ime. On imena odavno i nema. Sedi u kafani i pije. Ubio je čoveka. Samo je srpska vojska autostopom išla u rat. Vraćao se na Pale. Naišla su kola i prošla pored njih. Nisu stali. Skinuo je apovku i pustio rafal za kolima. Ubio vozača. Zavezali su ga za kola i polumrtvog dovukli na Pale. Od tada se nije treznio.

Do njega je čovek koji je ubio sina. Posle tri ćerke rodio mu se sin. Baš je hteo sina. Vodio ga je sa sobom svuda. Po paljanskim kafanama. Vodio na položaj. A onda je jedne večeri čistio pušku. I prazna puška je opalila. Dečak je ostao na mestu mrtav.

Piju zajedno. Za njih rat nije prošao.

5. Slavko Jovičić Slavuj je potpredsednik Saveza logoraša Republike Srpske.

“U muslimanskim logorima proveo sam 1 344 dana. Tačnije rečeno, 44 mjeseca. A rat je trajao 42 mjeseca. Bio sam u zloglasnom logoru u Silosu u Trčinu. Kroz koji je prošlo na desetine hiljada muškaraca. Od četrnaest do preko devedeset godina. U tom logoru je bilo jedanaest žena a dvije su dočekale kraj. Raspušten je logor tek 27. januara 1996. godine, na Svetog Savu. Ima jedna koincidencija koja nije slučajna. Na isti dan je zatvoren zloglasni logor Aušvic.

To je bila laboratorija za ispitivanje ljudske izdržljivosti. U betonskom skeletu koji je napravljen za skladištenje žita iz robnih rezervi.

Nije bilo nikakvih prozora i osvjetljenja, nego sasvim go beton sa željeznim vratima. Jedanaest je takvih ćelija bilo u koje su zatvarani Srbi. Najviše sa prostora Pazarića i Trčina. Zatvoreni su praktično svi muškarci, izuzev tri-četiri nepokretna invalida koji nisu muslimanima trebali za bilo kakav rad. Tu su ljudi držani i korišteni za najteže radove. Zatim su odvođeni na prve borbene linije kao živi štit. Iz logora Silos, po grupama, logoraši su vođeni na najteža ratišta na prostoru Sarajeva: Jevrejsko groblje, prema Trebeviću, na kopanje tranšea za tunel kod piste aerodromske. Logoraši su pretrpjeli najteže fizičke i psihičke traume. Dvadeset četri čovjeka, nažalost, nisu preživjela Silos. Likvidirani su na najsvirepiji način. Na području takozvanog multietničkog Sarajeva, postojala su 124 logora u koje su zatvarani Srbi, kroz koje je prošlo nekoliko hiljada ljudi. Najzloglasniji logor u centru Sarajeva je bio u predratnoj kasarni Viktor Bubanj. Tu je prošlo pet hiljada Srba. Nedužnih sarajevskih civila. U toj kasarni će biti sud koji će procesuirati optužene za ratne zločine. U cijeloj Bosni i Hercegovini postojalo je 536 logora i privatnih zatvora kroz koje je prošlo preko pedeset pet hiljada Srba. Zbog nebrige vlasti Republike Srpske, kako ratnih tako i poslijeratnih, ni danas nemamo sređene podatke i, po mom mišljenju, nikada se neće saznati istina. Jer su u Sarajevu, na primjer, poubijane čitave porodice pa ih danas nema ko ni prijaviti.

Mi smo pripremili brojnu dokumentaciju i u tri navrata smo imali priliku da se sretnemo sa glavnim tužiocem Haškog tribunala, Karlom del Ponte. Imali smo čvrsta uvjeravanja i obećanja da će podići optužnicu protiv najviših funkcionera iz bošnjačkog naroda na bazi naše dokumentacije. Nažalost, ona to obećanje nije ispunila i potpuno je jasno da je Haški tribunal propali projekat. Za sve zločine u logorima, dosad su pravosnažnim presudama osuđena samo dvojica muslimana iz logora Čelebići. Najmanje karike u lancu odgovornosti muslimanskog naroda.

Delegacija Saveza logoraša je dobila poziv da posjeti Američki kongres i upozna američku javnost sa zločinima protiv Srba. Nosićemo veliku dokumentaciju i mnoge video-zapise koje javnost nije vidjela. Gdje se jasno vidi učešće muyahedinskih jedinica. Onih koji su bili psi rata, koji su ovdje napravili stravične zločine protiv Srba. Zatim će se vidjeti učešće domaćih radikalnih organizacija koje su počinile zločine na području Bihaća i Krajine, zatim zločini nad Srbima koji su se desili u Srebrenici. Mora se tamo tačno razjasniti da li je iko tamo za četiri godine umro prirodnom smrću. Postoji srpska Srebrenica 92. i 93. godine kada su harange Nasera Orića ubile preko 1 600 civila. U 56 sela. Uništili gotovo sve korijenje postojanja Srba na tim područjima. Ne može se sve što se dešavalo u Srebrenici svesti na samo devet dana.

Mi smo došli do potpuno tačnih podataka sa punim imenima i prezimenima da je u Sarajevu ubijeno 2 516 Srba. Još provjeravamo 3 200 imena ubijenih u Sarajevu. Oni bi htjeli da sve zločine prebace na Juku Prazinu i Cacu Topalovića, praktično dvojicu kriminalaca koji su likvidirani. Tačno znamo. Pripremili smo brojne krivične predmete i prijave koji će se voditi pred sudom BiH i mi ćemo dokazati da je Sarajevo bilo najveća grobnica i stratište. Da ništa manji zločini nisu počinjeni nego što su počinjeni u Srebrenici. Kad su u pitanju zločini u Sarajevu, radi se tačno o državnom muslimanskom projektu o uništavanju Srba. Treba da se zna da je Sarajevo imalo preko 160 000 Srba. Da je u eks-Jugoslaviji bilo drugi grad po broju Srba. Danas, nažalost, u tom gradu živi manje od deset hiljada Srba. Ali međunarodna javnost, kao ni javnost u Srbiji ne želi da zna te cifre.”