Drama razlike

Ova zbirka ogleda koje je Belančić objavljivao, najčešće u časopisu “Zlatna greda”, pokazuje da je u pitanju autor sa izgrađenom teorijskom pozicijom u našoj savremenoj filozofiji. Koliko je meni poznato, pre Belančića jedino je Ivan Kuvačić napisao knjigu posvećenu nasilju. Dovoljno je uporediti ova dva pristupa da bi se razumela promena do koje je došlo u našoj filozofiji posle marksističkog perioda. Ali, o tome drugom prilikom.

“Nasilje je protiv-predmet mišljenja” koje nasilje proizvodi? Drugi problem je kako zaustaviti pomamu nasilja i njegovu destrukciju? To su tzv. granična pitanja samog mišljenja, ili filozofije, odnosno političke filozofije. Ali, zadatak filozofa je da misli o ovim užasnim protiv-predmetima mišljenja. Ja, štaviše, mislim da je filozofija, kakvu je poznajemo do sada, imala iluziju da razmišlja o “predmetima”, pa su se ovi navodni “predmeti” u ovom postfilozofskom dobu pokazali, odbacivši svoju metafizičku odoru, kao ovi užasni “protiv-predmeti mišljenja”. Tako se može reći da je osnovni Belančićev napor usmeren na to da kao filozof dekonstrukcije, ili razlike, ne samo uputi, ili upozori na ove “protiv-predmete mišljenja”, nego da i ovom posebnom filozofskom metodom kakva je dekonstrukcija, osujeti uobičajeno premeštanje ovih “protiv-predmeta” u “predmete mišljenja”, kao što je to do sada bio slučaj u teoretisanju o nasilju.

Da samo podsetim da je, na primer, Erih From napisao dve obimne knjige o nasilju uveren da je, možda, došao i do anatomije nasilja, odnosno ljudske destruktivnosti. Zato je ovde, kao što sam rekao, osnovni problem kako je, uopšte, moguće misliti ove “protiv-predmete mišljenja” bez, kako piše Belančić, “ontoteološke, filozofske, ili uopšte neke datosti koja bi se mogla misliti”. Zato filozof dekonstrukcije polazi od toga, već u uvodnom eseju, da nema ontološke datosti pomoću koje je moguće ustanoviti odnos između nasilja i mišljenja, odnosno, uma. Jer, nenasilje je početak i telos same filozofije. Zato “razlika komanduje polemosom a ne obrnuto”, kako na Deridinom tragu piše Belančić. Ili, “istina je prikriveni rat (nasilje), jer rat (nasilje) nema svoju istinu” pošto “u temelju nasilja deluje razlika a ne identitet”. Zato i nema “metafizičkog ustrojstva za ovo čudovište čije je ime nasilje”. Ali, to ne znači da je ovde u pitanju naivni pacifizam. Jer, za razliku od Rene Žirara, čija je knjiga “Nasilje i sveto” prevedena na naš jezik, koga su s pravom nazivali “Hegelom hrišćanstva” i za koga je sakralizovano nasilje temelj same kulture, za Belančića je to zakon, ili “neutralni treći”, odnosno “sila zakona kao mistični temelj autoriteta”, kako je pisao Žak Derida. Međutim, redovi posvećeni Kantu pokazuju da ova politička filozofija traži ravnotežu između Kanta i Deride.