Stranci žele samo Beograd

Strategiju privatizacije ni za najosetljivije oblasti nemamo. Da imamo ne bi sada mnogi trčali okolo da utvrde da li su i nadležni državni službenici javno izjavljivali da je za beogradski hotel “Jugoslavija” tražena previsoka cena i to u vreme dok se očekivalo da se potencijalni kupac javi. Nije se javio. Kad je prodavcu skupo, skupo je i potencijalnim kupcima. “Ma komentar je komentar, ali ako racionalno i ekonomski sagleda projekat i zaključi da mu se kupovina isplati, kupiće on i pored svih komentara”, kaže za NIN Igor Lončarević u Agenciji za privatizaciju baš rukovodilac projekta iz ove oblasti. On kaže da je bilo interesenata za hotel, ali “verovatno su uradili analizu koliko tu treba investirati da bi se njegova kategorija podigla na evropske četiri ili pet zvezdica. I ako treba da daju 40 miliona evra za hotel i još 40 da investiraju, onda im se to ne isplati.” Pre dve godine su neke nemačke investicione banke i izraelski lanac “Šeraton” bili spremni da za hotel daju jedan do tri miliona evra i da investiraju još 40 miliona, tvrdi Lončarević.

Država Srbija je, prema podacima Agencije za privatizaciju, privatizovala dve trećine svojih turističko-ugostiteljskih objekata, a da strategiju njihove privatizacije nije napravila. A na hotele, a posebno restorane, mi smo posebno osetljivi. To su naše “druge kuće”, “kultna mesta”, “deo naše kulture”. Za privatizaciju tekstilne fabrike u Vranju zainteresovani su samo njeni zaposleni i možda lokalna samouprava, za privatizaciju hotela “Moskva” ceo Beograd, pola Srbije i bar četvrtina Crne Gore. Ovde ne vredi nabrajati koja su sve “kontroverzna” imena poslednjih nedelja sumnjičena da samo čuče iza ćoška i čekaju da, nama iza leđa, ćape “Moskvu”, a uz nju i “Balkan” pride. Ponuda nepoznate firme registrovane u Italiji “Serbian” za preuzimanje oba ova hotela verovatno će već ovih dana biti prihvaćena u Komisiji za hartije od vrednosti, kultni beogradski hotel “Mažestik” već je viđen u potrfelju crnogorsko-beogradske Atlas grupe, a zbunjenost pred činjenicom da hotel “Jugoslavija” navodno niko neće – još traje.

ČIJI SU NAŠI HOTELI: Otkako je počela sa radom Agencija za privatizaciju prodala je 68 hotelsko–turističkih objekata na javnim aukcijama i dva na tenderu. Ovom prodajom država je zaradila blizu 40 miliona evra. Samo u slučaju tenderske prodaje beogradske turističke agencije “Putnik” , koja je u vlasništvu imala i hotele, pokrenut je postupak za raskid ugovora jer kupac nije ispunio ugovorene obaveze, a Agencija nije prihvatila njegov predlog da se one revidiraju. Upravo je započeo i međunarodni sudski spor o ovom slučaju. Država je od kupca naplatila bankarsku garanciju na ime obeštećenja, koja ide u bud`et. Samoj firmi malo ko otvara lepu perspektivu.

Na Beogradskoj berzi trguje se akcijama trideset preduzeća iz kategorije “hoteli i restorani”. Radi se, uglavnom o firmama čiji su radnici iskoristili mogućnost prethodnog Zakona o privatizaciji, iz Miloševićevog vremena, i podelili besplatne akcije. Pošto su imali pravo da podele najviše 60 odsto kapitala, a interes za kupovinu ostatka bio je mali, država je došla u posed krupnih manjinskih paketa akcija u ovim, praktično, privatizovanim firmama. Još u rukama drži takve pakete u 27 turističko-ugostiteljskih preduzeća, a u 16 od njih pakete od 40 i više procenata.

Pošto tako ozbiljne pakete ima i u poznatim beogradskim hotelima “Moskva” (42,02 odsto), “Mažestik” (41,40 odsto) i “Balkan” (43,14 odsto), a kako sami zaposleni u njima nisu zainteresovani da se svojih akcija pošto-poto reše, nego baš naprotiv, izbor potencijalnog kupca je u rukama države, penzionera i eksternih vlasnika akcija ovih hotela. Ali bez države nema ništa, a pošto ona nema strategiju kojom je profesionalni portret budućeg vlasnika definisan o izboru će odlučiti finansije – ko da više, izabran je.

Tako da je crnogorsko–beogradska Atlas grupa već viđena kao vlasnik ušuškanog beogradskog hotela “Mažestik”. Prvi čovek ove grupe Duško Knežević NIN-u je rekao da oni kupuju “Mažestik” kao investiciju .”Imamo nameru da hotel damo nekom velikom lancu na upravljanje.” Knežević je pomenuo interes lanaca Holidaz Inn i La meridijan, a NIN-ovi američki sagovornici u Beogradu tvrde da bi i na lanac Kempinski trebalo računati, tim pre što “Mažestik” baš liči na hotele kakvi su tom lancu po volji.

Sve što dolazi iz Crne Gore Milovo je, pa se po beogradskim kuloarima priča da je i Atlas grupa vlasnički posredno ili neposredno vezana za crnogorskog premijera. NIN nema potvrde za ovakve priče, mada se mora priznati da mnogo nije ni tragao. Tek nedavno je grčkoj Pirejskoj banci prodata Atlas banka, vlasnički vezana za Atlas grupu, a na sajtu Narodne banke Srbije još stoji spisak njenih 11 akcionara među kojima su Atlas sistemi, kao i firma Bucom KFT iz Budimpešte, sa po 14,99 odsto učešća u akcionarskom kapitalu najveći pojedinačni vlasnici. Ostalih devet imaju od 4,74 do 9,99 odsto učešća u akcijskom kapitalu. Duško Knežević kaže da je on vlasnik Atlas sistema 100 posto. Po njegovim rečima, Atlas grupa u Crnoj Gori ima Atlas mont fond i banku, a vlasnički je prisutna u hotelskim preduzećima “Budvanska rivijera” (6 odsto) i Ulcinjska rivijera. “Manjinske ili većinske pakete imamo u četrdesetak preduzeća”, kaže on.

Što se hotela “Moskva” i “Balkan” tiče, prema saznanju NIN-a Komisiji za hartije od vrednosti je javnu ponudu za kupovinu akcija oba ova hotela podnela nepoznata firma registrovana u Italiji “Serbian”. Jednom Beko, uvek Beko, pa se tako po Beogradu pronela vest da iza ove firme stoji (zanimljivo retko pominjan kao kontroverzni) srpski biznismen Milan Beko. Mada je on za NIN kategorično demantovao i da iza te firme stoji i da zna ko bi drugi mogao da stoji, nije lepo reći, ali posle iskustva sa aranđelovačkim “Knjaz Milošem” sve je moguće.

Hoteli “Jugoslavija” i “Metropol” u sastavu su firme “Dunav turist” vlasništvo beogradskog Dunav osiguranja. U ovaj su vlasnički odnos dospele na manje-više volšeban julovski način, potpomognut i činjenicom da je hotel “Jugoslavija” teško oštećen za vreme NATO bombardovanja i da je u njegovu još nezavršenu obnovu trebalo uložiti dosta novca koji je delimično mogla da obezbedi firma kakva je Dunav osiguranje. Udeo u hotelu “Jugoslavija” htela je da kupi Finansijska korporacija Svetske banke, ali se tome navodno usprotivio tadašnji srpski ministar finansija Božidar Đelić. Na čelu njegovog Upravnog odbora je Siniša Nikolić (DS) bivši direktor Direkcije za izgradnju grada Beograda, pa se šuškalo da je i on imao kupca za ovaj hotel, što je opet prema pričama, koje je on sam pothranjivao, sprečio Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju. Sve u svemu, i uz pomoć Međunarodnog monetarnog fonda sada je odlučeno da se oba hotela prodaju javnim nadmetanjem koje će, kao servis, organizovati Agencija za privatizaciju.

KAKVI SU NAŠI HOTELI: Kad se kod nas priča o prošlogodišnjem privrednom rastu, onda se zasluga za to pripisuje privatizaciji. Onako verbalno. Bez neke detaljnije analize koja bi dokazivala te tvrdnje, a koja je potrebna pre svega zato što je tom rastu najviše doprineo rast poljoprivredne proizvodnje koja je i ranije dobrim delom bila u privatnim rukama. Igor Lončarević kaže da ne postoji obaveza da se služba kojoj je on na čelu obaveštava o rezultatima kontrole privatizovanih hotelsko-turističkih preduzeća. Ali informacije o eventualnim problemima “na jedan, drugi ili treći način dolaze do mene”. Informacije o poslovnim rezultatima ne, ali “čujete kad neko uradi dobru stvar, kao što je na primer ozbiljno renoviranje beogradskog hotela Šumadija”.

Mada postoji poslovično uverenje da hotelsko-ugostiteljske firme teško posluju i finansijski slabo stoje, egzaktne podatke o tome teško ćete dobiti. Vrlo ažurna u tom pogledu je na upit NIN-a bila Privredna komora Beograda, ali sa podacima za 2003. godinu i uz napomenu da se oni za 2004. još ažuriraju. Pa čak i tako godinu dana stari, ti su podaci iznenađenje: prema njima lošije posluju turističke agencije nego hoteli i restorani. Ili precizno: beogradske turističke agencije 2003. godinu su okončale sa bruto dobiti od 201,380 miliona dinara (znači pre oporezivanja) i bruto gubitkom od 328,245 miliona dinara, što znači da su neke poslovale sa dobiti, druge sa gubitkom. Ali ukupni skor im je gubitak od 126,860 miliona dinara. Za razliku od agencija hoteli i restorani su iste godine imali bruto dobit od 3 712 404 000 dinara, a bruto gubitak od

840 247 000 dinara. Dakle, ukupno uzevši, znatnu dobit.

A sad da pogledamo preduzeća na Berzi koja se vode u sektoru “hoteli i restorani”.

Od 30 koliko smo ih izbrojali na spisku Berze sa sektorskom oznakom Ž, što je oznaka za hotele i restorane, 21 firma je poslovala sa gubitkom. Većina ih je Berzi dostavila podatke o poslovanju za prošlu godinu, tek po koja u prospektu ima najsvežiji podatak iz 2003. Ako biste pomislili da za ovako loš rezultat može biti okrivljeno samoupravljanje, jer se uglavnom radi o firmama čije su akcije besplatno podelili radnici, varate se. Tek ovlašnom analizom vrlo pristojnog uzorka utvrdićete da od 15 analiziranih firmi čak 10 ima jasnog većinskog vlasnika – najčešće sa preko 66 odsto akcija. Moguće je, naravno, da se gubitak može objasniti investicijama ili finansiranjem otpremnina za viškove radnika. Od trideset firmi, koliko je prisutno na Berzi, tek osam je iz Beograda, a možda ćete se začuditi, ali stručnjaci tvrde da nije Kopaonik, nije Zlatibor nego je baš Beograd pravo mesto za otvoriti hotel ili restoran.

“Veliki hotelski lanci prvo ne kupuju kapital, oni nisu zainteresovani za kupovinu velikih hotela, nego investicione banke kupe ili izgrade hotel, pa onda menad`ment daju nekom velikom hotelskom lancu; i drugo, veliki hotelski lanci su zainteresovani za velike projekte, kao što su Metropol, Slavija hoteli, i za Beograd. Wihov isključivi interes je Beograd. Pre će doći u Beograd nego na Kopaonik jer ne možete na Kopaoniku napraviti hotel sa pet zvezdica i tražiti 150 evra za noćenje. A tu je i pitanje iskorišćenosti kapaciteta: tek tri meseca zimi”, kaže Lončarević.

Odgovor na pitanje kakvi su naši hoteli ne bi bio potpun bez priče o njihovoj kategorizaciji. E, pa nedavna skupština Evropske banke za obnovu i razvoj nam je lepo pokazala šta imamo, a šta nam nedostaje. EBRD je, naime, preuzela na sebe da organizuje smeštaj svojih učesnika i odabrala je za to 22 beogradska hotela. U informaciji koja je podeljena učesnicima, tri od njih su kategorisana kao de luks (takva kategorija kod nas ne postoji) i to: Hajat, Jelena (koja po našim kriterijumima i nije hotel) i Aleksandar Palas (koji je garni hotel). Ostali naši hoteli otišli su u biznis (Interkontinental, Zlatnik) ili turističku klasu (kao Jugoslavija).

Beograd sada ima 34 hotela, a Srbija pravilnik o kategorizaciji iz 1996. godine napravljen na osnovu pravilnika 16 evropskih zemalja, kaže za NIN Momčilo Nešković, načelnik u Ministarstvu trgovine i turizma. On kaže da su naši standardi utvrđeni s namerom da budu evropski, ali da se pokazalo da ti evropski standardi u stvari i ne postoje jer svaka zemlja, pa i pojedine regije u jednoj zemlji, insistiraju na nekim standardima koji su njima važniji nego drugima. Tako se u Toskani najviše vrednuje ono što je oko hotela – zabava, a u Austriji “sam stekao utisak da sobarica ne izlazi iz hotelske sobe”.

Prema našim propisima, rešenje o kategorizaciji hotela potpisuje resorni ministar, a takvih je rešenja u Srbiji on potpisao 191 za klasične hotele inn 17 za garne hotele – to su hoteli u kojima se može isključivo dobiti noćenje sa doručkom. Odmah po donošenju sada važećeg Pravilnika o kategorizaciji hotela i uz njegovu prvu i fleksibilniju primenu, utvrđeno je da 65 odsto hotela u Republici ima tri zvezdice. Revizija posle pet godina obavljena je bez popusta, kaže Nešković, pa sada imamo 137 hotela sa dve i tri zvezdice, odnosno čak 81 hotel ima samo dve zvezdice. Pošto je u trenutku prve primene Pravilnika postojao u Srbiji samo jedan garni hotel (beogradski Splendid), pravilnikom nije posebno definisana njihova kategorizacija, pa se u međuvremenu dogodilo da čak dva garna hotela dobiju pet zvezdica: originalno privatni beogradski hoteli Aleksandar Palas u Ulici kralja Petra i Zlatnik u Zemunu. Da podsetimo, hotelu Aleksandar Palas tako visoku kategoriju priznala je i EBRD. Od klasičnih hotela pet zvezdica imaju: Hajat, Interkontinental, Slavija luks u Beogradu i sveže privatizovani Park u Novom Sadu. Mada Nešković tvrdi da mu nije poznato da de luks kategorija postoji u kategorizaciji hotela i u svetu, da podsetimo da je EBRD, u doduše svojoj neformalnoj brošuri vrlo visoku kategoriju priznala jedino Hajatu od naših klasičnih hotela, Nešković i sam priznaje da bi neki od navedenih nosilaca pet zvezdica među klasičnim hotelima morali da porade na sebi. “Interkontinental sada iz sve snage ide na to da vrati svoj stari sjaj”, kaže Nešković.

On najavljuje da će postojeći pravilnik biti izmenjen i da će garni hoteli ubuduće moći da dobiju najviše tri zvezdice, kako je po njegovim rečima, i uobičajeno u svetu. Takvih hotela, kaže Nešković, Beogradu nedostaje. Jer, prava analiza nije napravljena, ali sve govori da će među gostima glavnog grada preovlađivati srednji menad`erski sloj kome trebaju baš takvi hoteli. “Top menad`ment će i dalje odlaziti u hotele tipa Hajata, i mislim da će Beogradu u bližoj perspektivi nedostajati bar još dva hotela sa pet zvezdica.”

Sem zvezdicama, Srbija po rečima Neškovića, može da se pohvali i učešćem nekih svojih hotela u poznatim svetskim lancima. Sem Hajata i Interkontinentala, za koji on tvrdi da je još u lancu, u lanac hotela Best vestern primljen je pre nekoliko godina beogradski hotel M i prošlog meseca beogradska “Šumadija” čiji je novi vlasnik bivši generalni direktor hotela M. Aleksandar Palas je primljen u engleski lanac “Hoteli i pansioni”.

Neškovića ne brine što za postojeće hotele nema interesa među strateškim partnerima, onima koji su se već bavili hotelijerstvom, jer prema slovenačkim iskustvima “tek otprilike u petoj ruci dolazi strateški partner” do tada se radi uglavnom o finansijskim investitorima koji su tu da hotel doteraju i onda na njemu prodajom zarade.