Sartr

Da je poživeo kao neki starci sa Kavkaza, jedan od najvećih umova 20. veka Žan-Pol Sartr 21. juna 2005. godine napunio bi sto godina. Sartr nije pio jogurt, već nemilice pušio, nije čuvao ovce, već se borio grozničavo za slobodu gde god je to stigao. Takvi ljudi ne žive ni dugo ni kratko. Sartr je umro istih dana kad i Josip Broz Tito. Filozof u 75. godini života, a političar u 87. godini života.

Obojicu sam sretao u životu. Sartra sam obožavao, od Broza zazirao. Kad su dolazili u JDP, i jedan i drugi su prema meni bili rezervisani. A šta bi drugo sa mladim pozorišnim radnikom? U bliskom susretu nisu bili mnogo šarmantni. Sartru nije bilo poznato koliko sam tada već mnogo znao o njemu.

Ovih meseci svi ponavljaju da je Sartr bio zaboravljen, a da im se čini da njegova misao ponovo postaje aktuelna. Što se mene tiče, ja ga nisam ni ispuštao iz ruku.

Filozofija mu nije laka. Za njega koji se bavio nemačkom klasičnom filozofijom i prirodno je da je po stilu i terminologiji daleko teži nego mnogi francuski filozofi. Kako mu ženska linija potiče iz Alzasa, nemački način mišljenja nije mu bio stran.

Prezime Sartr potiče od latinske imenice sartor krojač. Zapravo, to ime je prevod čestog nemačkog prezimena Šnajder sa istim značenjem. Pojavljivao se kod Francuza u raznim oblicima, kao Sartor, Sartou, Sarthon.

Majka mu je bila iz alzaške porodice Švajcer. To prezime zvuči poznato zbog Alberta Švajcera, humaniste, lekara i orguljaša koji je svirao Bahove fuge. Albert je bio brat od strica Sartrove majke Ana-Marije. Majčin otac Šarl Švajcer, Albertov stric, bio je profesor nemačkog jezika i reformator metoda učenja stranih jezika. Švajcer znači Švajcarac, a kako su Švajcarci često bili vratari, kravari i mlekari, u nemačkom Schnjeizer i danas je naziv za ta zanimanja.

Iako je Fransoaz Sagan u poređenju sa autorom “Mučnine” lak pisac, ona se sprijateljila sa Sartrom i redovno mu pisala “ljubavna” pisma. U jednom od tih pisama divila mu se što je imao snagu da odbije prestižnu Nobelovu nagradu, a upravnike pozorišta kad mu se glumice nisu sviđale, uporno nagovarao da ih uzmu u podele u njegovim komadima, i to u dramama, uloge koje nisu bile za njih. Autorka romana “Dobar dan, tugo” smatra da je to dokaz koliko je Sartr visoko uzdizao princip ljubavi, a ne neku moralnu nedoslednost.