Maršruta nevidljivog generala

Ratni komandant bosanskih Srba general Ratko Mladić definitivno više nije gost vojnih objekata. A bio je, sve do aprila 2002. godine, tj. do donošenja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Ono što je bilo u domenu glasina koje niko nije smeo da zvanično potvrdi ali je svako mogao da vam doda neko novo sklonište, prošle nedelje je priznao general Svetko Kovač, načelnik Vojnobezbednosne agencije(VBA). Kako prenose mediji, Kovač je izjavio da je do 2002. godine Mladić bio u svojoj kući na Banovom brdu i da je povremeno boravio u nekim vojnim objektima.

Ratko Mladić se do sada, što po inostranim, što prema domaćim obaveštajnim i diplomatskim izvorima, pojavljivao u: Han-Pijesku, “Miloševom konaku”, objektu “Karaš“, tj. Topčideru, na jugu uže Srbije, u Valjevu, Užicu, Priboju, Prijepolju, Ponikvama, kod Tarabića u Kremnama, Zlatiboru... U toj haškoj licitaciji su povremeno ljudi sa viškom informacija pokušavali da impresioniraju okolinu, ali su ta spektakularna otkrića ubrzo pretvarana u neozbiljne spekulacije. Priča o “Karašu” je jedna od takvih spekulacija. “Mladić nikada nije boravio u objektu na Topčideru”, reći će NIN-ovi izvori iz Vojske. Vojska je nakon tragedije sa dvojicom gardista izvršila istragu, ispitala oko stotinu ljudi, sve ih provela kroz različite istražne metode uključujući i poligraf. I niko od tih ljudi nije nikada video generala Mladića u “Karašu”.

To, međutim, ne znači da Mladić nije bio u nekim drugim vojnim objektima. Prema saznanjima NIN-a, gotovo sve dojave zapadnih diplomatskih i obaveštajnih krugova su se pokazale kao jalove informacije. NIN, međutim, saznaje da je general Mladić zaista često boravio u Valjevu i okolini ovog grada. Ima li to kakve veze sa pčelinjakom koji navodno pripada njemu ili ne, manje je važno od činjenice da ga je upravo naša BIA 2001. godine locirala u okolini Valjeva. Pored Valjeva, u vojnim krugovima se pominju još dve zanimljive lokacije: Kragujevac i Stragari. U Kragujevcu je u pitanju bila kasarna. Kad je reč o objektu u Stragarima, podatak se odnosi na vojno skladište, jedan od naših najstarijih vojnih objekata koji ima vojnu namenu još od Prvog srpskog ustanka. Mladić je inače navodno još mnogo pre donošenja Zakona o saradnji sa Haškim sudom prestao da odlazi u svoju kuću na Banovom brdu.

Ako je, dakle, verovati odgovornima u državi i vojnim izvorima, on nije bio u Topčideru. Svejedno, smrt gardista u pomenutoj kasarni je za neke nevladine organizacije i deo domaćih krugova moći otvorila i pitanje generalovih čuvara. Vojska, kako kažu izvori NIN-a, nikada nije imala veze sa čuvanjem nekadašnjeg predsednika bosanskih Srba.

“Radovan nije bio u dobrim odnosima ni sa svojom Vojskom a kamoli sa Vojskom Jugoslavije”, kaže jedan od izvora. Predsednik bosanskih Srba je nestao još pre deset godina, svako njegovo lociranje je nemoguće uprkos tome što se stalno pominje tromeđa Bosne, Srbije i Crne Gore. Oni koji dobro poznaju i jednog i drugog, kažu da je nemoguće, bar ne bez velikih žrtava, uhvatiti bilo kog od njih dvojice, pogotovu na terenu za koji se veruje da je sklonište Karadžića. Jer, tamo ni žtica ne može da uleti a da prođe neprimećena. A kako bi uspeo čovek, odnosno specijalna jedinica, makar se radilo i o legendarnim britanskim specijalcima, SAS-ovcima. Oko pitanja čuvara Radovana Karadžića će se složiti gotovo sve ovdašnje bezbednosne strukture – Vojska ga, dakle, ne čuva niti je to radila. Takva saglasnost, međutim, ne postoji kada je reč o čuvarima Ratka Mladića.

Još je Rojters 2001. godine preneo izjavu neimenovanog srpskog zvaničnika da je Mladić nakon hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Haškom tribunalu napustio svoju kuću na Banovom brdu i prešao u jedan od vojnih objekata. To se slaže sa tvrdnjama NIN-ovih izvora. Vojska ga je, prema drugim izvorima, navodno čuvala od 22. juna 1999. do marta 2002. godine, uz pomoć jedinice od tridesetak vojnih specijalaca. A onda je Državna bezbednost 20. marta 2002. zatražila da se ta jedinica rasformira i napravi izveštaj koji bi bio predat ovoj službi. Sve je bilo u skladu sa kompromisom koji je postignut oko donošenja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Ipak, BIA je ostala uskraćena za pomenuti izveštaj jer vojnim službama nije na pamet palo da tako šta urade.

Govoreći o specijalcima, izvori NIN-a, međutim, tvrde da su u pitanju Mladićevi ljudi koji su sa njim prošli ceo rat u Bosni. Deo njih je baš iz Bosne, bili su pripadnici vojske RS i nikada se nisu vodili ni u jednom spisku Vojske Jugoslavije kao oficiri ili podoficiri. S druge strane, neki od njih su pred izbijanje rata u Bosni bili aktivni oficiri Vojske Jugoslavije, zatim prešli Drinu i onda se nakon 1995. godine vratili. U prilog ovome govori i objašnjenje Gorana Petrovića, bivšeg načelnika Bezbednosno-informativne agencije, da je Mladić 2001. godine “uhvaćen” preko baznih stanica za praćenje telefonskih linija, i tada je lociran u Valjevu. Petrović nije konkretno kazao u kojim je vojnim objektima boravio Mladić; pronašli su ga zahvaljujući telefonskim razgovorima preko aparata njegovih pratilaca. Tako je i utvrđeno da je u Mladićevoj pratnji bilo sedam ili osam aktivnih oficira Vojske Jugoslavije. Dakle, ovi su ljudi vođeni kao pripadnici Vojske, preko tzv. 30-og i 40-og centra za veze. U pitanju su centri preko kojih je funkcionisala veza sa vojskama RS i Republike Srpske Krajine. Pregovori oko ukidanja ovih centara su počeli odmah nakon Velike smene 5. oktobra, ali su oni zaista prestali sa radom početkom 2001. godine, odlukom tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Od proleća 2002. godine nema nikakvih informacija o sudbini ljudi iz Mladićevog obezbeđenja. Indikativna je za celu situaciju bila i rečenica koju je u jesen 2001. godine, nakon višemesečnih pritisaka iz zemlje i inostranstva, izgovorio Vojislav Koštunica, da “Vojska više ne čuva Mladića”. Očigledno je redosled naših međunarodnih dužnosti u ovom periodu bio drugačiji i nije bilo velike ni međunarodne niti domaće volje da se general uhapsi. U pitanju je, naime, nezgodan svedok sa mnogo inkriminišućih informacija protiv svih učesnika, bilo direktnih, na terenu, bilo onih koji su se bavili uvozom mudžahedina, trgovinom oružjem sa zaraćenim stranama, diplomatijom, itd.

Onda se dogodio prelomni trenutak za odnos Mladića i Vojske – donošenje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, u aprilu 2002. godine. “Čak su i one partije koje su zvanično decidirano bile protiv saradnje insistirale da se svima optuženima pred Tribunalom zabrani ulazak u vojne objekte”, veli jedan od izvora iz vojnog vrha. Pretnja je bila sasvim ozbiljna, i tako je i shvaćena. Štaviše, čak je tadašnji načelnik Generalštaba Vojske SCG a potonji takođe optuženik pred Haškim tribunalom, general Nebojša Pavković naredio da se sprovede stroga kontrola vojnih objekata, i da svi optuženi pred Hagom primoraju da ih napuste.

“Mladić je bio veoma ljut zbog toga, ali je shvatio situaciju”, dodaje naš izvor. “Sasvim sam siguran da od 2002. godine više nije ni u jednom vojnom objektu. On je ipak bio oficir i dobro razume šta ovakav pritisak znači za Vojsku.”

Sama Vojska, izuzev striktne naredbe Borisa Tadića kao ministra vojnog da se nijedan haški optuženik ne sme naći u vojnim objektima iz 2003. godine, nikada nije dobila od političkog vrha bilo kakav zahtev u vezi sa ovim, još manje naredbu. Mnogi bi rekli da tako šta nije ni bilo potrebno, jer vojni organi znaju šta im je posao. Pa ako je neko i kršio naredbu, od 2004. godine je to postalo gotovo nemoguće. Jer, tada je izdata nova naredba Generalštaba: da se na svaku dojavu o boravku Mladićevom u kakvom vojnom objektu reaguje, i obavezno u potragu vodi i predstavnik neke od država koje zahtevaju njegovo izručenje. Recimo, Amerikanci.

Ratko Mladić više ne spada u domen vojnih službi pa je zato sada tu i pitanje ingerencija u potrazi za njim, i da se on uhapsi. Vojne službe su zadužene za vojne objekte; za sve ostalo, tu su civilne službe. Mnogi u Vojsci sve ono što se poslednjih dana piše i govori o Mladiću doživljavaju samo na jedan način: kao isti zamah za više ciljeva. Pri čemu je sama Vojska obavezno jedna od meta. A naši bezbednjaci imaju običaj da sve, pa i pritiske u vezi sa ovim generalom, protumače kao deo nekih krupnijih, nesrećnih kombinacija u kojima su ulog i pojedine naše teritorije. Wihove informacije kažu da je malo verovatno da će se predati do 11. jula. A posle? Šanse za predaju, izgleda, ne rastu.

“Češljanje” mraka Čemu služi lansiranje vesti kako se Radovan Karadžić krije u severozapadnom delu podeljene zemlje Crnogorska policija i Agencija za nacionalnu bezbijednost demantovale su da se Radovan Karadžić krije na sjeverozapadu Crne Gore, kako je naveo Bi-Bi-Si 3. jula. Međutim, crnogorski MUP je još 30. juna u naselju Rastoci, blokirao kuću pokojnog Vuka Karadžića, oca najtraženijeg haškog optuženika.Kuća Radmile Karadžić-Tomović, kćerke Luke Karadžića, pretresena je kao i kuća svekra Radivoja u Kličevu gde živi sa mužem i djetetom. Inspektori su iz kuće u Rastocima odnijeli čak i notes s brojevima telefona Vuka, koji je umro prije 17 godina, knjige i porodične fotografije među kojima i posljednje snimljene s Radovanom 1997, diskove, pisma i dokumenta... Iz kuće je odnesen i računar i video-kaseta sa sahrane majke Radovana Karadžića. Porodica je obaviještena o pretresu tek po dolasku policije, jer u kući niko ne živi nakon smrti stare Jovanke. Porodična kuća je pretresana u dva navrata. “Postoje konkretni dogovori vlada Srbije i Crne Gore kao i država u okruženju(BiH-Hrvatska) i ostalih oko saradnje vezane za sva lica koja su na međunarodnim Interpolovim i Haškim listama. Odlična je saradnja tajnih službi Srbije i Crne Gore sa CIA, BND – ili FBI-ja i Interpolovih ispostava, oko ukrštanja svih informacija mogućih kretanja Radovana Karadžića kao i generala Mladića”, reći će Tomislav Kresović, politički analitičar agencije BINA i “Centra za antiterorizam i svetski mir” iz Beograda. “Očigledno da je tajnim službama potrebna određena mistifikacija čitave strategije potrage za dr Karadžićem, kako bi dobila znatno veću međunarodnu-diplomatsku-obaveštajnu i pre svega finansijsku logistiku za koju je već potrošeno više od 100 miliona dolara.” “Oko 15 kilometara od Nikšića, negde između manastira Ostrog i sela Ozrinići, Karadžić se skrivao skoro mjesec dana”, nagađa u atmosferi glasina i sarajevski “Dnevni avaz”. “ U Crnu Goru stigao je nekoliko dana pre smrti majke Jovanke kako bi je video poslednji put. Vest o njenoj smrti zbog toga je objavljena dan kasnije. Karadžić se nalazio u jednoj kući okruženoj velikim kamenim zidom, a radi se o restauriranom zdanju, čiji je vlasnik Karadžićev blizak srodnik koji živi u Banjaluci.” Jedan obavještajni izvor tvrdi NIN-ovom saradniku da je sve ovo čisto psihološko-propagandna operacija, jer se očekuje da će se Radovan ili oni oko njega uznemiriti i započeti češće međusobne telefonske komunikacije. “Iznad teritorije BiH, avioni žavaksž lete na velikim visinama a i čitavoj mreži špijunskih satelita prisluškivanje je jedini zadatak. Postoje još i obaveštajni centri na našoj teritoriji iz kojih su regrutovani agenti koji znaju gotovo sve o Radovanu i njegovim saradnicima. Naravno, ne treba zaboraviti ni nagradu od pet miliona dolara koju nude SAD za informaciju o lokaciji Radovana Karadžića”, pojašnjava izvor NIN-a. Navodi britanskih medija da se Radovan Karadžić sakriva u sjeverozapadnom dijelu Crne Gore, u okolini Nikšića, smatra Tomislav Kresović, sadrži elemente strateške dezinformacije. “Lociranje Karadžića u sjeverozapadni dio Crne Gore poznat po prosrpskim orijentacijama i jakim uticajem SPC želi se aktivirati kriza između sjevera – prosrpskog dijela Crne Gore koji je za opstanak državne zajednice SCG i onog dijela koji se zalaže za žindependističkuž politiku. Ovakva informacija prosleđena Bi-Bi-Siju kao žžutaž ili kao dezinformacija, realno može biti delo tajnih službi kako stranih, ali i crnogorskih koje će, na tragu takvih informacija, da krenu u žčešljanjež terena pre svega crkava i manastira SPC a onda i onih političkih grupacija koje se spore sa oficijalnom vlašću Crne Gore.” Tatjana Nikolić