Slobodanu podmeću “škorpione”

Brat Slobodana Miloševića, Borislav, bivši ambasador Jugoslavije u Moskvi, po okončanju ambasadorskog mandata ostao je da živi i radi u Moskvi. Pažljivo prati događaje u Hagu, kao i sve što se događa u Srbiji i Crnoj Gori. Ruska sredstva informisanja često ga pozivaju da prokomentariše neki od događaja u SCG, ili suđenje u Hagu. On smatra da nije slučajno što je film o Srebrenici pokazan upravo na procesu Slobodanu Miloševiću i što o genocidu govori upravo predsednik Tribunala Teodor Meron. Za NIN Borislav Milošević govori o događajima koji su direktno ili indirektno vezani za suđenje i događanja oko njegovog brata.

- Svi dosadašnji napori Tribunala da se Slobodan Milošević optuži za genocid nisu dali

nikakve rezultate. I amici curiae su, pred početak odbrambenog dela procesa, prošlog leta, zatražili da se, zato što ništa nije dokazano, skine upravo ta najteža optužba protiv Slobodana. Tribunal je, u principu, već ponovo napisao istoriju i, u predmetu generala Krstića, “utvrdio” da je postojao zločin genocida i da su za to odgovorni Srbi. I samo na osnovu te presude, to jest pozivajući se na nju, mogu da tvrde da su i drugi optuženi učesnici u genocidu. Kad je Slobodan u pitanju, oni jednostavno ne mogu ništa da dokažu, ni vezu sa zločinom, ni nameru. Vidi se da se jako trude, drsko, arogantno, ali je cela ta stvar pravno krajnje problematična.

Pa ipak, film nije uvršten u dokazni materijal...

- Nisu ni mogli da ga uvrste. Nisu Slobodanu dali ni da postavi pitanja: ko je snimao, kada, gde – 150 kilometara od Srebrenice. Šta to znači!? Sve svetske televizije govore o Srebrenici. Ako su te nesrećne ljude vodili iz Srebrenice da bi ih streljali 150 km dalje, i da to snimaju, legitimno se svako može upitati – je li to bilo zato da bi se snimio film i da se on koristi kao dokaz? Zločina je tamo bilo, sa svih strana, bio je građanski rat i to niko ne može da spori. Ali treba se zapitati – u čijem je interesu zločin, odnosno, ta kolosalna medijska “promocija” zločina sada? I zašto? Ona je u interesu Tribunala i u interesu “naše” pete kolone koja hoće, sledeći svoje gazde, da našu državu proglasi za zločinačku, da ona “prizna zločin”, da se narod pokaje, hoće sebe da obele, svoje rabote iz 90-ih godina, hoće da dobiju političke i druge dividende... Ne kažem da su to samo oni, ima sigurno i poštenih ljudi koji iskreno misle da treba prihvatiti pokajanje, ali ja mislim da ti ljudi moraju biti svesni da, bez obzira na njihove namere koje mogu biti i plemenite, čine veliku štetu svom narodu. Već celu deceniju na Zapadu pokušavaju da predstave Srbe kao genocidni narod i to apsolutno nije prihvatljivo. Ozbiljni analitičari pišu da mnogi na Zapadu imaju praktično uslovni refleks – kad se kaže “Srebrenica”, odmah pomisle na srpske zločine, i obratno. A i taj Tribunal opravdanje svoga postojanja u velikoj meri zasniva na srebreničkoj tragediji, pogotovo kada je u pitanju javnost. Prihvatanje odgovornosti Srbije za genocid i agresije u ratovima u Hrvatskoj i BiH značilo bi moralnu i moralno-političku degradaciju naše zemlje. Neki na Zapadu upravo to i hoće i planski vode ka tome. To bi značilo i prihvatanje osnova za pretenzije nekih bivših republika SFRJ prema Srbiji i širilo mogućnosti dalje dezintegracije Srbije. Glavno je da se, pošto-poto i što pre, utvrdi puna istina o Srebrenici, kakva god ona bila. To je u najdubljem interesu srpskog naroda.

Znate li vi ko su Škorpioni? Vojne, paravojne, policijske formacije? Tada ste bili veoma bliski samom vrhu vlasti.

- Nisam bio tamo, ne znam. Ni sad ne znam. Ja mislim da se to sve može utvrditi. Ceo taj kompleks zločina se mora istražiti. Mislim da to sve mora da dođe na sud. Nažalost, i ta jadna žena koja je među žrtvama prepoznala sina, i ona mora da dođe na sud, da bi to bili dokazi, legitimni i valjani. Vidite, i Markale su bile, ali je to tako traljavo izvedeno da su, već u tom trenutku, mnogi strani izveštači i strani zvaničnici tvrdili da je apsolutno nemoguće da su na Markale pucali Srbi, ili Hrvati. To je bilo miniranje, Muslimani su to minirali... Nedavno sam o tome razgovarao s ruskim pukovnikom Demurenkom, koji je bio na licu mesta. I on to tvrdi. Ali je zato Srebrenica medijski izvedena majstorski, moćno, antisrpski. Zato se puna istina o Srebrenici mora utvrditi.

Sve to neće biti iskorišćeno u procesu protiv Slobodana, ali je medijski maksimalno iskorišćeno. Pošto nisu mogli i ne mogu da dokažu genocid, prikazali su film da bi uticali na javno mnjenje. A to je krupno pitanje i u unutrašnjoj političkoj borbi u Srbiji. Uopšte, taj Haški tribunal je ogromno zlo podele našeg naroda. On ima funkciju sankcija, Haški tribunal je blokada.

Ima mišljenja da je ovaj film prikazan da pripremi javno mnjenje za hapšenje Mladića i, eventualno, Karadžića.

- Mladiću se taj zločin apsolutno pripisuje, ali teško je poverovati da je general Mladić naredio zločin. Da srpski oficir naredi ubijanje nedužnih Muslimana... Ne verujem. Zločina je sigurno bilo, mislim da su ih vršili pojedinci i treba sve to rasvetliti i dokazati. Te ličnosti, Ratko Mladić i Radovan Karad`ić, uživaju poštovanje svog naroda i, verovatno, oni mogu dugo da se kriju. Mada se postavlja i pitanje iskrenosti takozvane međunarodne zajednice, tj. odgovornih međunarodnih faktora. Ako se osam godina traga za ljudima i do njih ne može da se dođe, to logično rađa podozrenja. Evo, NIN je, pre nekoliko meseci, preštampao iz “Špigla” intervju sa Šomburgom, nemačkim sudijom Haškog tribunala. On je, izrazivši sumnju u iskrenost “međunarodne zajednice”, izjavio da to što Karad`ića i Mladića do sada nisu našli mogu biti “viši politički interesi”. Tu, po mom mišljenju, postoji jedan očigledan, proziran politički interes Zapada: na slobodi, tj. skrivajući se, oni via facti služe kao poluga za pritisak, za ucenjivanje i bosanskih Srba i Beograda. Odgovorni ljudi u SCG se međusobno optužuju povodom Mladića, optužuju se organizacije, institucije da štite ili kriju Mladića, postoji jedna strašna podela koja nikako nije u interesu našeg naroda. Narodu treba jedinstvo, program, mobilizacija. Izručenje Mladića nije bilo uslov za studiju o izvodljivosti... Saznaćemo uskoro hoće li to postati neki novi uslov za Beograd.

Svojevremeno ste verovali da će se Haški sud raspasti. Mislite li to i danas posle više od tri godine procesa?

- Glagol “verovati” je dosta uslovan. Tačno je da sam govorio tako. I danas govorim da taj sud pod pritiskom javnog mnjenja može da se raspadne. Ne mislim samo na medije, nego i na parlamente, političke partije i pokrete, istaknute pojedince, druge međunarodne faktore, itd. Evo i taj nemački sudija je dovodio u pitanje način suđenja u Hagu, tvrdeći da optužba ima sve u svojim rukama i da sudije praktično ne mogu da vladaju procesom. Onda je bio onaj američki podsekretar Bolton koji je takođe rekao da MTBJ treba raspustiti i predate predmete nacionalnom pravosuđu. Javnost nema jednoznačan stav prema tom sudu, ali većina naroda, bar kod nas, i prema najnovijim istraživanjima Strated`ik marketinga, čak 85 odsto anketiranih, smatra da je to politički sud. Tako je i u Rusiji. To je američki i NATO sud i tu nema dileme. On postoji da osudi veliki broj Srba. I ta optužnica je sto posto antisrpska i ona je lažna. Ona je i nemoralna. Sve je tamo optuženo – i SANU, i Crkva i teritorijalna odbrana i državne institucije, sve. Predsedništvo SFRJ je, kažu, bilo prosrpski lobi, armija – prosrpska. Sve je to fabrikacija. U predsedništvu države sedeli su i ljudi koji su želeli da se sačuva Jugoslavija, rukovodstvo armije je bilo nesrpsko. Mogu samo da ponovim ono što je Primakov rekao izlazeći iz sudnice, gde je svedočio u novembru prošle godine: sad kad su otpočela saslušanja svedoka odbrane, sve je više razloga da se taj sud oceni kao neodrživ.

Kako vidite kraj suđenja vašem bratu?

- Ako su gazde Tribunala rešile da osude Slobodana, tako će biti. Međutim, mislim da to ne može istorija tako da prihvati. Ne verujem ni da će naš narod to prihvatiti. Ja ne govorim da Slobodan ništa nije pogrešio u rukovođenju državom, ali njemu u Hagu ne sude za takve greške nego mu sude da bi sebe opravdali, da bi legalizovali svoje agresije i zločine.

Ali mislim da gospodina Klintona od suda istorije neće zaštititi, ni debeli memoari, ni Nobelova nagrada. On je bio i ostaće zapamćen kao predsednik-agresor koji je poveo jedan rat bez osnova, gazeći fundamentalne norme međunarodnog prava, Povelju UN, izlazeći izvan zone odgovornosti NATO, doveo do teškog stradanja našeg naroda, do žrtava, razaranja, reka izbeglica, do ogromne ekološke katastrofe, rušenja i skrnavljenja naših svetinja. Zato ga, uveren sam, sud istorije neće mimoići, kao ni njegove kompanjone.

A šta će istorija reći o Slobodanu Miloševiću?

- Pa, ni o jednoj istorijskoj ličnosti se ne može jednoznačno govoriti. njegova odbrana u Hagu je važna i kao faktor borbe za nacionalno dostojanstvo. I narod Srbije to razume, jer Slobodan ne brani samo sebe. Uzmite februarsku (2005) anketu agencije “Faktor plus”: 33,6 posto građana mu veruje i smatra da on u Hagu “uspešno brani nacionalne interese Srbije”. I to u uslovima kada mu sopstvena država ne pruža nikakvu pomoć. Naprotiv. Drugo, on se u Hagu vrlo snažno suprotstavlja međunarodnim mehanizmima pritiska i agresije, instrumentima globalne kontrole, kakav je taj Tribunal, koji prete svima onima koji se suprotstavljaju hegemoniji i štite nacionalne interese. Sa Slobodanom takav mehanizam nailazi na velike teškoće. Slobodan ne priznaje legitimnost MTBJ i žilavo se i uspešno bori s njim, nailazeći na međunarodna priznanja. Treće, on je simbol suprotstavljanja globalnoj hegemoniji. Aleksandar Zinovjev je napisao da je Slobodan Milošević postao simbol suprotstavljanja globalizaciji “po američki” i da je za njih važnija pobeda nad Slobodanom kao simboličkom ličnošću nego ono što su agresijom dobili na Balkanu. Ne mogu ga pobediti. On je u Hagu već saopštio svetskoj javnosti ono što mnogi nisu hteli da čuju. I kroz usta svedoka odbrane upečatljivo se videlo da je i jugoslovenska kriza početkom 90-ih godina i rušenje SFRJ, i razne međunarodne komisije i procedure, i, potom, Rambuje i agresija protiv SRJ – sve to bilo organizovano s konkretnim geopolitičkim namerama i ciljem da se prekroji Balkan, suštinski oslabi Srbija, da se od nje otrgne Kosmet, da NATO uđe na teritoriju SRJ, a, po svemu sudeći, i da se stvori albanska “protivteža” srpskom i uopšte slovenskom faktoru, s dalekosežnim posledicama i za Rusiju, Evropu, itd. Mislim da je kod nas normalnom, zdravomislećem čoveku, mnogo toga jasno.

Rekli ste da je vaš brat kao predsednik sigurno činio neke greške. Šta smatrate njegovom najvećom greškom?

- Hvala lepo, nisam ja zadužen da ustanovljujem njegove greške. Ja sam samo rekao da mu, za mogućne greške koje je pravio kad je bio na vlasti, ne sude, nego da bi sebe opravdali.

Hoće li Mira Marković sada kad je ukinuta poternica za njom, otići da ga poseti?

- Bilo bi dobro da ga poseti. Nisu se videli 2,5 godine. To je, u prvom redu, ljudski važno za oboje.

Gde je Mira Marković sada?

- Nemam komentara.

Vi ste kao i uvek odlično informisani. Kako vidite rešenje problema Kosova na kome je, simbolično, počela i završila se karijera vašeg brata? Kakva je budućnost Kosova?

– Budućnost Kosova mora da bude u Srbiji. Ne sme da bude alternative tome. Po svemu sudeći, zapadne sile, u prvom redu Amerikanci, oni su glavni, hoće da, za početak, od Kosmeta naprave samostalnu albansku državu, republiku, trećeg člana sadašnje državne zajednice SCG. S blagoslovom Zapada, sve vreme od ulaska KFOR-a i OUN-ovske administracije, južna srpska pokrajina je “čišćena” od Srba. A DOS-ovska vlast u Beogradu vodila je kapitulantsku “politiku”. To što je malo obespravljenih, zatvorenih u geta Srba ostalo, sa svoje strane pobuđuje i Albance i Zapad da se što pre odredi definitivan status Kosmeta. Sada se u kuloarima NATO, EU, UN sve više i življe govori o tome da se “neodređeno stanje” Kosmeta ne može dalje održavati. To podrazumeva, grubo govoreći, da Kosmet ne ostane u sastavu Srbije, da se ne dopusti podela pokrajine između Srba i Albanaca, i da se kosmetske vođe obavežu da neće priključiti pokrajinu Albaniji. I to Zapad hoće da reši praktičnom nezavisnošću Kosmeta. Da uzgred kažem, bilo bi krajnje naivno verovati i nadati se da albanski kosovski lideri ne bi težili da se ujedine s Albanijom, ako bi i preuzeli takve obaveze, niti da bi obezbedili legitimna prava Srba. To bi bile samo nove pljačke i definitivno “dočišćavanje” Srba s Kosmeta.

Kakvu će shemu izabrati Zapad za provođenje u život takvog zadatka?

- Teško je to sada oceniti. Ni tamo nije sve glatko, ni bez svesti da se to ne može izvesti bez rizika. Zapad se do te mere upetljao s kosovskim separatistima i mafijom da je pitanje da li bi hteo, pa i da li bi mogao, da izađe na kraj s mogućnom albanskom separatističkom pobunom? Nisam ubeđen da će do toga doći, ali mislim da nije nerealno da već ove godine dođe do novih, snažnih pokušaja, – pri tom ne isključujem ni nasilne pokušaje – da Kosmet i formalno prestane da bude deo Srbije.

Najvažnije je to što rezolucija 1244 SB UN, koju niko nije ukinuo, sasvim određeno potvrđuje “teritorijalni integritet” SRJ, odnosno, danas, SCG. Zapad nema pravo da samostalno rešava pitanje statusa Kosmeta. Rezoluciju 1244 je doneo Savet bezbednosti UN, a ne Zapad, i teško je pretpostaviti da bi Amerikanci mogli danas sprovesti svoje planove kroz Savet bezbednosti UN. Istina, oni umeju da ostvaruju svoje planove i mimo SB UN, Beograda, Rusije, Kine, to je poznato iz jugoslovenskog, iračkog i drugih iskustava. Međutim, sada govore o međunarodnoj konferenciji o Kosmetu, pod plaštom OUN, i to već do kraja godine, i o novom međunarodnom sporazumu o Kosmetu, o novim dejstvima “kontakt-grupe”, o nacrtu ustava Kosmeta, koji bi sačinili uz pomoć kosmetskog “parlamenta”. Povodom toga bi, sigurno, opet uvrtali ruke onom manjem delu beogradske vlasti koji je patriotski. A onda bi novi međunarodni sporazum potvrdili na SB UN, a ustav na referendumu na Kosovu i Metohiji.

I za to im treba, makar formalna, saglasnost Beograda i Moskve.

- Da bi privukli Beograd, mahali su mu pred nosem medenjakom prijema u Evropsku uniju. Ali, posle francuskog i holandskog referenduma, nema više tog kolačića. To se, vidim, zapaža i u Moskvi.

Mislim da će, usled sadašnje krize u Evropi, taj proces pridruživanja EU biti usporen i to znatno. A neke stvari će se i izmeniti. U EU su se žurili da što pre priključe istočnoevropske zemlje da ne bi dozvolili neke oblike povezivanja tih zemalja s Rusijom, ekonomske pre svega, jer Rusija je bogata resursima i vrlo tražen partner. To su bile političke odluke. Ti interesi EU ostaju, ali kojim će se tempom to nastaviti s Balkanom, videćemo. A što se tiče pitanja Kosmeta, čini se da se sada smanjila samouverenost pobornika nezavisnosti pokrajine.

Mislite da Kosovo neće dobiti nezavisnost?

- Budućnost Kosmeta suštinski zavisi od nas samih. Mi imamo tapiju na Kosmet i to se pravo mora čvrsto i odlučno braniti. Trebalo je i treba mnogo više insistirati na sprovođenju u život rezolucije 1244 SB i Kumanovskog sporazuma. Ako UNMIK ne može sam, neka traži pomoć od Srbije, to je sasvim mogućno i legitimno u okvirima datih odluka OUN. Uostalom, albanski narod ima svoju nacionalnu državu – Albaniju, a delovi tog naroda žive, kao nacionalne manjine, u susednim zemljama. U Srbiji su Albanci nacionalna manjina.

Po mom mišljenju, nejasna je i nije dobra formula “više od autonomije, manje od nezavisnosti”. Ja se slažem s onim analitičarima kod nas, koji ocenjuju da “više od autonomije” znači “više od rezolucije 1244”. A šta će nam to? To nije u našem interesu. Slažem se i sa onima koji smatraju da bi navedena formula morala biti precizirana dodatkom “... u okviru Srbije”.

Vrlo je indikativno u sadašnjim stavovima Zapada to što glatko odbacuje kompromisne ideje koje dolaze iz Beograda o odvajanju severnih srpskih rejona pokrajine i nemešanju buduće kosovske vlade u njihove poslove, ili o podeli Kosmeta. Boje se da to ne bude presedan za nove korekcije granica na Balkanu, pošto su ih oni već “iskorigovali”. To jest, da se Srbija ne sjedini s Republikom Srpskom, makedonski Albanci s Albanijom ili albanskim Kosovom, itd.

U Rusiji neki analitičari zapažaju da ako bi bila proglašena nezavisnost Kosova, uprkos rezoluciji 1244 SB, to bi dalo osnovu da se na nov način priđe pitanju priznavanja već davno de facto samostalnih teritorija kao sto su Pridnjestrovje, Abhazija, Južna Osetija, Nagorni Karabah. Jer ako Zapad bude ignorisao teritorijalni integritet SCG u pitanju Kosmeta, onda takva “mustra” mora biti dozvoljena i drugima. I tu leže elementi odvraćanja SAD i NATO od ciničnog kršenja odluka SB UN.