Dogovorni Exit

Čak i radikali su shvatili da ne može biti loše za Novi Sad da bar jednom godišnje kroz njega prodefiluje više od dvesta hiljada belosvetskih minđušara spremnih da potroše za dobru zabavu. Zato su pristali da i ove godine za Exit festival, koji će se od sedmog do desetog jula održati na Petrovaradinskoj tvrđavi, izdvoje trinaest miliona dinara. “Exit je značajan za Novi Sad i trenutno najveći novosadski brend”, kazao je za NIN portparol gradonačelnika Novog Sada Miodrag Bojović. Svota je, istina, manja nego prošle godine, ali ni ove godine kao ni lane nisu izostale intrige i stranačka natezanja oko “gomile narkomana”, kako su posetioce festivala uobičajavali da zovu desnije orijentisani. Ovi drugi se pak sada bune što se mladi perspektivni organizatori Exit-a, onomad lideri studentskih protesta (iz kojih je i festival nikao) ne stide da uzmu novac od Maje Gojković, pa makar ona bila i gradonačelnik Novog Sada. Tako je Nenad Čanak nedavno izjavio da se Exit tim činom izjednačio sa Grand paradom, koja je opet poštenija jer ne traži novac ni od koga.

Odbornici DSS-a su, naime, prošle godine zahtevali da se pare umesto na Exit pošalju na Hilandar, posle pokretanja istrage protiv lidera Exit tima, Dušana Kovačevića i Bojana Boškovića, pod sumnjom utaje poreza i finansijskih malverzacija. Momci su posle sedam dana pušteni iz pritvora koji je bio određen na trideset dana, a od čitavog slučaja su ostale samo priče o stranačkim i porodičnim vezama između suda i Skupštine grada, o borbi gradskih vlasti i opozicije.

Ista stranka, u vidu vlade sa premijerom na čelu, za Exit 05. odvojila je deset miliona dinara. Predlog je odobrio i ministar finansija, doduše poznat po učešću na festivalima, a za Exit emotivno vezan od njegovih prvih dana kada je sa grupom ministara okupljenih u bendu “Monetarni udar” svirao na Petrovaradinu. I ministar kulture, i potpredsednik vlade i predsednik Srbije, svi iz različitih partija, ovog puta su se složili da daju neki doprinos najvećem muzičkom događaju na Balkanu, što na tribinama o evropskim integracijama, što finansijski, tek da ne sabotiraju. Svi osim Čanka, ali dobro.

- Exit je jedna od retkih stvari koja je dovela do konsenzusa različitih partija – svi su se složili da je on dobar za ovu zemlju. Govoreći jezikom radikala, Exit je vrhunski patriotski čin, kaže Bojan Bošković, generalni menayer festivala.

- Mi uspevamo da popravimo negativan imiy ove zemlje u svetu, to niko ne spori. U ovoj zemlji je sve politika. Mi smo, ni krivi ni dužni, bili predmet stranačkih prepucavanja, koplja su se lomila na nama iako smo se sve vreme trudili da se držimo po strani. Exit nosi političke poruke i ima političke aspekte, ali nismo stranački opredeljeni. Pre pet godina smo želeli, između ostalog, da učestvuju na izborima. Već sama činjenica da se ova manifestacija odvija ima veze sa politikom. Istraživanja pokazuju da je većina naših posetilaca visokoobrazovana, to su budući lideri ove zemlje.

Bošković smatra da podrška koju su dobili od vlasti, nije pomoć nego investicija.

- Ako na aerodrom u Beogradu sleti hiljadu i dvesta ljudi samo iz Velike Britanije, dođe do Novog Sada koji baš i nema more, onda je jasno da je ovaj projekat širi nacionalni interes. Već dve godine radi se evolutivna studija o uticaju Exit-a na razvoj Novog Sada i Srbije. Za vreme Exit-a ceo grad živi od toga. Kroz Petrovaradin dnevno prođe minimum dvadeset hiljada ljudi. Imamo kamp za pet hiljada ljudi i još nekoliko hiljada se smešta po hotelima, a gde su ostali? Samo na stanovima koje izdaju za vreme festivala Novosađani debelo profitiraju, kaže Bošković i zvuči logično da nepomirljive političke struje sigurno nisu na jednom mestu spojili Garbage, White Stripes, Ian Bronjn, Fatboy Slim, Undernjorld i drugi učesnici ovogodišnjeg Exit-a. Pre će biti veliki sponzori, ugledni strani mediji s direktnim prenosom i žestok angažman tima u promociji ljudskih prava, prava manjina, borbe protiv trgovine ljudima i to pod pokroviteljstvom MTV, USAID-a, UNDP-a, Evropske agencije za rekonstrukciju i drugih agencija od kojih danas život u Srbiji zavisi. Međutim, u tom a i drugim kontekstima ove manifestacije, ne treba prenebregnuti ni činjenicu da će, desetog na jedanaesti u ponoć, na dvadeset dve bine muzika na minut stati u pomen žrtvama srebreničkog zločina. Da li će u toj minuti mirovati i oni koji preko bilborda kojim Helsinški odbor promoviše knjigu o Srebrenici pišu ime devojčice iz Batajnice nastradale u NATO bombardovanju, ostaje da se vidi. Jedno je sigurno – i takvih će na Exit-u biti, a i takvi će doći zbog Exit-a.

Maja Gojković, ipak, neće ići da po tradiciji, kao gradonačelnik otvori kapije Petrovaradina. Nije da nije pozvana, niti da ne podržava festival, već – kako kažu u njenom kabinetu – zato što nema potrebe da se eksponira. Ona će Exit posetiti kao građanin.

- Exit je prava slika potreba urbane omladine i to one najobrazovanije koja hoće da živi ovde na kosmopolitski način, kaže Milena Dragićević-Šešić, kulturolog, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti.

- Mlada generacija ume da misli na bitno različit način od onih koji su pre njih vodili računa o kulturi. Na savremen, društveno i socijalno odgovoran način. Pri tome, ne mislim samo na društvene teme koje se pokreću na tom festivalu nego i na razlog koji ga je inicirao, na potrebu da se zemlja upiše na mapu evropskih kulturnih događaja. I u tome su organizatori uspeli već na prvom Exit-u na kojem su, doduše, imali pomoć, ali su kasnije doživeli sve veća osporavanja, ljubomoru, opštu opstrukciju sistema, te im je svaki sledeći put bilo sve teže. Ali se manifestacija razvijala, nije čak ostala ni na prvobitnoj matrici nego je napredovala i pokazala da postoje mladi ljudi u ovoj zemlji koji su veoma sposobni.

Festivali za mlade, u teoriji poznati i kao ventili društva u čauri svakodnevice, kanona i ograda, nisu česta stvar ni u regionu, a kamoli u Srbiji. Svaka generacija mladih zahteva prostorni i sadržajni fenomen za iskazivanje svog mišljenja, dokazano je. Šezdesetih im je to prvi put u istoriji bilo i dozvoljeno, “plemenska okupljanja”, sedamdesetih se nastavlja kroz hipi supkulturu, krajem devedesetih na tehno festivalima. “Svakodnevica je danas, možda i više nego šezdesetih, omeđena kanonima”, kaže Milena Dragićević-Šešić.

- Izvan prostora svakodnevice mladi se organizuju na način koji je primeren novim generacijama, a taj način podrazumeva činjenicu da oni sami za sebe prave manifestaciju izvan svakodnevice. Exit, dakle, ne pravi Raka Marić, za kog se zna da je sposoban da napravi koncert poput onaj Bijelog dugmeta na hipodromu, populistički koncert koji je, opet, fenomen za sebe. Ova generacija je okrenuta i preduzetničkom duhu i, što je najvažnije, odgovorna da preuzme nešto za sebe. Oni su sposobni i da prevaziđu i potru sve predrasude koje karakterišu srpski malograđanski milje, ne gadeći se ni na “voda vodu”, već gajeći jedan normalan odnos prema privredi. Ne kažem da je to slučaj sa svima, jer neki će i dalje ići u Guču, pre nego na Exit, a neki će možda ići na oba mesta. U političkom smislu, najvažnije je to što uspevaju da stvore atmosferu u kojoj se očekuje od politike da odgovori na zahteve građana. To se očekuje bez obzira o kom se rukovodstvu na vlasti radi.

Međutim, posetioci Exit-a ne samo da neće imati pečenog vola kao posetioci Guče, nego neće moći ni ćevape da jedu, a piće se “tuborg” i “voda voda” što, svakako, govori u prilog razvijenom preduzetničkom duhu organizatora. No, ako se uzme u obzir da su ti mladi ljudi koji pretenduju da budu lideri, a koji posećuju Exit, danas samo studenti praznih yepova i da su tek dvadeset posto posetilaca stranci, koji možda imaju malo više novca, logično sledi pitanje – nije li preduzetnički duh previše obuzeo Exit tim? Jer, cena karte za četiri dana festivala iznosi od četiri do pet hiljada dinara, a kamp u kome je, istina, obezbeđen čak i neograničen pristup Internetu košta hiljadu dinara. Sadržajno veoma sličan festival u Budimpešti, Sziget, poređenja radi, traje sedam dana i cena kompleta karata i kampa zajedno je sto evra.

- Ovaj projekat prati društvenu i ne odlazi u potpuno komercijalnu priču. Bez obzira na sve, neće se prodavati žestoka pića i cigarete. Dvadeset pet do trideset evra je smešno mala cifra za kartu u odnosu na ono što se dobija na Exit-u. Mi želimo da ispratimo svetske standarde, pokrenemo mobilnost mladih u regionu, ukažemo na značaj ljudskih prava, prava manjina, da vratimo zdrave sisteme vrednosti. Pre deset godina bilo je OK voziti yip, a sad je malo OK i učiti i putovati, objašnjava Bošković, koji još obećava i da će se do poslednjeg daha boriti za donošenje zakona o smanjenju PDV-a za festivale. “Jer, osamnaest posto je stvarno mnogo.”

Možda i budu imali vajde što su onomad pustili ministra da svira u udarnom terminu.