Napustiti Srbiju

Svi ljudi koje sam upoznao u Beogradu pitaju me kako tako dobro govorim srpski, a nisam iz Srbije. Pa, Srbin sam. Niko ovde ne zna da u današnjoj Rumuniji žive Srbi najmanje 1000 godina. Zaboravljena srpska arijergarda koja tvrdoglavo čuva svoj identitet. “Rumunski” Srbi – gastarbajteri ranog srednjeg veka. Samo toponimi svedoče o postojanju srpskih prapostojbina: Orahovac, Topolovac, Bistrica, Tismana, Vodislava, Krajova, Gorž, Dolž, Lukarevac; a Srbima ni traga ni glasa.

Predstavnik sam poslednje generacije Srba koja se ložila na Jugoslaviju, ne znajući u suštini donedavno šta je ona značila. Jugoslavija je zemlja koju sam nekada želeo da bude moja. Bila je tako blizu, a tako daleko od mog rodnog Temišvara.

Jugoslavija – taj nekadašnji istočni limes “Miki Maus” kulture Zapada, koji se već spustio niz tobogan u neko neslućeno beznađe. Kako su samo smešni svi novi očevi nacije koje sam imao prilike videti što u tragikomičnom im neznanju stvaraju bukolične karikature propasti.

Kolebam se između Jugoslavije koju sam naslućivao i Srbije koju sam upoznao. Kao da je bilo juče:

Jugoslavija – to otvoreno ljubavno pismo mladom đavolu, spektakularna trica koja se poput naoštrenog bodeža zabila u grudni koš jedne prevarene generacije, taj nesvesni anti-Niče, taj predvidljivi i privremeni raj hedonističkih pobednika iz Drugog svetskog rata, taj merlinski štapić pretvoren u sociopatski pajser u rukama protivnika južnoslovenskog Kamelota.

Jugoslavija je za nas bila prozor ka svetu, Zapadna Evropa, a mi – urbani seljaci, banatski paori upregnuti u plugove proletarijata, dobrodušni odrpanci kojima je sve jugoslovensko bilo sveto. Titoistički je političko-kulturni kič u datom trenutku za nas postao renesansno umetničko delo, u odnosu na apstraktno ideološko zlo koje nas je okružavalo.

Sasvim nehotično postao sam živi predstavnik nove multikulturalne Evrope: potomak ponemčenog Slovenca, rođenog u Rumuniji, oženjenog Srpkinjom, prebegao u Nemačku, živeo u Austriji. No, drevni srpski ratnik je u meni uspeo pokoriti sve potencijalne slabosti bezličnog višenacionalnog hibrida. Kako je veličanstvena pobeda nad samim sobom, otkrivanje duha i krvi, pronalaženje istorijskog smisla.

Ko nije gledao Dunav sa Kalemegdana, nije sigurno osetio jačinu prastarog, nevidljivog vina pobede i opstanka i nije okusio neuporedivi osećaj nepobedivosti.

Jugoslavija i Srbija – ne zna se ko je čija maćeha. Qubav na prvi, a mržnja na poslednji pogled.

Srbija – u kojoj se tek sprovodi diktatura sredine, mediokriteta i posleratne denacifikacije, zemlja u kojoj boemno funkcioniše neka metafizika slatkog i neobjašnjivog greha, zemlja reakcionarne zabave i revolucionarnog upozorenja.

Jedino nisam u ovom neograničenom međuratnom razdoblju provalio da li je Srbija popušila poslednji maršalski tompus ili je tek naručila prvo penušavo pivo u nekoj minhenskoj pivnici na Zvezdari ili Kalemegdanu.

Poput teško prebijenog boksera, ostala je Srbija na vetrometini istorije. Neka nova Srbija koja bi trebalo da bude i moja.

Napuštam Srbiju za Vidovdan, praznik naših velikih poraza. Ipak, zov krvi jači je od urlika globalizacije.

Vratiću ti se, Srbijo, jednog dana. Ili se ti vrati meni.

Goran Mrakić