Srpski Kapone

Sudski epilog zločina na Ibarskoj magistrali ne razlikuje se mnogo od prvog suđenja.

Osim po broju okrivljenih. Kazne su slične, sudije su svesne da nije sve razjašnjeno, a oštećeni ne biraju sredstva da ukažu na nepravdu. Posle gotovo pet godina sudski proces i istraga nisu dali odgovor na mnoga pitanja, a kao glavna nepoznanica ostao je – motiv. I sam predsednik Sudskog veća Bojan Mišić iskreno je rekao da se do motiva nije došlo.

Za ovog sudiju, kao i za njegovog prethodnika, nije bilo sumnje da je na Ibarskoj magistrali te jeseni 1999. godine počinjen zločin, i to sa umišljajem. I tužilac i gotovo svi advokati optuženih slažu se u jednom – glavna meta je bio lider SPO-a Vuk Drašković, a žrtve su, nažalost, bile “usputna šteta”.

Milorad Ulemek Legija, komandant rasformirane Jedinice za specijalne operacije, i petorica njenih pripadnika, Nenad Ilić, Nenad Bujošević, Leonid Milivojević, Branko Berček i Duško Maričić Gumar osuđeni su na po 15 godina zatvora zbog ubistva Veselina Boškovića, Zvonka Osmajlića, Vučka Rakočevića, Dragana Vušurovića i pokušaja ubistva Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999. godine.

Bivši šef DB-a Radomir Marković kažnjen je sa 10 godina zatvora “za pomaganje učiniocima posle dela”, a za isto delo bivši šef Uprave carina Mihalj Kertes osuđen je na tri godine zatvora. Sud je oslobodio bivšeg šefa beogradske policije Branka Đurića i šefa beogradskog DB-a Milana Radonjića.

Predsednik Krivičnog veća sudija Bojan Mišić u obrazloženju presude rekao je “da je izrečena kazna najpribližnija pravdi. Veća nije mogla da se izrekne zbog raznih zakonskih peripetija.” Upravo ovo obrazloženje za visinu kazni izazvalo je mnogo oprečnih reakcija, od čuđenja i osude, do odobravanja odluke suda, a sve je na kraju pokazalo da je Srbija gotovo nenadoknadivo daleko od osnovnog principa demokratskog društva – odvojenosti izvršne i sudske vlasti. Uz tvrdnje odbrane i oštećenih da je presuda kompromis kao posledica dila vlasti i Legije, usledile su pretnje i direktni zahtevi da se presuda preinači i kazne povećaju do maksimalnih 40 godina zatvora.

Ipak, najžešće su, što se i očekivalo, reagovali lider SPO-a i aktuelni šef diplomatije Vuk Drašković i njegova supruga Danica, kojima su u monstruoznom zločinu pobijeni najbliži saradnici i rođaci. Za Danicu Drašković sistem državnog terorizma koji je uspostavio Slobodan Milošević nastavljen je i pod vlašću Vojislava Koštunice a “sudija Bojan Mišić poslužio je tom sistemu, pa nama ne preostaje ništa drugo nego da ubijemo njega, Koštunicu, Stojkovića, Jočića ili Bulatovića, zapalimo im tri najbolja prijatelja da izgore na lomači i odležimo tih 15, 10, tri ili dve godine zatvora...” Posle suđenja ljutnju i pretnje nije krio ni lider SPO-a Vuk Drašković: “Vlada koja dozvoljava ovakvo ruganje žrtvama, u meni će imati političkog i ličnog neprijatelja.”

Vlada će pasti ako ne padne presuda za zločin Ibarske magistrale, poručili su lideri SPO-a, što možda najbolje ilustruje žalostan položaj sudstva u Srbiji.

Ovakav epilog se skoro mogao naslutiti jer je ekscesa i ružnog ponašanja bilo je tokom celog procesa. Od gađanja torbama advokata pa do pojavljivanja članova porodica oštećenih u vidno raskopčanim belim košuljama, što je u javnosti tumačeno kao demonstracija i najava krvne osvete. Kulminacija se dogodila tokom čitanja presude, kada su uz Vuka Draškovića bili i drugi državni službenici, svi postavljeni od strane SPO-a, ne skrivajući svoju podršku Vukovim i ličnim i političkim komentarima presude. Recimo, Vladimir Božović, glavni inspektor MUP-a Srbije, morao bi da objasni kako se našao tik uz Vuka, kada je nedavno o jednom drugom suđenju – Makinoj grupi, odbio da komentariše presude jer je sud odvojen od izvršne vlasti.

U ovom slučaju se zaboravlja da presudu nije doneo sam sudija Mišić, već Veće petorice

Okružnog suda, u kojem sede još dvojica sudija i dva porotnika. Iste kazne je donelo i prethodno veće, takođe u petočlanom sastavu. Malo je verovatno da je ovoliki broj sudija pogrešno protumačio zakon i presude doneo po nečijem nahođenju. Štaviše, malo je verovatno da oni nisu konsultovali eminentne stručnjake iz krivično-procesne oblasti, baš zbog delikatnog tumačenja zakona kada je, u vreme počinjenog zločina, došlo i do promene kaznenih odredbi.

I naš pokušaj da konsultujemo eminentne profesore za ovu oblast propao je baš zbog jasne zakonske odredbe da se slučaj koji je u toku (o svemu će raspravljati i Vrhovni sud Srbije) ne sme komentarisati. To je u Zakoniku o krivičnom postupku čak zabranjeno i normirano. U članu 3 se naglašava da niko, posebno mediji i državni funkcioneri, ne smeju da komentarišu postupke koji su u toku. Upravo podignute tenzije utiču na drugostepeni sud i dovode u pitanje samu odluku tog suda.

Zbog svega toga su i same sudije digle svoj glas. Prvo su se oglasile sudije prvostepenog krivičnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu i najoštrije osudile istupanje u javnosti bilo kojih osoba, a posebno onih na najvišim državnim funkcijama, ocenjujući takvo ponašanje kao poziv na linč i grubo zadiranje u nezavisnost sudske funkcije...

Posle svoje opšte sednice oglasio se i Vrhovni sud Srbije i od Javnog tužilaštva zatražio krivično gonjenje svih koji su pretnjama i klevetama ugrozili sigurnost i dostojanstvo predsednika sudova i sudija.

Tako se jedan sudski proces i sam izrodio u svojevrstan slučaj, potiskujući u drugi plan osnovni problem koji sud nije uspeo da razreši – ko je bio “glavni mozak” gnusnog ubistva na Ibarskoj magistrali. U piramidi zločina nije se otišlo dalje od Legije. Malo ko veruje da je tu kraj. Sud, međutim, ne barata pretpostavkama već činjenicama u vidu čvrstih dokaza. Nije li i legendarni Al Kapone osuđen samo za utaju poreza, bez obzira na to što svi znaju da je bio hladnokrvni ubica.