Drama pesnikovog bića

Prološka pesma ima u sedmoj zbirci Milana Đorđevića (pesnika i pripovedača, esejiste i prevodioca) funkciju ekspozicije: da naznači konfliktno stanje pesnikovog duha koje će se u trima ciklusima pesama (“Plovidba”, “Putovanje”, “Kraj”) na razne načine i različitim intenzitetom ispoljavati i kakvim-takvim ishodom finalizovati. Opozitne strane u rečenome konfliktu su, bez sumnje, imaginativna realnost pesničkog dela (ako hoćemo, poezija sama) i neposredovana životna stvarnost. Iliti – kako povodom dodeljivanja nagrade “Vasko Popa” u nedavnom intervjuu pesnik objašnjava – kontemplacija i akcija.

Sudimo li po pesmama prvog ciklusa, s početka obećano oslobađanje od “maštarija i sanjarenja” i odbacivanje “javnosti zamišljanja” ne odvija se bez teškoća. Ponešto euforično opredeljivanje za stvarni život može biti i rezultat kakvog prolaznog suočavanja sa praktičnom neefikasnošću poezije, pa bi u tom slučaju autoironična intonacija proizlazila iz svesti da za pesnika takvo opredeljenje nije bogzna kako izgledno. Iskustvo tegobne borbe sa ćudima prirode i radost opstajanja, očekivani od plovidbe pučinom Atlantika, podređeni su u ovim pesmama nečemu bitno drugačijem. Izvedene figurativnim pesničkim jezikom, stihovima u tercine složenim spram kompozicije pesme i funkcije forme, one najčešće posreduju tzv. večne, pa i metafizičke pesničke teme. More, nebo i ništa unaokolo obezbeđuju idealne uslove za meditiranje o beskraju koji ne spasava od “ljudske tamnice”, o večnosti i prolaznosti, o čoveku nemoćnom u okruženju ravnodušne prirode... Čak i “beličasti oblaci” prizivaju sećanje lirskog subjekta na slikarska dela, što će reći da mu iskustvo umetnosti, više no stvarni život, nudi uporište i razumevanje smisla i besmisla našeg bivstvovanja.

“Tumaranje”, naslov pesme kojom se drugi ciklus otvara, stihovi poput “Bežiš sve dalje od uništenja i straha”... “Ideš centrom grada u novoj turobnosti” i, najzad, godine nastanka pesme 1992-1994, svedoče nastojanje da se, iz transcendentalnih visina, pesma koliko-toliko privede zbivanju u nedavnom vremenu i našem prostoru. Međutim, uprkos aluzijama, prizorima i iskazima koji obnavljaju naš doživljaj tog vremena i kolektivnog stanja duha, lirsko-melanholičnoj prirodi ovog pesnika je od akcije neuporedivo svojstvenija kontemplacija. A ona, u njegovom slučaju, teži uopštavanju koliko i jeziku slika i metafora.

U drugom delu ovog ciklusa nižu se, saglasne narativnim obeležjima iskaza, pesme u prozi koje evociraju autorova evropejska putešestvija (mogu i kao bekstva biti shvaćena), osobene prizore i susrete. Protivurečna stanja su i u njima neizbežna: to su pesme iz kojih emaniraju nađene “jednostavne radosti”, a sećanja greju “kao gutljaji ruma” ali je, u isti mah, sugerisano da se biće lirskog subjekta, u stvari, “izgnano kreće dok se tama unaokolo zgrušava”.

Po mišljenju potpisanog čitaoca, ova snažno dočarana drama pesnikovog bića (prolog, tri “čina”, epilog) prirodno se i efektno razrešava pesmama trećeg ciklusa kakve su “Iščezli”, “Talasi okeana”, “Vatra u bašti”, “Vrana” i još pokoja, pesmama koje ishode iz prethodnih ciklusa i značenjski i formalno zaokružuju celinu. Od celine odudaraju pesme izvedene u formi medaljona ili eliptičnim distisima naglašenog ritma u kojima su ništavilo i smrt svojevrsni akteri. Pesme namenjene da, ogoljeno i sa efektima udara, ciničnom igrom paradoksa, izraze autorov doživljaj neumitnog kraja koji “miri” suprotstavljena pregnuća. Problem je u tome što je svest o zadanoj našoj ruševnosti i konačnosti već bila sadržana u poetskom tekstu ciklusa “Plovidba” i “Putovanje”. U pesmama jezičko-stilski bogatijim, misaono složenijim i stvaralački sugestivnijim od ovih koje bi trebalo jedno od njihovih značenja da poentiraju. Još više to važi za katastrofičnu prozaidu sa ekološkim porukama u “Epilogu” – ostvarene raspone zbirke ona naprosto dovodi u pitanje.