Konačni poraz Kon-Bendita

Čitao sam o njemu mnogo puta, a video ga prvi put u životu. Kon-Bendit, simbol vođe studentskog protesta, amblem levičarske Francuske, “večiti pobunjenik i borac za moralne i ljudske vrednosti”. Kada sam ga video kako se obraća Evropskom parlamentu osetio sam mešavinu divljenja i prezira.

Setio sam se čuvene priče o tome kako su srpski artiljerijski oficiri nekada davno mrzeli

Tanaska Rajića. Srpski ustanik je, naime, poginuo braneći svoje topove, postavivši tako model ponašanja koji je trebalo da slede generacije srpskih komandanata. Poginuti pored gomile smrtonosnog gvožđa smatrano je čestitijim nego se sačuvati za neku drugu bitku. Smrt artiljerca posmatrana je kao srećniji ishod od zarobljavanja njegovog topa. Stari Tanasko se verovatno jadan nadao da će preživeti i spasiti topove, ali pošto to nije bio slučaj, njegova nesreća proglašena je za ratnički ideal. Kon-Bendit nije bio ustanik, niti junačina, on je bio jedan estradni buntovnik koji je postao simbol alternative hladnoratovskoj Evropi i model generacijama budućih buntovnika među studentima.

Kada sam na čelu delegacije studentskog protesta 1996-1997. stupio pred Nastavno-naučno veće Univerziteta u Beogradu, kasnije sam saznao da mi je kao najveći greh uzeto što sam se pojavio u odelu i sa kravatom. Politička elita Univerziteta, kaljena je na idealima svete 1968. godine. Bile su to levica i desnica nekadašnjeg SKJ-a, od kojih je prva protiv Srbije radila pod vođstvom Slobodana Miloševića, a druga je, boreći se protiv svoje zemlje, pakostila bivšim partijskim drugovima. Svi zajedno složili su se prećutno da student može biti u pravu ili pogrešiti, ali ne može nositi odelo. Mora da puši i pije, da bude prek i nedorečen, i naravno “da bude realan i traži nemoguće”. Umerenost naših zahteva smatrali su našom glupošću, spominjanje države, naroda i istorije – primitivizmom, a činjenicu da nismo zajedno sa njima potajno pljuvali na patos kad prođe svešteno lice, držali su za klerikalizam.

Taj kulturni model postavio je, možda ni kriv ni dužan, Danijel Kon-Bendit. I kad god sam se kasnije pojavljivao u javnosti, uvek sam strepeo da će se pojaviti neko ko će reći kako je “studentski lider” pogazio svoje ideale, prodao se visokoj politici i sada nosi “skupocena” odela. Sâm Kon-Bendit se promenio. Da je daleke 1968. pobedio, Maova Kina i Francuska bi bile najbliži saveznici, u Francuskoj bi svi bili jednaki u sirotinji, a zemlja bi utonula u izolaciju... Stari De Gol bi bio pogubljen prvi, a kroz koju godinu i francuski komunisti. Razume se, prvi bi bio osuđen zbog naklonosti “fašizmu”, a drugi zbog revizionizma. Na kraju bi nastradao i Kon-Bendit, ili u Parizu ili u nekom kineskom logoru, zavisno ko ga se prvi dočepa: francuski narod ili sedište nove Kominterne.

Srećom, Kon-Bendit je poražen još u mladosti. Prepustili su ga političkoj margini. Onda je i on obukao sako, promenio omiljenu boju – sad mu je draga zelena – i napokon je ušao u Evropski parlament. Tamo se zanima spoljnom politikom. Jedan moj profesor govorio je da velike sile nemaju velike probleme zato što ih uspešno izvoze. Ne znam da li je Kon-Bendit nekome problem, ali očigledno je “izvezen” iz rodne Francuske. Pretpostavljam da se prilično promenio, ali je svom prošlom “ja” ostao veran time što se postojano ne češlja.

U vreme davnog studentskog protesta 1996-1997. razgovarao sam sa jednim italijanskim novinarom, očigledno anarhistom, koji se čudio kako to da se borimo za demokratiju kada je to jedna obična zavera i očigledna prevara bogatih. Shvatio sam da je diskusija izlišna kada me je bol u glavi opomenuo da čudne cigarete koje je pušio moj sagovornik verovatno u sebi nisu sadržale nimalo duvana.

Kon-Bendit, čovek koji u demokratiju verovatno veruje tek otkako je podigao prvu dnevnicu evropskog parlamentarca, održao je pre nekoliko dana strastveni govor u kojem je tražio poništavanje Dejtonskog sporazuma i ukidanje Republike Srpske. Iako sam istoričar, ja ne patim od nacionalnog romantizma. Verujem da se stvari vremenom menjaju i da građani, a time i narodi, imaju pravo da odluče o svojoj budućnosti. Verujem u to kad je reč o Albancima sa Kosova i Metohije i ne mislim drugačije ni kada je reč o Srbima iz Bosne i Hercegovine. Ali, zašto je Kon-Bendit toliko protiv Dejtonskog sporazuma i Republike Srpske?

Mislim da su u pitanju psihološki razlozi. Pre svega, to je jedino pitanje u kome može biti istomišljenik sa većinom svojih sugrađana. Francuska je u dvadesetom veku progonila mnoge narode: od Jevreja i Marokanaca do Vijetnamaca. Francuski kolonijalizam je zajedno sa belgijskim smatran za najsuroviji i najmračniji. U krajnjoj liniji, činjenica da je pre samo tri godine svaki četvrti francuski birač glasao za Žan Mari Lepena govori rečito koliko problema ima francusko društvo. Odušak je, prirodno, na Balkanu i u Bosni. Velike sile su obično pravedne kada ih to ništa ne košta. Na Balkanu se može biti i pristrasno naklonjen prema svima onima koje biste u svojoj zemlji možda posmatrali drugačije. Pri tom, Bosna je bila poprište sličnog sukoba, istina više nego zakasnelog i naravno krajnje nedopustivog, koji je pre više stoleća doveo do stvaranja francuske države. Trijumf centralne države i njene crkve na jugu Francuske doveo je do toga da i danas u ovim krajevima caruju radikalizam i klerikalizam, tu je bila Višijska Francuska i tu je uporište svih desničara kroz istoriju, od Francuske akcije do Nacionalnog fronta.

Razume se, Kon-Bendit bi i njih kolektivno kaznio i progonio, ali ne može. Zato nastoji da ukine Republiku Srpsku. NJeni stanovnici, koji su za samostalnost glasali dva puta na referendumu i podnosili teške muke da bi im njihova prava bila priznata, nisu toliko moćni i uticajni kao Francuzi. Isti oni Francuzi koji su Kon-Bendita poslali “u progonstvo na rajska ostrva Evropskog parlamenta”.

Da je danas živ, tvorac dve Francuske republike general De Gol svakako bi se nasmejao. Savremeni Kon-Bendit podseća na onog starog kao riđa mačka na leoparda. Loše vlasti progone svoju opoziciju, dobre je same stvaraju. De Golova pobeda je danas potpuna, Kon-Benditov poraz je konačan. Možda bi samo bilo dobro da se očešlja i stavi kravatu, tako će ga manje gledalaca prepoznati.

Čedomir Antić

(Autor je istoričar iz Beograda)