Drugi pokušaj

Izvedena ponovo posle više od tri decenije od prvog pojavljivanja na sceni, komedija “Radovan Treći” nema u ovom času ni nekadašnje dejstvo ni pređašnji značaj, i zbog načina na koji je sada izvedena, ali delom i zato što su se u međuvremenu iz osnova izmenile naše i pozorišne i društvene prilike.

U inscenaciji LJubomira Draškića iz 1973, koju je jedan izuzetan glumac, Zoran Radmilović, svojim duhovitim improvizacijama iz predstave u predstavu sve više pretvarao u šoumensku egzi-biciju, razaran je u stvari akademizam tadašnjeg srpskog pozorišta. Suprotno tome, Branimir Brstina, i u ulozi reditelja, i kao tumač glavne role, niti je imao takve glumačke ambicije, niti se našao pred sličnim zadatkom. On je, strogo poštujući tekst, a donekle ga i uozbiljavajući, nastojao da taj komad prevede u područje visoke burleske, u kojoj je trivijalnost jedne specifične ljudske grupe predstavljena s ironičnog odstojanja, s namerom da se razobliče individualne mane njenih članova, pa i čitavo društvo kojem oni neopozivo pripadaju. Ali, kad je izabrao baš takav pristup, Brstina se neminovno suočio s jednom objektivnom preprekom: s činjenicom da neka svojstva te komedije, ni ulični govor, ni bufonske scene, ni prikaz iščašenog identiteta našeg današnjeg prigradskog čoveka više automatski ne izazivaju razdraganost i veselje u gledalištu, jer su odavno postali uopšte mesto u savremenom srpskom teatru.

S druge strane, i zbunjuje i deluje paradoksalno što je baš glumac kakav je Brstina, čija su reagovanja na pozornici munjevita, koji ume da u dinamičnu celinu stapa karikaturalno i realno, stvarno i izobličeno, kreirao jednu tromu, monotonu, nedovoljno komičnu predstavu. On u njoj nije postigao ono što je imperativno zahtevao žanr za koji se opredelio: da gluma bude ležerna, da se događaji ubrzano smenjuju i prepliću, da se do reljefne groteske dolazi oštrim suprotstavljanjem banalnih tema preuzetih iz života i naglašenog dramskog tona uz čiju se pomoć one tretiraju. To je navodilo i glumce koji su postizali nešto više od ostalih – Anitu Mančić (Rumenka), Nebojšu Ilića (Jelenko), Miodraga Krstovića (Vasilije) – da komičku radnju redukuju na pravolinijsko nizanje više ili manje uspelih fizičkih gegova ili verbalnih iskaza. A sam Brstina nije uspeo da ubedljivo oživi na sceni komičnu dramu čoveka koji se protivi svakoj promeni, teži da živi u jednom za svagda fiksiranoj stvarnosti, za koga je svet zamršena, zbunjujuća pojava.

Ostaje da neko treći u budućnosti pronađe pravi ključ za izvođenje “Radovana Trećeg” u novim socijalnim i teatralskim okolnostima, da ispod njegovog površinskog sloja razgrne i ono što je dubinsko i univerzalno, da pokaže da u njemu komički ritam radnje opisuje i jedan bitan, suštinski aspekt ljudske situacije.