Vampiri iz svemira

Spilbergov film “Rat svetova” koordinisan je dvema humanističkim idejama. Prva nas ubeđuje da je Zemlja najlepše mesto za život i da stoga predstavlja razuman osvajački cilj inteligibilnih stvorenja sa drugih planeta. Druga tvrdi da čovek u ovom sukobu svakako mora da preživi, jer bi njegov kraj, suštinski bio i kraj sveta. Ideja, koliko humana, toliko i zaslepljena antropocentričnim shvatanjem kosmosa. Spilberg, međutim, u ovom filmu nije dao važnost još jednoj ideji, koja sa navedene dve prirodno čini trijumvirat humanističkog pogleda na svet, a to je ona koja uverava da se, u slučaju opasnosti globalne okupacije planete Zemlje od strane neke nezemaljske sile (galaktičke ili vangalaktičke), svi Zemljani ujedinjuju u zajedničkom cilju odbrane i da beznačajne postaju kako državne, tako i nacionalne, religijske, jezičke i kulturne granice. Gledajući ovaj film, čija se radnja odvija u Americi, mi nemamo nikakvih pouzdanih podataka o tome kako u ovom napadu iz svemira stoji stvar sa drugim kontinentima i državama. Samo u jednoj jedinoj sceni, tokom razgovora dva epizodna lika, autor koristi priliku za aktuelnu političku anegdotu. Jedan epizodista kaže da je Evropa ostala nedirnuta, drugi da je Evropa najviše stradala, što kod prvog izaziva zloban osmejak.

Bića za koja ne znamo s koje planete dolaze, daleko su tehnološki naprednija od Zemljana. Za njihov opstanak na Zemlji ili pak samo za njihovo prvobitno razmnožavanje na Zemlji, potrebne su im ogromne količine ljudske krvi. (U prvom slučaju to znači da bez opstanka ljudi, nema opstanka ni ovim bićima. U drugom slučaju, njihov opstanak na Zemlji nije uslovljen opstankom čoveka.) Ovi svemirski vampiri se transponuju, kao svetlosni zraci, u Zemlju i iz nje se zatim pojavljuju u svojim čudovišnim mašinama-robotima. Tako se otkriva prethodni višemilenijumski projekat. Naime, mašine su ležale ovde zakopane još od postanka čoveka a svemirci su čekali da ljudska civilizacija doživi svoju zrelost da bi je onda preuzeli ili uništili (?), počevši, naravno od Amerike, epicentra te civilizacije (doduše, u filmu neki epizodista uzgred kaže kako je čuo da su Japanci uspeli da unište jednu od ovih zlokobnih sprava).

Kada je već sve bilo izgubljeno za Zemljane, vanzemaljci su, bez ikakvog nagoveštaja, kao što su se tu i pojavili, počeli na Zemlji da umiru. Kao da je ceo ovaj višemilenijumski proračun trebalo da bude samo jedno naravoučenije ljudima, da vole sopstvenu, zemaljsku sudbinu. I tu je kraj metafori.

Svojevremeno, samo je Spilberg bio u stanju da volšebne sadržaje vizuelizuje tako kao da su sama stvarnost. Danas, kada skoro svi holivudski reditelji mogu dočarati kao stvarnost sve što čovek zamisli i poželi, Spilberg počinje da pravi filmove koji otvaraju pukotinu u ovoj slici čudesnog kao stvarnosti. Kod njega se javlja jedan gest naivne vizuelizacije, tako da mi filmsku sliku, naročito kada nam prikazuje masovne scene, posmatramo kao slikarsko platno. Samim tim smanjen je i strah gledalaca od prizora. Određene psihološke naboje koji imaju dejstvo na primordijalnu emocionalnu reakciju straha, Spilberg čuva u sakristijama svojih kamernih scena. No, dok prisustvujemo prizorima masovnog uništavanja, prepuštamo se, bez straha (ali ne i bez jeze), gledanju nadrealnih slika, koje često podsećaju na platna naših slikara proisteklih iz mediale.

Od znamenitog filma “E.T.” pa do “Ratova svetova”, od “Ajkule” pa do “Parka iz doba jure”, od “Boje purpura” do “Spasavanja redova Rajana”, resko smenjujući registar nadražaja za gledaoca, Stiven Spilberg ostaje najsavremeniji među savremenim holivudskim autorima naučnofantastičnog, ili horor, ili hiperrealističkog filma.