Evropa pripada Balkanu

Ovih dana svedoci smo, sada već euforične, rasprave svetskih naučnika o evropskoj autohtonosti novootkrivenih neolitskih građevina iz petog milenijuma stare ere na tlu istočne Nemačke. Svetski mediji naprosto “bruje” o “najstarijoj evropskoj civilizaciji” i utrkuju se u nastojanjima da etnogenezu Evrope postave na evropsko tlo posle višedecenijske vladavine tzv. “indoevropske” (“indogermanske”) teorije koja je evropsku kolevku smestila u Indiju, Iran, na Kavkaz i u Mesopotamiju još početkom XIX veka. Da li će savremena nemačka i evropska arheologija, koja se svojevremeno grčevito držala indogermanske teorije, sada uspeti da vrati evropsku kolevku na evropsko tlo, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, Evropa se žestoko bori za svoju baštinu.

U poslednjoj deceniji, dakle u vreme kada smo nažalost bili odsečeni od sveta, došlo je do sličnih otkrića i na drugim naučnim poljima, kao što su genetika, paleolingvistika, paleografija, antropologija. Poznati italijanski genetičar Kavali-Sforca je još 1996. godine objavio studiju o dva genetska tipa Evrope: “mediteranskom” i “indoevropskom” (mape 1 i 2) koji se danas smatraju dokazom biološkog kontinuiteta stare evropske civilizacije, samim tim i ovog našeg dunavskog/vinčanskog dela kao prapostojbine Evrope.

Otkriće da Srbija pripada staroevropskom, “mediteranskom” genotipu moralo bi svakako da zainteresuje naše genetičare i antropologe, a naročito lingviste tj. slaviste. Istraživanja u tom pravcu pomogla bi demistifikaciji pojma srbistike i postavila jasnije okvire nauke o srpskom jeziku. Jer, profesor Harald Harman, osvedočeni lingvista i istraživač “starih i zaboravljenih jezika i pisama” u svojoj najnovijoj studiji “Tragom ranih civilizacija” (Minhen, 2003) kaže: “Tehnologija pisanja odvija se u Vinčanskoj civilizaciji u vreme kada se razvoj drugih delova sveta ne može meriti sa Vinčom. U to doba još nema ni spomena o nekakvim gradskim naseobinama u Mesopotamiji. Do organizovanja ranih gradova-država proći će još mnogo vekova i zato je tako rana (6500-5500. god.p.n.e.) pojava upotrebe pisma u srednjem Podunavlju zadivljujuća i veoma značajna.” Da li je Vinčanska kultura bila izolovana i nestala bez traga? Ne, naprotiv, danas zahvaljujući novim istraživanjima a pre svega Mariji Gimbutas, kaže Harman, možemo pratiti razvoj ove civilizacije u kontinuitetu. Dakle, Vinčanska civilizacija je zračila široko preko docnijih kultura i njen uticaj je daleko veći nego što smo to mogli da pretpostavimo.

Danas znamo da se upotreba pisma dugo koncentrisala samo na centralni region Vinče (sl 4), dok su periferni regioni te kulture ostali nepismeni. U kasnijim fazama pisanje se proširilo na jug Balkana, i na kraju osvojilo obale i ostrva Egejskog mora donoseći sa sobom religiozne simbole, ideje i kompletan kulturni supstrat Vinče. Taj uticaj opstaje veoma dugo pa se i u najstarijem horizontu Troje (oko 3100. g.p.n.e.) mogu naći tragovi na keramici koji ukazuju na poreklo i uticaj kasne vinčanske faze, zaključuje Harman.

Otkrića koja upućuju na to da je evropska civilizacija nastala na evropskom tlu, kako su to već istražili Milton Vin, Radivoje Pešić, Miloje Vasić, Marija Gimbutas, Kavali-Sforca i drugi, otvaraju potpuno nove horizonte dokazujući da naša saznanja nisu bila konačna i da je lepota nauke u uvek novim izazovima. Kao ilustraciju “obrnutog” kretanja naroda i kultura, Harman navodi da se dugo verovalo da su simboli “duple sekire” bili svojstveni samo severnoj Mesopotamiji, a da je čuveni “kukasti krst” tipičan motiv iz Indije. Danas znamo da su ti motivi nastali nekoliko hiljada godina ranije i da se pojavljuju kao centralni motivi vinčanskog pisma, odnosno vinčanske keramike.

Sada se, naravno, postavlja i čuveno pitanje prajezika Evrope ili, kako to kaže Harman, “Urmuttersprache Europas”, ili Milton Vin i Marija Gimbutas “Old European Language”. Jer, ako su tako “dobro” pisali, valjda su morali i govoriti? Kao većina svetskih lingvista i profesori Harman i Vin veruju da je na početku postojao jedinstven komunikacijski sistem, kako usmeni, tako i pismeni, dakle jedan prajezik Evrope, koji je korišćen čak nekoliko milenijuma.

Dakle, pitanje koje je za lingviste i ne samo za njih od izuzetnog značaja jeste: kada se “dogodio Vavilon” ili kako i kojim putem su se jezici zaista diferencirali?

Prema Mariji Gimbutas, Vinu i Harmanu na evropskom tlu se u petom i četvrtom milenijumu p.n.e. dogodio sudar dveju kultura: Vinčanske (Old European) i Indoevropske (Indoeuropean). Staroevropska kultura se smatra sedelačkom, ratarskom, miroljubivom, matricentričnom, sa razvijenom religijom, zanatima i umetnošću, i sada već utvrđenom pismenošću. Nasuprot njoj (smatraju gorenavedeni naučnici), od petog i četvrtog milenijuma stare ere u Evropu iz srednje Azije prodiru Indoevropljani, jedna mlađa, nomadska kultura, patrijarhalnog tipa, nepismena, ratoborna i osvajačka. Sudar ovih dvaju svetova, pod pretpostavkom da je baš tako bilo, stvorio je kroz sledeće milenijume ovu našu današnju Evropu. A šta se desilo sa jezicima? Oni su se mešali, razdvajali i opet uticali jedni na druge. Ipak, pretpostavka da je staroevropski (vinčanski) supstrat velikim delom preživeo i preovladao nije tako daleko od istine, jer su se i novodošli osvajači prilagođavali starosedeocima. Po profesoru Harmanu, koji se intenzivno bavio starim jezicima Evrope i prednje Azije, na tom polju tek predstoje velika istraživanja. On smatra da možda i neće biti tako teško rekonstruisati bar deo praevropskog jezika jer u lingvistici, kao i u drugim naukama, postoje određene zakonitosti koje nas mogu dovesti do novih interesantnih otkrića. Tako je, na primer, poznato da se imena reka, mesta, planina, itd. smatraju najstarijim rečima (pojmovima) naroda kao i da su često vezana za mitologiju i poeziju. Isto tako, osnovni pojmovi u zemljoradnji, zanatima, običajima, porodici, prenose se generacijama. Pretpostavka profesora Harmana da moderni multidisciplinarni pristupi daju široke mogućnosti za nova istraživanja, daje nadu da će i ova oblast biti polje novih izazova. Ako bi, prema Harmanu, trebalo ceniti starost jezika prema broju prefiksa i sufiksa u jednom jeziku, onda bi srpski i nemački bili najstariji. Pa hajde da se ukačimo u staru Evropu kad nam već ne ide u novoj!

Inače, veliki deo gore navedenih činjenica čuli smo na izuzetnom međunarodnom simpozijumu “O vinčanskom pismu” koji je u maju 2004. organizovao naš poznati akademik, profesor dr Bogdan Brukner u Novom Sadu. Simpozijum je obuhvatio niz svetskih imena, između ostalih prof. Miltona Vina i Haralda Harmana, stručnjake iz Rumunije, Bugarske, Grčke, itd., kao i učešće naših poznatih stručnjaka, prof. Bruknera i mladog arheologa Andreja Starovića, kustosa Narodnog muzeja u Beogradu.

Kao i tada, i ovoga puta mora se odati priznanje NIN-u, koji ne samo da hitno reaguje na sve svetske epohalne događaje, nego je dokazao da jedini još uvek neguje izvrsno istraživačko novinarstvo, iz broja u broj, ovoga puta iz pera odlične Zore Latinović. Tako, ako želite da saznate šta je u stvari srpska baština, ne pitajte ministarstva, pitajte NIN.

Ipak, da vam otkrijemo tajnu, Srbi možda i nisu Vinčanci (mada ima puno seljaka iz Vinče) ali su sigurno, kako kaže Harman, “Treasurers of the Old European heritage” – u prevodu “čuvari staroevropske baštine”.

Jelena Radojković

(Autor je lingvista i sekretar Drućtva za paleoslovenska istraživanja)