Drama Čede i Legije

Publikovanje sećanja političara i u Srbiji postaje uobičajen način rastanka od funkcija i pomaganja narodu i istoričarima da slože što precizniji mozaik života koji smo prošli. Tako se i doskorašnji ministar policije Dušan Mihajlović odlučio da objavi “Povlenske magle i vidike”, 1 200 stranica, kako u podnaslovu sam kaže, “zapisa i kazivanja o životu i politici”. Prvi put u istoriji Srbije, piše u pogovoru, imamo u rukama knjigu jednog ministra policije štampanu za njegovog života. Mihajlović, međutim, nije bio samo ministar policije (što “formacijski” i odgovara čoveku koji je prvo zaposlenje imao u Državnoj bezbednosti). NJegova politička karijera je duga i bogata – gradonačelnik, u dva navrata potpredsednik vlade, od osnivanja čelnik stranke koja je uvek bila blizu vlasti... U kuloarima važi za čoveka preko koga se račvaju sve važne informacije, što Mihajlović u knjizi na mnogo mesta pokušava da ospori stavljajući sebe u drugi plan. Verovatno tako ostavlja prostor za neku svoju buduću knjigu u kojoj će biti i više otkrića koja se od političara takvog iskustva očekuju. U “Povlenskim maglama i vidicima” Mihajlović govori o sebi, ali više o drugima, ne zaobilazi nijedan od ključnih događaja čiji je svedok i učesnik bio, ali oprezno, kloni se otkrivanja bilo čega što bi se moglo označiti kao državna tajna, pruža dosta činjenica, ali vrlo dozirano, sa merom, ostavljajući čitaocu da dokuči sve puteljke onoga što je naznačio. U polurečenicama, tako, na primer, govori i o direktnim vezama Legije i Hrvatske... Pominje političko-ljudsku transformaciju Zorana Đinđića pred ubistvo... Prenosi svoju oštru prepisku sa Nebojšom Čovićem, pominje štete koje je državi naneo “slučaj Perišić”, naznačuje veze Andrije Draškovića i DB-a, opširno piše o Makinoj grupi, otvoreno se kaje što nije podneo ostavku posle pobune “crvenih beretki”... U pokušaju da izdvojimo najprovokativnije delove knjige odlučili smo se za metod sabiranja Mihajlovićevih kazivanja o pojedincima. U ovom broju prenosimo gotovo sve što je napisao o Legiji, a što je rasuto na mnogo mesta u knjizi. Iako se time narušava celovitost kazivanja, dobija se na informativnoj snazi. Oprema teksta koji objavljujemo (od naslova do međunaslova) jeste redakcijska.

JESEN NOVE VLASTI: Na jednom od prvih sastanaka Predsedništva DOS-a, kada smo razgovarali o tome šta da se radi u oblasti bezbednosti, izašao sam sa idejom da se odmah formira savet za nacionalnu bezbednost, koji će objediniti rad svih vojnih, civilnih, diplomatskih i drugih službi za bezbednost u čitavoj zemlji. Međutim, ni taj predlog jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica nije prihvatio, bez obzira na to što sam bio veoma uporan i ponavljao ga iz sednice u sednicu. I istovremeno imao podršku svih članova Predsedništva DOS.

...Nisam uspeo da realizujem ovu ideju. U međuvremenu se bezbednosna situacija malo stabilizovala, pa je ovaj problem sa tajnim službama potisnut u drugi plan. Možda ga je i sam Koštunica gurao u drugi plan. Jer, kako sam saznao, u to vreme posetio ga je Milorad Ulemek Legija, komandant “crvenih beretki” i informisao ga o radu JSO. Ta Legijina poseta predsedniku Jugoslavije nije imala samo protokolarni značaj. Komandant Milorad Ulemek je došao kod Vojislava Koštunice da mu stavi do znanja da će čuvena jedinica biti lojalna novoizabranom demokratskom predsedniku države. I da Koštunica nema razloga da misli da su “crvene beretke” problem.

UPOZNAVANJE SA LEGIJOM: Jedini funkcioner Službe državne bezbednosti koga sam upoznao pre nego što sam postao ministar bio je Milorad Ulemek. Do susreta je došlo na njegovu inicijativu preko Čede Jovanovića. Sreli smo se u Poslovnom klubu u Ulici majke Jevrosime. Razgovara-li smo o svemu i svačemu. Susret sa Ulemekom pamtim naj-više po njegovoj priči o sebi, tako dobro sročenoj da je prijala mojim ušima. Legija je pričao kako je odrastao na Novom Beogradu, kako je išao u muzičku školu, kako i danas voli ozbiljnu muziku i ozbiljnu literaturu, kako čita filozofske knjige i piše pesme i kratke priče. Pričao mi je kako je dugo tražio sebe i svoje mesto pod nebeskom kapom i da je zato otišao u Legiju stranaca, a da se vratio kući kao profesionalac, borac koji će ustrojiti specijalne jedinice, koje su “stekle slavu i ušle u legendu” kao “crvene beretke”. Govorio mi je da želi da ima puno dece i da ih vaspitava u viteškom duhu Miloša Obilića. To je i bukvalno bila elegija za moje uši.

Posle susreta sa Ulemekom, pitao sam se da li je on tako dobar psiholog da mi plasira takvu priču ili ga je neko “brifovao”. Svest o tome da je to što sam čuo lepo, stvorila je kod mene jednu odbrambenu poziciju prema Miloradu Ulemeku. Zbog toga Legija kasnije, kada smo se sretali, kod mene nije imao nikakvu bitnu prednost, niti povlasticu. Tačnije, kada sam postao ministar policije, Legija nije bio predmet posebne pažnje, jer je jedinica za specijalne namene bila deo RDB-a, za koju je odgovarao neposredno Goran Petrović. Imao sam preča posla u MUP-u.

Doduše, početkom 2001. godine bilo je mnogo pritisaka na Vladu Srbije,

Zorana Đinđića i mene, od strane naših partijskih saradnika iz DOS-a, ali i od prijatelja sa Zapada, da se JSO rasformira, kao i da se čitava tajna služba Srbije raspusti. I da se napravi neka nova srpska tajna policija. Bio sam protiv toga da se tajna službi sruši i uništi, jer sam iz iskustva znao da je tako važnu službu za zemlju jako teško iznova napraviti. Više sam bio za to da se Resor državne bezbednosti stavi pod strogu kontrolu i da se bivši pripadnici i saradnici te nekad moćne službe uklone sa javne i političke scene...

RADNE KNJIŽICE: Situacija oko RDB i JSO se malo primirila, sve do kraja marta 2001. U kabinetu načelnika RDB-a na Banjici, na televiziji sam gledao kako Legijini “momci” u farmerkama, sa crnim čarapama na glavama pokušavaju da privedu Slobodana Miloševića istražnom sudiji. Posle toga je Milorad Ulemek kao komandant JSO zvanično pokrenuo kampanju da se “crvenim beretkama” obezbedi zvanični status pripadnika Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije.

Na moje veliko iznenađenje, pokazalo se da pripadnici specijalne jedinice nisu imali radne knjižice, ni stalni radni odnos u RDB, odnosno u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Pripadnici “crvenih beretki” su u RDB radili kao pravi legionari, po ugovoru koji su sklapali na šest meseci sa Resorom državne bezbednosti. Legija mi je objašnjavao da je taj neregulisan status specijalaca JSO velika prepreka za transformaciju jedinice. I da bi najmanje što bi država i nova vlast trebalo da uradi za “crvene beretke”, bilo da ovi specijalci dobiju status stalnih radnika MUP-a Srbije.

- Specijalci JSO treba da imaju stalni radni odnos da bi mogli da se posvete svim svojim profesionalnim obavezama kao i svojoj porodici, bez straha da će ih neko posle šest meseci ostaviti na ulici bez plate i bez hleba – predložio je pukovnik Milorad Ulemek.

Prihvatio sam njegov predlog i dao saglasnost da se “crvene beretke” zaposle, odnosno da se njihov najamnički odnos pretvori u profesionalni radni odnos u MUP-u, tj. u RDB-u.

LEGIJIN BES: Naravno, promene u policiji i rad na njenom ugledu nisu protekli bez problema. U maju 2001. godine Milorad Ulemek, komandant Jedinice sa specijalne operacije, izazvao je incident u diskoteci “Tvrđava” u Kuli, o kome su svi mediji izveštavali. Tvrdilo se da je Legija, pripit, pucao u moju sliku na televizoru dok je emitovana vest o izručivanju njegovog prijatelja Spasojevića. Pucanj je zapalio televizor i izazvao požar u kome je izgoreo ceo objekat. Iz intervjua, koji je Legijina majka, Natalija Ulemek, dala listu “Nedeljni telegraf”, saznao sam da je Milorad to učinio, jer je bio “veoma razočaran što na dan jedinice, na koju je pozvao sve funkcionere, niko nije došao od funkcionera i političara, koje je on doveo na vlast”. Ova izjava Natalije Ulemek, majke komandanta JSO, veoma je važna za razumevanje problema koje smo imali sa pojedinim ličnostima i grupama. Naime, komandant specijalne jedinice RDB, pukovnik Milorad Ulemek, još tada, u proleće 2001. godine javno je govorio da je on “doveo DOS na vlast”. Dakle, da je doveo na vlast i Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu. I da zato Legija ima pravo da, kad mu Đinđić i Koštunica ne dođu na noge, na proslavu njegove jedinice, puca naokolo i pali najlepšu diskoteku u Kuli, u koju je neko uložio sve što je stekao u životu. To je bio fenomen tadašnje Srbije. Svi su smatrali, pa i komandant srpskih specijalaca, da su doveli DOS na vlast i da imaju pravo da mu isporučuju svoje zahteve. Naravno, obrazloženje i objašnjenje Legijine majke Natalije liči na priču koja je pravljena za medije.

Znam da je uzrok tog i takvog Legijinog nezadovoljstva bio, zapravo, u nečem drugom. U to vreme, Milorad Ulemek je bio besan zbog hapšenja njegovih prijatelja Dušana Spasojevića i Mila Simovića. Naime, početkom 2001. godine dogodila se otmica najpoznatijeg srpskog biznismena Miroslava Miškovića, vlasnika i predsednika kompanije “Delta”, koji je, inače, bio moj stari prijatelj. Za mene je Miškovićeva otmica bio nenadan i prvi najžešći udarac srpske mafije. Tu otmicu sam zato i shvatio veoma tragično. Mafija je mislila da i dalje može, sa novom vlašću, da radi ono što je radila u vreme vlasti Slobodana Miloše-vića...

...NJegovo kidnapovanje i ucena bio je zapravo prvi pucanj mafije u novu državu. Tačnije, srpska mafija je bacila DOS-u i državi Srbiji ruka-vicu pravo u lice. Da situacija bude još gora, “zemunski klan” se toliko osećao silnim, da je planirao da kidnapuje i ministra policije lično. Policija je u to vreme preduzimala određene operativne mere protiv “Surčinaca” i “Zemunaca”, i ja sam čitajući stenograme njihovih razgovora, video kako se hvališu: “Uf, kad bi nam šef dozvolio da otmemo mini-stra, ala bi bilo veselo.” Toliko je njihov osećaj moći bio jak, a njihovi apetiti veliki. Čak, mafija nije ni skrivala svoju moć.

Dok je trajala operacija otkupa Miroslava Miškovića, u trenutku isporuke novca, kada je nama bilo najvažnije da spasemo Miškovićev život, policija je pratila kurire mafije koji su postupali po nalozima otmičara. A kako je mafija imala svoje informatore u policiji, ona je znala da mi pratimo njene ljude. U jednom trenutku zazvonio je moj mobilni telefon. Javi-li su se otmičari i dali mi Miroslava Miškovića na vezu. On je vikao:

- Poslušajte ih, ubiće me!

Tada sam prvi put iskočio iz takta i rekao mu:

- Pa pobićemo i mi njih!

To, naravno, nije bilo u duhu mojih nastojanja da budem prvi demokratski ministar policije, ali tako je bilo. Prisluškivanjem nismo mogli da utvrdimo da li su to uradili Dušan Spasojević i njegovo društvo, jer su otmičari napadno koristili bosanski akcenat. Pokušavali su da ostave utisak da je reč o ljudima koji su došli iz Bosne da otimaju biznismene po Srbiji.

Do spajanja “Zemunaca” i JSO, odnosno Legije, došlo je onda kada je Legija angažovao “Šiptara” i njegovu ekipu za atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Tada počinje meteorski uspon “zemunskog klana”, jer su oni smatrali da su radeći te poslove za državu, kako su sami govorili, stekli pravo da se obračunaju sa svojim konkurentima u podzemlju bez straha od policije i pravosuđa, tako da su tada počeli da ulaze u prave i velike poslove i u čišćenje podzemlja, likvidirajući sve konkurente na beogradskom “tržištu”...

Na žalost, nije samo Milorad Ulemek, komandant JSO, bio zabrinut za sudbinu vođa zemunske mafije. Pored njega, jako uporan u nastojanju da se “Šiptar” i “Kum” nađu na slobodi, bio je LJubiša Buha Čume, šef “surčinskog klana”, jer su oni tada bili dobri prijatelji. Legija je, međutim, bio mnogo uporniji. Organizovao je političku i medijsku kampanju za oslobađanje Dušana Spasojevića i njegovih kompanjona. U dokumentaciji čitam napise o ministru policije iz tadašnjih novina koji je “uhapsio nevine ljude bez ikakvih dokaza”, “lažno ih optužio za otmicu svog prijatelja” itd.

Po Beogradu, a posebno po Zemunu se pričalo da me Legija zvao telefonom i da mi je govorio: “Gde si, Brko, šta radiš? Što držiš moje prijatelje u kazamatu?” Te priče su čista izmišljotina. Legija je uvek imao službeni i korektan odnos prema meni lično i prema funkciji ministra policije, čak i za vreme pobune JSO. Ulemek se uvek trudio da ne izađe izvan okvira tog službenog odnosa. Lično nisam imao nijedan problem sa njim. Policijska saznanja su govorila da su Legija i Čume upregli sve svoje veze da oslobode svoje prijatelje iz zatvora, ali mi nismo tada imali dokaza ili barem sumnji, da je Ulemek član “zemunskog klana”? Niti je iko u policiji 2001. godine razmišljao da Legiju treba uhapsiti.

Kako pritisci koje sam trpeo nisu davali rezultat, to je pojačavalo nervozu i bes kod samog Legije, pa on posle nekog vremena, u Beogradu, u restoranu “Stupica”, na proslavi rođendana Svetlane Cece Ražnatović, 15. juna, opet pijan pravi incident. Branio je nekog prijatelja glumca, od ne znam koga, kada je došla policija da interveniše. Komandant JSO, pijan, puca i ranjava svog kolegu policajca u noge. Tu nastaje jedna vrlo neprijatna situacija, jer pukovnik policije čini krivično delo, a policajac iz Interventne brigade GSUP-a Beograd ne sme da ga uhapsi. Interveniše Zoran Mijatović, pomoćnik načelnika RDB, koji je, inače, formacijski zadužen da brine o JSO i traži od policajaca GSUP-a Legijino hapšenje. Legija odlazi u pritvor, u gradski SUP. Međutim, ujutro, Milorad Ulemek je bez mog znanja pušten iz pritvora.

POSLEDNJI SUSRET SA LEGIJOM: Ako je komandantu JSO, koji se hvalio da je doveo DOS na vlast, prvi incident oprošten, jer se posle pokretanja disciplinskog postupka u samoj jedinici i podizanja krivične prijave ništa nije dogodilo, drugi incident je uznemirio javnost i prešao granicu svake moguće tolerancije prema Legiji. Komandant JSO je bio izložen riziku da bude ne samo smenjen, nego i kažnjen, što bi mu skinulo oreol “legendarnog specijalca”. Milorad Ulemek tada sâm rešava problem tako što podnosi ostavku i odlazi u penziju.

Kao ministar policije nisam se bavio disciplinskom odgovornošću Milorada Ulemeka kao komandanta JSO, jer je za to bio nadležan Resor državne bezbednosti. NJegov slučaj nije išao preko mog kabineta, mada lično nisam imao ništa protiv da Legija bude smenjen, jer sam smatrao da posle dva tako gruba incidenta nije više sposoban da obavlja tu odgovornu funkciju. Novog komandanta JSO, pukovnika Dragana Maričića Gumara, izabrao je sâm Legija, jer se on i za to pitao. Gumar je bio šef operativnog tima JSO, koji je direktno sa Legijom obavljao sve specijalne zadatke. Kako je otkriveno, ispostavilo se da je taj Legijin i Gumarov operativni tim učestvovao u operacijama protiv Vuka Draškovića, i u Budvi i na Ibarskoj magistrali, a takođe i u operaciji otmice i ubistva Ivana Stambolića. Milorad Ulemek i kao penzionisani pukovnik policije nije mogao da zaboravi sramotu koju su mu, po njegovom sudu, naneli ministar policije Dušan Mihajlović i načelnik Državne bezbednosti Zoran Mijatović. Pokušao je u dva navrata javno da mi se za to osveti. Prvi pokušaj je bila organizovana pobuna “crvenih beretki”, koja je izvedena 7. novembra 2001. godine u Beogradu. To je, po mom mišljenju, bila zajednička osveta Legije, Šiptara i Čumeta za poniženja koja su “doživeli” i Ulemek i Spasojević.

A drugi slučaj, kada se dogodio i moj poslednji susret sa njim, bio je kada je Legija u vreme otmice biznismena Milije Babovića, tražio prijem kod ministra policije. General Sreten Lukić i ja smo imali saznanja da je Ulemek “umešan” u to kidnapovanje. U dramatičnoj završnici te čudnovate otmice Milije Babovića, koja nije rasvetljena do kraja, jer sâm oteti Babović nije hteo da sarađuje sa policijom, pojavljuje se Legija.

- Dobio sam zahtev od otmičara Milije Babovića da ja budem taj koji će odneti kidnaperima novac za isplatu, jer jedino u mene imaju poverenja. Došao sam da stavim policiji do znanja da je to zahtev otmičara i da ja moram da ga prihvatim i ispoštujem, jer je Milija Babović moj prijatelj. Uradiću to, bez obzira na rizike i na to što stavljam glavu u torbu, jer smatram da su kidnaperi opasni profesionalci – saopštio nam je Milorad Ulemek.

Onda nam je objašnjavao detalje isporuke novca, davao instrukcije koje je dobio kako to da se uradi. Pošto je u pitanju bio život Milije Babovića, a i volja otetog, ja sam shvatio da ne možemo ništa drugo da preduzmemo. I shvatio sam da je sâm Legija, u stvari, debelo upleten u tu otmicu po svim osnovama. Milorad Ulemek ne samo da nije bio puki kurir otmičara, već je on sâm bio isporučilac njihove pretnje policiji: “Ako se umešate, ubićemo Miliju Babovića”. Jednom su me pitali zbog čega je odmah po povratku u zemlju, još na aerodromu, priveden Radomir Živanić – Baja Plavi, jedan od bivših suvlasnika “Verano motorsa”? Gospodin Radomir Živanić se dobrovoljno javio da dâ izjavu i da bude poligrafski testiran na okolnosti njegovog učešća u otmici njegovog partnera iz “Verano motorsa” Milije Babovića. Nije nađena osnovana sumnja za njegovu umešanost u ovo i druga krivična dela koja su bila predmet istrage u akciji “Sablja”.

DRŽAVA U DRŽAVI: Hapšenje Dušana Spasojevića i članova njegovog klana u Francuskoj, Miškovićeva otmica, kidnapovanje Milije Babovića i svi ti Legijini incidenti i ispadi, po meni, predstavljaju najstravičniji kriminalni film koji još nije snimljen u Srbiji. I kao penzioner Legija je imao policijsko obezbeđenje, jer je, prvo, to pravo svakog ugroženog građanina, a drugo, jer je sâm sebi to sredio. Naime, procene o obaveštajnoj zaštiti neke ličnosti radila je državna bezbednost, a Uprava za obezbeđenje ličnosti, koja je, takođe, bila u RDB-u je obavljala poslove fizičkog obezbeđenja te ličnosti.

Poslovi zaštite su rađeni na predlog starešina te uprave, a konačnu reč, odnosno rešenje o zaštiti je davao i potpisivao ministar unutrašnjih poslova. Rešenje o zaštiti i obezbeđenju Legije, međutim, nisam potpisao ni ja kao ministar policije, ni načelnik RDB-a, a ni načelnik Uprave za obezbeđenje ličnosti. Potpisao ga je novi komandant JSO pukovnik Maričić.

On je doneo taj akt, držeći se neke tradicije Jedinice za specijalne operacije, po kojoj bivši komandanti imaju obezbeđenje. Po tom pravilu “crvene beretke” su davale obezbeđenje i Franku Simatoviću i Jovici Stanišiću, a i Miloradu Ulemeku. Sve do operacije “Sablja” mi nismo znali da takvo pravilo postoji i da se primenjuje, iako je mimo propisa MUP-a Srbije. Ne treba zaboraviti da smo mi nasledili JSO kao “državu u državi”. Ova jedinica je imala sve svoje – svoje izvore finansiranja i snabdevanja, svoje oznake, svoje činove, svoj račun, svoju vezu, svoj vozni park i svoje naoružanje, svoju komandu. JSO, osnovana 1992. godine, bila je autonomna jedinica, nezavisna ne samo od Ministarstva unutrašnjih poslova, nego i od Resora državne bezbednosti.

Ta inercija ljudi iz JSO, da budu nezavisni i zasebni, trajala do samog kraja, do raspuštanja ove formacije u proleće 2003. godine. Moć Milorada Ulemeka, LJubiše Buhe i samog Dušana Spasojevića, iako je tokom druge polovine 2001. bio u beogradskom zatvoru, neprestano je rasla. Ta njihova moć je proizilazila iz njihovih veza unutar struktura vlasti. Imao sam priliku da se i lično u to uverim. U jesen 2001. godine, na jednom neformalnom druženju pripadnika bivše vlasti, na kome se našao i Čume, neko je počeo da priča o tome kako ima probleme sa sudovima po Beogradu. Neko drugi ga je glasno posavetovao: “Čume može da ti pomogne preko svojih veza u pravosuđu”. I LJubiša Buha je tada izgovorio jednu rečenicu, koja mene potom neprestano proganja:

- Nemoj, brate, da brineš! Treba samo da vidim o kom sudiji je reč, jer 60 odsto sudija u Beogradu je na mom platnom spisku.

ČEDIN DŽIP: Na kolegijumu Vlade, 22. avgusta, (prisutni: Đinđić, Čović, Perišić, Milovanović i ja), premijer nas je informisao da je bio kod Koštunice na razgovoru Prethodno mi se Perišić izvinio zbog zahteva za moju smenu koju je izrekao portparol stranke bez njegovog znanja...

...Zapisao sam sledeće: “Čume; Šljuka; Ad`em (pušten 4 puta); Macanović (Vračar – reketaš); UKP SUP Beograd – loš; sport – to je amnestirano; Karić – 20 miliona fabrika duvana u Čačku; Čeda, prvi d`ip dali surčinci pa digli u vazduh da bi bio važan, pa novi audi od mlekad`ije; Legija – imali obezbeđenje Čedino; puštanje Albanaca (kidnapera?) iz zatvora greška; priča se da su uzimali pare Batić, Dušan i drugi; priče o Dušanu; monopol na šećer; đubrivo preko DS-a drži Kole; Batić ima vilu na Svetom Stefanu; Čeda i Beba u firmama koje su stavljene na tender; on je tri dana na nišanu policije na KiM; ko sme da me prati i prisluškuje, da bi upitao KOS, LJilja, Nalić…”.

GLUMAC U POBUNI “BERETKI”: Do mojih ušiju stižu fanatične priče o tome kako će besni specijalci iz Kule doći u Beograd, pobiti sve u Vladi Srbije, pohapsiti sve u DOS-u, posmenjivati funkcionere i postaviti novo rukovodstvo. Legija i Gumar su vršili strahovit pritisak na starešine policije, da im se pridruže u protestu i da naprave generalni štrajk, odnosno pobunu. Posebno su vršili pritisak na Gorana Radosavljević a Gurija i njegovu Žandarmeriju. Za to su koristili ratno drugarstvo i boravak na Kosovu i prozivali su Gurija da izda saopštenje, kojim se Žandarmerija pridružuje pobuni JSO, ili bar da se izjasni da je to “opravdan protest kolega u Kuli”. Guri se lomio, ali je ostao čvrst.

... U utorak, 13. novembra, našao sam se u Kuli. Dočekali su me sa svim počastima. Čedi su odmah saopštili da je “privatno” lice i da ne može da prisustvuje ministrovim razgovorima sa komandom jedinice. Na Čedino zaprepašćenje strpali su ga u neki sobičak i postavili stražu ispred. To su učinili i sa mojim šefom kabineta Ivanom Đorđevićem. Seli smo u oficirski klub i počeli razgovor. Kada je komandant počeo da izlaže razloge pobune, malo sam ga slušao i onda prekinuo:

- Došao sam na vaš poziv. Nije potrebno meni da objašnjavate šta ste uradili. Imaćete to kome da objašnjavate, sada, kada ste kamerama svetskih medija otvorili “Ratnu sobu”.

Da sam hteo da vas hapsim i isporučujem Hagu, ne bih vas primio u stalni radni odnos. Naprotiv, hteo sam da od vas napravim profesionalce kojima bi se svi ponosili. Propuste oko hapšenja i odnosa prema jedinici neka utvrdi nezavisna državna komisija.

Setio sam se priče sa štrajkačima “Krušika” na valjevskom trgu i nastavio:

- Nisam ja problem, već vi. Ja sam pravnik, imam svoje zanimanje i egzistenciju, danas jesam ministar, sutra nisam. Ako je moja ostavka problem – imate je. Zbog moje fotelje ne sme pasti ni kap bilo čije krvi. Ali, ona ne rešava vaše probleme koje ste pokrenuli ovom pobunom protiv prve demokratske vlasti. To što tražite je neprihvatljivo.

Na kraju sam rekao da nemamo više šta da razgovaramo već da oni sami treba da odluče šta hoće. Predložio sam im da se povuku i da mi saopšte svoju odluku. Posle nekog vremena seli smo ponovo i komandant je skrušenog izraza lica saopštio:

- Žao nam je ministre, pripadnici jedinice su toliko pogođeni da ne mogu da odustanu od zahteva za Vašom smenom.

Očekujući to, kratko sam uzvratio:

- Dajte mi papir!

Uzeo sam papir i napisao neopozivu ostavku na dužnost ministra. Krećemo da to saopštimo okupljenim novinarima, koji su dugo čekali u “Svečanoj sobi”. Izašli smo u hodnik i nalećemo na oslobođenog Čedu i Legiju.

- Šta je bilo? – pita zabrinuti Jovanović.

- Rešili smo problem. Dao sam neopozivu ostavku i hajdemo da to saopštimo novinarima – odgovaram.

- Daj da vidim – reče i istrže mi papir iz ruku. Čim ga pročita, pocepa ga i poče da viče na Legiju. Nasta zabuna. Ko zna šta bi sve bilo da nas Maričić ne odvede u kancelariju komandanta, zajedno sa Legijom. Onda nas napusti. Nastade dramatičan dijalog između Čede i Legije. Čeda shvata da je nasamaren i da su ga izdali oni kojima je verovao. U vazduhu osećam bes i mržnju koja se rađa u hrabrom i beskompromisnom mladom čoveku. Prisustvujem “antičkoj” drami. Legija pokušava da objasni kako sa tim nema veze i kako je i on nasamaren. Predstava i gluma dostojna prvaka Šekspirovog pozorišta. Shvatam da je Legija fantastičan glumac.

- Kako da ti dokažem? – pita Čedu, koji ga više ne sluša, već se poziva na dogovor. Legija vadi nož i pita ga:

- Hoćeš da odsečem prst?

Zatim stavlja pištolj u usta i vapi:

- Treba li da se ubijem da bih dokazao da te ne lažem?

Čeda je neumoljiv. Nema ostavke. Preti. Na kraju drame – dogovor.

Umesto neopozive ostavke – staviću Vladi na raspolaganje svoju funkciju.

EUFORIJA POBUNJENIKA: Zoran Đinđić svoje “kontakte od ranije” sa pojedinim pripadnicima “surčinskog klana” nije krio. Imao je i objašnjenja za to. NJegovi neformalni kontakti sa pojedinim ličnostima iz tog sveta nisu prestali ni po dolasku na mesto premijera. Ovi kontakti za mene nisu nikakav dokaz da su premijer i pojedini njegovi bliski saradnici iz Demokratske stranke imali zajedničke poslove sa “Surčincima”, “crvenim beretkama” i kasnije sa “Zemuncima”, kao što ni kanali tog istog sveta prema Koštuničinom kabinetu za mene nisu dokaz da je Koštunica vođa zavere protiv Đinđića.

Pre bi se moglo reći da su Legija i Spasojević, a u jednom periodu i Čume, lakoću dolaska do ljudi iz Đinđićevog i Koštuničinog okruženja i neformalne razgovore sa njima koristili za učvršćivanje svoje pozicije u periodu posle 5. oktobra.

I u danima pobune “crvenih beretki”, po informacijama koje sam dobijao, postojala je komunikacija organizatora pobune sa obema stranama. U času izbijanja pobune među važnim ličnostima podzemlja vladala je prava euforija: “Gotovo, pala država. Legija se naoružao. Traže smenu ministra”, zatim: “Jesi video kakva je frka u državi”…

STRANE SLUŽBE: “Pirova pobeda” Zorana Đinđića ohrabrila je protivnike njegove politike da krenu u organizovano rušenje vlade. Milorad Ulemek i Dušan Spasojević, sa svojim političkim istomišljenicima, organizovali su neviđenu medijsku kampanju čiji je cilj bio satanizacija, ne samo ministra policije, nego čitave Vlade Srbije i samog premijera. Premijer je optuživan da je šef duvanske mafije u Srbiji. Ohrabreni, organizatori uspešne pobune intenziviraju kontakte i traže širu političku i javnu podršku za svoje “patriotske snage i ideje” za promenu “izdajničke politike kriminalaca na vlasti”. Pojavljuju se prvi spiskovi za likvidaciju. Problem usložnjava činjenica da se domaći obračuni poklapaju sa planovima određenih centara.

O njima je služba obaveštavala premijera i predsednika, a i sâm sam nastojao da pridobijem pažnju državnog rukovodstva i obezbedim dogovor o promeni ponašanja. Sećam se da sam im na jednom sastanku državnog vrha kod predsednika Koštunice podelio sledeću informaciju:

“Prema saznanjima RDB, u toku je šira obaveštajna operacija X, D@, a moguće i drugih većih obaveštajno-bezbednosnih sistema prema SRJ, radi stvaranja uslova za njenu dalju dezintegraciju. Kroz sistematsku psihološko-propagandnu delatnost, preduzimaju se pojačane aktivnosti na planu destabilizacije i dezorganizovanja rukovodećeg aparata u zemlji, pri čemu se ne isključuju ni akcije fizičke likvidacije istaknutih ličnosti iz političkog i javnog života.

U tom cilju, prema njihovim tvrdnjama, ovi obaveštajno-bezbednosni sistemi koriste svoje eksponente u političkim strankama, organizacijama i udruženjima u SRJ, unutrašnje dnevno-političke sukobe u vladajućoj koaliciji, interese čelnika bivšeg režima da se zaštite od eventualne krivične odgovornosti, posebno onih koji se i dalje nalaze u organima bezbednosti VJ i MUP-a, kao i spregu i interese organizovanog kriminala iz bivših jugoslovenskih republika na teritoriji SRJ...”

ŠEŠELJ U PRAVU: Posle ovog tužnog susreta sledi najveće iznenađenje. Priredio mi ga je moj zamenik koji me je obavestio: “Znamo ko je ubio Buhu i ko je to organizovao!”

Povodom toga, zabeležio sam 5. oktobra u Zapise sledeći spontani komentar:

- A ministar je jedini koji to ne zna… Ispade da su mi dugo radili iza leđa, ne samo on i Obradović, već i Andra i Braca (BIA = Braca i Andrija) kao i ostali verni saradnici. Ispalo je da su uhvaćeni razgovori još u veče ubistva bili pravi trag. I vrlo važno: Šešelj je bio u pravu. Maka je organizator, a dvojica njegovih su izvršioci. Sada su u Crnoj Gori. Na pitanje Đinđića Đukanoviću da nam ih crnogorska policija isporuči, on mu je hladno rekao da je to nemoguće. Maka je sa Delićem (za koga je Šešelj tvrdio da je likvidator crnogorske DB) i poziva se na prijateljstvo sa crnogorskim vrhom. Za zamenika je veći problem, zbog koga je odlučio da mi ovo sve kaže i otvori oči, to što Maka pripada široj grupi koja sada želi vlast i tipuje na Koštuničinu pobedu. Reč je o ekipi oko čuvenog slikara, masona i mistika, Tapija (Beba je bio nerazdvojan sa njim i sa još nekim ljudima iz te ekipe) i klanu povratnika iz Amerike iza koga je mnogo leševa. Kako smatraju da je Koštunjavi mlakonja i da će ga Điki preći, oni hoće da pomognu i da utvrde (svoju) vlast Đikijevom likvidacijom i postavljanjem svojih ljudi na ključna mesta. Glavni favorit im je nekakav Puh, za koga kažu da je Jovičin general, sada u penziji, navodno blizak Velji i Bošku, koga planiraju, ne više za BIA (pošto to više nije važno), već za ministra policije. Na spisku likvidacije sam i ja, Jovica, Legija i Spasojević, valjda i Čume, kao i još mnogo ličnosti, Maka govori o stotini. To su odlagali puno puta, a sad im je termin oko 15. novembra. Maka ne voli beretke, mrzi crvendaće. Nervozan je, oseća se dole kao u zatvoru, želi akciju. Ne zna se ko je Karlos u Beogradu, sa kim kontaktira, a glavni organizator je njegova sestra, koja isključivo telefonira iz telefonskih govornica… Ima još puno toga, ko će sve popamtiti… O tome sam prozborio sa Janjuševićem, koji se takođe otvorio. On mi je obećao presek stanja, pošto su shvatili da im mogu i ja nešto pomoći… Jadni ljudi… Ispada da sam bio u pravu. Buha je bio žrtva zarad izazivanja haosa i nepoverenja policiji.

Želja za otkrivanjem ubice generala Buhe bila je jača od razuma, tako da nisam posumnjao, što mi je inače običaj, naprotiv.

DROGA BOGOVA: Posle ove prave bombe, dolazi nova, manja ali takođe indikativna. Ponovo dolazi Dragoljub Marković. Kaže da ima stalne pretnje. Ispriča mi za poslednji događaj oko ponoći sredinom nedelje, kada se sa žandarmom iz obezbeđenja vraćao kući svojim d`ipom. Stali su na semaforu u centru Surčina. Prilazi im beli “golf” sa zatamnjenim staklima, bez tablica, pokazuju vozaču žandarmu da otvori prozor. U “golfu” su dvojica sa fantomkama. Kratka poruka: “Tvoj gazda je sledeći!” I gas. Dragoljub se uplašio. Ispričao je sve to i još više generalima Guriju i Lukiću. Podneo je prijavu zbog pretnji i izdao sam naredbu da ga žandarmerija obezbeđuje. General Lukić mi kaže kako Dragoljub misli da se radi o pripadnicima “crvenih beretki”. Okolo naokolo, sve se vrti oko “crvendaća”. Od drugih čujem da se Legija ne skida sa droge i da je to trajno stanje čuvenog komandanta. Ali kokain je “droga bogova”, droga bogate gospode.

NOVI APIS: Atentat je dokaz da nasilničke političke ideje kod pojedinaca u Srbiji nisu ni danas mrtve, jer neko i u 21. veku misli da postoje nekakvi državni, nacionalni, patriotski razlozi koji opravdavaju ubistvo radi promene vlasti. Milorad Ulemek Legija, koji je zagovarao taj državni udar, šifrovanu operaciju “Stop Hagu”, za mene je neka nova vrsta Apisa, zato što je kao i prethodnik mislio da će upotrebom metka odrediti ko će i kako vladati u ovoj zemlji. NJegov saborac Zvezdan Jovanović, specijalac i iskazani patriota u ratovima kroz koje je prošao, nije imao direktne veze sa “zemunskim klanom” i ponavljao je, po hapšenju, samo dve rečenice: “Ja nisam kriminalac. Ja nisam primio pare!” Time je Jovanović stavljao do znanja da nema nikakve veze sa mafijom i kriminalom, odnosno da nije ubio iz tih razloga.

On je, kako reče, “samo prihvatio Legijin poziv” da na taj način zaustave nameru koja mu je servirana kao Đinđićeva, o rasformiranju JSO i slanju svih njih u Hag. Meni su to slični motivi iz kojih je Gavrilo Princip ubio Ferdinanda. Svakako su i jedan i drugi računali da time čine patriotsko i nacionalno delo za svoj narod i državu. Ubili su iz uverenja.

Ako svi ne shvatimo da je došlo krajnje vreme da organizujemo društvo i državu, državne institucije, službe bezbednosti i vlast tako da se više nikada ne ponovi ambicija da neko ubije nekoga zbog politike, onda će 12. mart ostati tragičan događaj bez pouke.

LAŽNI PASOŠI: U Zapisima sa odmora, pod naslovom “Lepo je leteti”, beležim i sledeće:

“Javlja se Karleuša. Hteo je prvo meni da saopšti novosti, ali je morao kod Lukića, pošto nema kriptovani telefon. Tamo su se svi skupili. Priča je – Legija poslao, naručio izradu dokumenata u Švajcarskoj za suprugu i decu, Dominikanske Republike. Cena 160 i nešto hiljada evra... Veza se prati, a realizacija posla se očekuje za 3-4 nedelje... Nisam razumeo dobro gde je Legija, u selu kod Širokog Brijega ili u Grčkoj, pošto se ona spominje – ljudi iz Grčke treba da obave posao... Nije ni bitno, bitno je da Legija dođe u ruke pravde, ma koliko one bile nejake u Srbiji... “Uplaćen novac za dokumenta Legijine porodice” javlja Lukić.

Rebeka pokušava da mi pošalje poruku koju mangupi SMS-om šire po Beogradu – Legijinu sliku sa pištoljem i porukom: “Zdravo brate!”

MNOGO PITANJA: Po pravilu, sve važne vesti me zatiču ili u inostranstvu ili na Kneževcu. Tako se dešava i 2. maja. Beležim:

- Osvanuo lep, sunčan dan, ali se vreme kvari …”ŠTA SE OVO DEŠAVA?” Dobijam pitanje SMS-om. Prvo zove Peđa i u šiframa govori kako se predao broj 1. Mislim na Karad`ića i pitam:”U Srbiji?” “Izgleda”, odgovara Peđa. Nešto kasnije, RTS prekida program i objavLJuje vest, koju u 23.00 časa na trećem TV dnevniku saopštava pomoćnik ministra i NRJB Milošević: “Večeras, oko 21.00 čas Milorad Luković Legija, prvooptuženi u procesu za atentat na Đinđića, predao se organima MUP RS. On je uhapšen i preduzete su dalje procesne mere.” Kasnije se javljaju novinari ispred CZ-a gde se, po nepotvrđenim vestima, nalazi državni neprijatelj broj 1 po Čedi. Nezvanično saopštava da se predao u svojoj kući i da je bio pijan. Pijan ili drogiran, pitanje je sad? “Meni ovo liči na dogovor i nameru da se ceo proces preokrene u suprotnom pravcu”, javlja Miroslav Perišić. “Šta je tu novo” – odgovaram...

Vest me je zatekla nespremnog. Iznenadio sam se. Pomislio sam da je reč o dilu i nameri u koju sumnja i Miroslav Perišić. Treba pogledati poslednje izjave premijera. Sada saopštavaju da je Legija sam došao do kola sa policajcima u civilu i saopštio svoju odluku.

Već počinju špekulacije advokata o “fantastičnim obrtima”, a tu je i Vuk Drašković. “Srbija će se krstiti i levom i desnom”, kaže advokat Zvezdana Jovanovića. Kamere Studija B su zabeležile događaj?!? Lepo, ko ih je obavestio? Čudno je to da su se “braća” odrekla Legije baš u vreme proslave 151. godišnjice Legije stranaca. Šta, više ne treba šefovima u Hrvatskoj? I još negde? Ili ga je droga pojela pa ne mogu da ga više drže? Isuviše je pitanja! Vest je objavio i CNN! A o Kosovu nije. Zanimljivo?!?

(U sledećem broju: Đinđićeva transformacija)