Čekajući “novi Račak”…

Eksploziva “na buretu baruta” je sve više. Tri eksplozije su potresle Prištinu, nađeno je 35 kilograma eksplozivnog materijala u Srebrenici, Spoljnopolitički odbor britanskog parlamenta se zalaže za slanje mirovnih trupa i u Vojvodinu, Medlin Olbrajt oduševljena dočekom albanskih lidera na prištinskom aerodromu priznaje da je “od samog početka razumela san naroda na Kosovu i lično radila da se taj san ostvari”...

Da li se to nešto “iza brda valja”? Jer, pregovori za rešavanje kosovskog problema” se intenziviraju. A naše decenijsko iskustvo sugeriše da se u trenucima odluke na prostoru bivše Jugoslavije uglavnom u širokom luku zaobilazilo međunarodno pravo, povelje UN, međunarodne konvencije, ugovori, ustavi, rezolucije, zdrav razum... Pribegavalo se prečicama.

Koga to zanima, može naći baš upečatljivih primera. Tako vlasnik PR-agencije koja je u prelomnim vremenima dve godine radila za vladu Hrvatske, Čarls Voterman u predugovoru potpisanom 24. februara 1993. lepo kazuje kako do cilja. Dakle, kad dođe trenutak (“Bljesak” i “Oluja”) u kome će Hrvatska da “primeni silu” za uzimanje teritorija koje su tada pod zaštitom Ujedinjenih nacija (zaštićene zone!), “mora se računati na talas kritike i moraju se preduzeti protivmere. Temelji za opravdanja takvih akcija trebalo bi da budu postavljeni sada, a ne nakon svršenog čina”.

Votermana – inače pre nego što je ušao u PR-biznis, visokorangiranog funkcionera CIA, potpredsednika Nacionalnog saveta obaveštajnih službi – dakle, ne brine grubo kršenje međunarodnog prava, napad na “plave šlemove”, nego samo kako da se čin kao što je “Oluja” – etničko čišćenje i ubijanje Srba – u svetskoj javnosti prihvati kao opravdan. On ne radi s pravom i pravilima, nego s emocijama. Wegov posao je da stvara atmosfere, simbole, imiye, mitove...

Naš stari poznanik Yejmi Šej će objasniti da otprilike tako radi i NATO. U predavanju održanom 20. septembra 2000. na Djuk univerzitetu, Severna Karolina, Šej će studentima objasniti zašto su “njima” bili potrebni krvavi događaji: “Trebale su nam slike masakra na Markalama da bismo ubedili ljude da je došlo vreme za bombardovanje i da bismo prešli Rubikon za upotrebu sile. Slike masakra u Račku na Kosovu u januaru 1999. trebale su nam da ubedimo ljude da će i u tom delu sveta biti Markala ako ne delujemo.”

Relativizacija drastičnog kršenja međunarodnog prava i opravdavanje politički teško održivih odluka ili postupaka – stručnim produkovanjem moralističkih poruka – pratili su događaje na tlu bivše Jugoslavije od samog početka. Kada su Slovenci krenuli u razbijanje zajedničke države, i kada je Generalštab JNA poslao vojsku bez bojeve municije, niko se u svetu nije setio da upozori na sveta međunarodna pravila o nedopustivosti menjanja granica silom, već se sve pretvorilo u medijsko-politikantsku operetu o malim, jadnim demokratima ispod Alpa na koje se nadvila “crvena neman” iz Beograda. Ako je dečak bio obučen u uniformu JNA, nije ga štitila nikakva konvencija, pravilo, običaji, fer-plej! Wegova smrt je bila trijumf demokratskog sveta! Iz histerija koje su produkovane u zapadnim medijima, a u institucijama najozbiljnijih država na svetu prirodno uzimane kao nesumnjiv argument, nastajala su olaka priznanja novih država, neupitne podele na “dobre” i “zle” (nove naciste!), uspostavljane su nove mere i u hodu izmišljana “pravila”.

Tako u rasturanju iste države (SFRJ) na početku važe “avnojevske granice” republika, a pri kraju se otvoreno optira za pravo pretežnog broja stanovnika na odvajanje. U početku se uzimalo da jači ne može biti nagrađen i “međunarodna zajednica” je intervenisala svim sredstvima – bombardovanje, prvo bosanskih Srba, pa SRJ – da bi se sad stiglo do toga da Albancima treba dati samostalnost baš zato što su skloni nasilju i što NATO zazire od sukoba s njima. Otcepljenje pretežno Albancima naseljene pokrajine od države uzima se – zbog međuetničkih sukoba – u krajnje ozbiljno razmatranje, dok se bosanskim Hrvatima i Srbima koji su bili u četvorogodišnjem krvavom ratu s najbrojnijim narodom u BiH objašnjava kako “zajednički život nema alternativu”.

Nije lako verovati, posle iskustva od deceniju i po, da medijska upotreba desetogodišnjice ratnog zločina počinjenog u Srebrenici neće imati posledica po rešavanje pitanja Kosova i Metohije. Uostalom, već je gotovo zaboravljeno da su se prvi satelitski snimci “masovnih grobnica” u Srebrenici pojavili baš u vreme “Oluje”. U trenutku dok je, kako će to “Tajm” kasnije priznati, činjeno “najveće etničko čišćenje” u bivšoj SFRJ, američki ambasador u UN Medlin Olbrajt će držati konferenciju za štampu pokazujući snimke koji sugerišu da su ti isti Srbi narod koji je činio mnogo strašnije zločine od onih koji se njima čine. Tragedija koja se tada samo naslućivala uveliko je relativizirala hrvatski zločin. Baš kako je Voterman zapisao u predugovoru dve godine ranije!

Nema sumnje da su spin-doktori i lobisti Albancima savetovali otprilike isto ono što je Voterman napisao Hrvatima. Nema valjda nikoga ko sumnja da je ta operacija u toku. Iz svega što se može uočiti, teško da će se “međunarodna zajednica” i u vezi sa Kosmetom držati međunarodnog prava “k'o pijan plota”. Što bi se menjala taktika koja donosi “rezultate”? Kao pohvala toj “igri izvanrednoj” se može uzeti mišljenje visokog funkcionera važne zapadne partije: “Nezavisnost Kosova je najmanja kazna koju su Srbi zaslužili za njihova zverstva.” A kad se sve tako kreće utabanim stazama, ne bi valjalo isključiti ni da odnekud iskrsne još “krvavih zločina” – događaja koji će to doneti ili “starih” filmova – koji će konačno ubediti sve da je ovakva formula definitivno zadovoljenje pravde na Balkanu. Jer se, zaista, iz bliže istorije može naučiti da je osnova za rešavanje svih političkih pitanja na prostorima bivše SFRJ uvek bila (i ostala?) stvorena moralistička atmosfera koja prezire svaku moguću dekartovsku sumnju (osnovni pristup zapadne civilizacije) i sugeriše da postoji “više pravo” od onog zapisanog. A ima ovde “posla” za Dekarta!?