Život i poetika isleđivanja

Delo Danila Kiša veliki je podsticaj za književnonaučna istraživanja, što se već godinama potvrđuje. Niz teorijskih radova o Kišu nastavio je nedavno jedan relativno mladi, ali već uveliko afirmisani pesnik a pomalo i prozaista, Dragan Bošković, autor dve veoma značajne knjige. Bošković se u svojoj novoj knjizi (ovog puta teorijski) bavi fenomenom istražnog postupka u Kišovim delima Peščanik i Grobnica za Borisa Davidoviča. Svoju analizu Bošković započinje definisanjem istrage kao (ne samo književnog) žanra, gde se istraga shvata kao složeni društveno-istorijsko-političko-policijski fenomen sa bogatom (pred)istorijom, čija je detektivsko-kriminološka strana samo jedan od mnogih vidova ispoljavanja. Taj “istražni pogled na svet” kulminiraće, po mišljenju Dragana Boškovića, u dvadesetom veku kada je čovek (i književni junak) izložen, kao kod Kafke, stalnoj sumnji, a moguće je i da u bilo kom trenutku bude osuđen i bez saslušanja izveden pred yelata zbog nekakvog tobožnjeg prestupa. Bošković prati genezu te i takve “poetike istražnih postupaka” u Kišovom opusu, i nalazi njene tragove i u ranim Kišovim delima. Ipak, tek u “Porodičnom ciklusu”, a naročito njegovom poslednjem delu – Peščaniku, Bošković nalazi potvrdu te svoje pretpostavke. U Peščaniku, naime, tom, kako ga Bošković klasifikuje, “delu visokog modernizma” (a ne postmoderne, kuda ga svrstavaju neki drugi tumači Kišovog dela), pripovedanje je redukovano na istražni dijalog, u kojem su “istražne replike bezlične, lišene emocija”, gde umesto ličnog dijaloškog odnosa dominira pravno-konvencionalni ton. A opširnost odgovora, odnosno gotovo božansko sveznanje koje demonstrira osumnjičeni E.S. nije u skladu sa preciznošću, konkretnošću i bezličnim karakterom pitanja koja mu upućuje (ne)poznati islednik. Od svih uloga pripovedača koje nalazi u Kišovim delima (istraživač, istoričar, biograf, istražitelj), Dragan Bošković najveću pažnju poklanja, razume se, istražitelju, proširujući pojam pripovedača na vanknjiževne sfere. I dok u Peščaniku narator (E.S.) iznosi zapanjujuću količinu podataka pomoću kojih oslikava čitavu jednu mračnu epohu, u Grobnici za Borisa Davidoviča (čijem žanrovskom određenju Bošković takođe posvećuje dragocene redove) celokupno se pripovedanje pretapa u jedan grandiozni istražni postupak. Sve je ovde, tvrdi Bošković, podređeno toj “poetici isleđivanja”, “poetici nestajanja” (u staljinističkim čistkama i gulazima). Bošković čak nalazi u ovoj Kišovoj knjizi rečito svedočanstvo o svojevrsnim, pervertiranim estetskim obeležjima staljinističkog istražnog postupka u kojem se, što je veoma tačno zapažanje, na izvestan način oživljavaju neki elementi srednjovekovnog i donekle renesansnog nasleđa isledništva (što po brutalnosti, što po sklonosti ka igri). I ne samo srednjovekovnog, već i paganskog, jer se najčešće ritualno žrtvuju upravo najpravoverniji iz redova Partije. Naglasak je na ritualnosti i teatralnosti isleđivanja, suđenja i ubijanja kao fiktivnoj formi postojanja, a likvidaciju “pravovernih” u Grobnici za Borisa Davidoviča Bošković vidi kao ritual pročišćenja, kojem prethodi islednički postupak kao (magijski) obred. Poetika “isledničkog teatra” dovodi, dakle, do drame ili tragikomedije, u zavisnosti od ugla posmatranja. Ovako postavljena naracija, naravno, vodi određenoj shematizaciji likova i Bošković s pravom zapaža da je većina Kišovih likova lišena istinske psihološke motivacije. Druga Boškovićeva zamerka Kišu je što često, opisujući patnje svojih junaka, ne ume da izbegne zamku patetičnosti.

Teorijsko utemeljenje svoje odista stručne i misaono veoma zgusnute knjige, pisane pre svega za potrebe stručne i akademske publike, Dragan Bošković nalazi u širokom luku od Fukoa do Sloterdajka na filozofskom, i od Bahtona do Linde Hačinson na književnoteorijskom polju, potpomažući se povremeno i nenametljivo, zapažanjima Pola Virilija o funkcionisanju totalitarnih režima. Bošković je, međutim, pri svemu tome daleko od bilo kakvog eklekticizma ili bezglavog razmetanja erudicijom od čega, moramo priznati, pati veliki broj naučnih radova ovoga tipa. Bošković ne želi da se priključi toj disciplinovanoj armiji citatologa, već smelo traži svoj, originalan istraživački put. Ovom svojom knjigom ovaj mladi pesnik pokazuje da ima afiniteta i za veoma ozbiljne, uzbudljive i nadasve moderne i inovatorske teorijske rasprave, koje mogu biti značajan prilog izučavanju proznog dela jednog od najznačajnijih autora naše novije književnosti koji bi, da je poživeo, ove godine proslavio svoj sedamdeseti rođendan.

Sasvim je žanrovski različita i na druge osnove postavljena obimna, esejistička monografija mađarske autorke Viktorije Radič, vrsnog književnog prevodioca i kritičara iz Budimpešte i donedavnog gostujućeg lektora na Katedri za hungarologiju Filološkog fakulteta u Beogradu. Podnaslov njene monografije (o kojoj autor ovih redova ne može da piše sasvim objektivno i distancirano, jer ju je preveo) glasi Život&delo i brevijar, gde se ova reč brevijar može shvatiti u oba svoja osnovna značenja, dakle, i kao kratak izveštaj (o Kišovom životu i delu, mada je ta “kratkoća” ovde prilično diskutabilna), ali i kao svojevrsni molitvenik za pokojnog i večito živog pisca, ili kao sećanje na njega sa velikom dozom pijeteta. Svoj ambiciozni poduhvat da napiše što je moguće kompletniju monografiju o Kišu, namenjenu pre svega, ali ne i isključivo mađarskim čitaocima, Viktorija Radič ostvarila je na odista originalan način: knjiga je koncipirana tako da se sa leve strane (dakle, na parnim stranicama) nalaze dokumenta, fotografije, fragmenti i citati iz Kišovog dela, delovi tekstova drugih autora (mahom Kišovih prijatelja i kritičara) o Kišu i o vremenu i atmosferi u kojoj se tada živelo i pisalo, o Beogradu Kišovog vremena, zatim sećanja nekih mađarskih pisaca na Danila..., dok sa desne strane, kao reka, teče tekst same autorke, koji kao da prati te dokumente vremena (ili su, možda, dokumenti vremena tu samo da potkrepe tekst Viktorije Radič). U ciglo pedeset poglavlja, tematski naslovljenih (teme su naznačene na gornjoj desnoj margini), koja se spontano slivaju jedno u drugo, Radičeva nam donosi svoje viđenje Kišovog života, dela, poetičkih načela, kvazipoetičkih i drugih sukoba u koje je bio uvučen... Ova knjiga, iako obimna i jezičko-stilski prilično zahtevna, jedna je od onih retkih knjiga ovoga žanra koje se čitaju u jednom dahu, pre svega zbog slivenosti i organske povezanosti njenih naizgled toliko različitih i ne nužno hronoloških, mozaički sklopljenih delova. Možda najveća zasluga ove monografije Viktorije Radič leži u činjenici da je, kao retko ko pre nje, uspela da spoji esejističko-teorijski diskurs sa živim autorom i njegovim vremenom, što je knjizi uspela da udahne duh epohe, atmosferu, što je uspela da in vivo potvrdi staru lukačevsku tezu da delo ne može da nastane tek tako, nezavisno od društveno-političkog konteksta i klime epohe, da dakle ne može “pasti s neba”. Sve je tu dato, ili bar naznačeno, i detinjstvo u Novom Sadu, Kerkabarabašu i Zalabakši, i mladost na Cetinju, i godine učenja u Beogradu, savremenici, pisci, slikari, književni razvoj mladog Kiša, prva njegova dela, značaj prvih studija i autopoetičkih tekstova u daljem književnom razvoju, nastanak porodičnog ciklusa, bavljenje logorologijom, skandal oko Grobnice za Borisa Davidoviča, zatim dobrovoljno yojsovsko progonstvo, pa Enciklopedija mrtvih, poslednja dela, i na kraju bolest, smrt u Parizu i pogreb u Beogradu. Dakle, čitav život, zbijen na nešto biše od četiri stotine stranica. Na kraju knjige autorka, ne bez gorčine, navodi da je uzalud tragala za nekom knjigom o Kišu koja bi oslikala društveno-politički i istorijski kontekst u kojem se odvijao jedan tako plodan i uspešan stvaralački put: “I posle čitanja sekundarne literature o njemu, ostao je gorki talog iskustva: Danila Kiša, promovisanog u nacionalnog pisca, srpska teorija i istorija književnosti reducirala je u mašinu za proizvodnju ideja, pretvorila ga u slepca, u pisca sa velikim ‘P’, u kip bez očiju, koji kao da nikada nije ni živeo.” Autorka se u tom smislu poziva na Ota Tolnaija, koji je upravo govorio da Kiš nikada nije želeo da postane mašina za proizvodnju ideja, već je uvek nastojao da spoji dve kontradiktorne tendencije u sebi: da istovremeno bude i boem i filolog – boemski filolog je kovanica Kišovog savremenika Ota Tolnaija koju Viktorija Radič sa zadovoljstvom ističe. Radičeva se kloni vulgarnog psihologiziranja, ali činjenica je da ona Kišovo delo prati koristeći se, delimično, i teorijskim aparatom moderne psihologije, ali čini to s merom i uklapajući takva svoja razmišljanja u opšti kontekst knjige. Kroz knjigu se veoma diskretno provlače i neki daleki odjeci feminističkog poimanja književnosti, ali i to s merom i nenametljivo.

Knjiga Viktorije Radič predstavlja, dakle, jedan pionirski biografsko-poetički poduhvat kada je reč o liku i opusu Danila Kiša.

Imamo prava da se nadamo da će oba ova autora, i Viktorija Radič i Dragan Bošković, nastaviti da se bave delom Danila Kiša, jer su ovim svojim knjigama izbili u sam vrh Kišovih proučavalaca.

Marko Čudić