Nebu pod oblake

Daniel Lebeskind se široko osmehuje; uostalom, kada je o njemu reč, to nije ništa neobično. Čak i tokom najgorih dana u minulim dvema godinama, onda kada je njegov generalni plan za prostor nekadašnjeg Svetskog trgovinskog centra u NJujorku potpuno izmenjen i redukovan, zapravo osiromašen, kada su ruke drugog arhitekte preradile i suštinski izmenile njegov nagrađeni projekat za Kulu slobode koja je trebalo da zauzima centralno mesto na tom zemljištu, Lebeskind se, barem u javnosti, trudio da pokaže kako ga vedar duh i smisao za humor nisu napustili. Tek kada prelistate njegove memoare Avanture u životu i u arhitekturi, gde sa velikom gorčinom piše o svima onima koji su pokušali da ga marginalizuju u procesu izrade detaljnog plana, shvatićete da mu, tih dana, često nije bilo do smeha.

Danas se, međutim, Lebeskind iskreno osmehuje, ima razloga za to. Čitav jedan zid u sedištu njegove velike arhitektonske firme na donjem Menhetnu – a ta firma je svoju delatnost razgranala po čitavom svetu – prekriven je crtežima i kompjuterskim simulacijama projekta čija se realizacija odvija upravo onako kako to Lebeskind želi, što znači da se radi punom parom. Tu na zidu iz različitih se uglova vidi velika poslovna kula koju je projektovao za novo sedište Milanskog sajma – jedna od tri takve koje će biti podignute kao arhitektonski ansambl. Svaku od tih triju kula projektuje neki čuveni svetski arhitekta, i svaka ta kula, sama po sebi, predstavlja svojevrstan manifest nove arhitekture: zgrade ponovo idu u visinu i to više no ikad ranije.

Lebeskind na trenutak zastaje pre no što prikaže jednu kompjutersku simulaciju koja sama za sebe sve govori. Na njoj se vide sve tri kule onako kako će izgledati u konačnoj fazi. Na levoj strani podiže se zapanjujuća, obla, po dužini raspukla, blago iskošena kula Zahe Hadid, arhitektkinje rođene u Iraku koja već odavno živi u Londonu, i koja je prošle godine dobila najprestižniju arhitektonsku nagradu, onu Prickerovu. S desne strane je visoki, uski, sasvim svedeni kvadar od stakla i čelika, sa dijagonalno postavljenim potpornim spoljnim gredama, toliko tankim da se čini da su isuviše krhke da podrže toliku masu. Tu kulu čija je fasada mrežasto, poput saća, izbrazdana, potpisuje japanski arhitekta Arata Isozaki. U sredini, između njih dveju, nalazi se Lebeskindova građevina, pravi primer arhitektonskog sofizma. To je kuća koja se naginje napred, ka nama; čini, dakle, nešto što bi za zgradu moralo da bude nemoguće. Ipak, ona to stvarno čini, i to vrlo rafinirano. Najtačnije bi bilo ako bismo rekli da je to jedan blagi naklon.

Lebeskind postepeno, sprat po sprat, pomera napred paraboloidne podne ploče, koje, razume se, uvek ostaju vezane za vertikalno betonsko jezgro. Na taj način postiže nešto što svima deluje nestvarno: elastičnu kulu koja se naginje ka nama. “Kao da traži utočište, mesto gde bi da se svije”, kaže Lebeskind, dodajući da je njemu prva asocijacija Pijeta.

“Kule su u današnjoj arhitekturi postale banalne jer je izgubljen onaj osećaj iznenađenja i radosti koji se ranije vezivao za njih”, dodaje Lebeskind. “Tokom vremena su se pretvorile u formule. Arhitektonski element redukovan je na pitanja u stilu ‘koji ćemo model koristiti za prozore?’” Sada su, međutim, sve te formule jednostavno bačene kroz prozor. U minulih desetak godina majstori-arhitekti, ne samo Lebeskind, Hadidova i Isozaki, već i Santijago Kalatrava, Norman Foster, Frenk Geri, Rem Kolhas, Renco Piano i mnogi drugi – a pri tom su svi oni pobornici vrlo različitih stilova – osetili su istovetan poriv: poželeli su da razbiju one svima dobro znane ravne kutije od stakla i čelika i da ih onda ponovo sastave na dosad neviđene načine. Rečju, da ih prekomponuju.

Piano i Foster su tokom najvećeg dela svojih karijera zidali visoke građevine, mada Piano priznaje da je “pomalo oklevao kada je trebalo da počne da projektuje oblakodere. To su građevine koje su uvek imale simbolički efekat, a ja jednostavno nisam želeo da budem deo onoga što su simbolisale: moći, bogatstva, trke za nekim novim dometima i dotad neosvojenim vrhovima”. Ostali pomenuti arhitekti su sve donedavno svojim građevinama bili mnogo bliže tlu. Čuveni su Gugenhajmov muzej u Bilbaou čiji je autor Fred Geri i Olimpijski stadion u Atini koji je projektovao Kalatrava. Međutim, poslednjih godina su čak i ta dvojica arhitekata počela da upiru pogled u nebo, to jest da u svojim neobičnim, do tada niskim konstrukcijama, uočavaju i ističu vertikalnu dimenziju. U svakom slučaju, stakleno-čelične kutije karakteristične za doba modernizma sada su ustupile mesto siluetama neobične geometrije koje su nam do pre koju godinu delovale potpuno neostvarljivo.

Tokom prvih meseci posle 11. septembra 2001. godine, kada se još dimilo zgarište dveju kula-bliznakinja Svetskog trgovinskog centra bilo je dosta onih spremnih da potpišu svojevrstan in memoriam oblakoderima. Zavladalo je uverenje da su visoke građevine zapravo suviše privlačne mete za teroriste, da suviše remete gradsko tkivo i da čak nisu ni naročito profitabilne, budući da jedan veliki deo prostora koji bi se inače mogao komercijalno iskoristiti mora da ode na liftove i njihova kućišta. Jedini klijenti koji su još bili zainteresovani za izgradnju oblakodera nalazili su se u zemljama koje su želele da imaju neki simbol kojim bi pokazale da su kao manje-više ravnopravni konkurenti stupile na globalno tržište. One se mahom nalaze u azijsko-pacifičkom području. Čast da budu zemlja u kojoj se nalazi najviša zgrada na svetu Sjedinjene Države su izgubile 1998. godine, kada su u glavnom gradu Malezije, Kuala Lumpuru podignute kule Petronas visoke 452 metra; do tada, najviša je bila Sirsova kula u Čikagu visoka 442 metra. Potom je na scenu stupila beskonačna ambicija Dubaija, prebogatog grada u bogatim Arapskim Emiratima. Dubai je, u arhitektonskom smislu, nešto poput miša koji je počeo da riče kao lav: u minulih pet godina, tri od ukupno 25 najviših građevina u svetu podignute su upravo u njemu, a pri tom se još dve takve građevine trenutno zidaju.

Prošlog meseca jedna indijska kompanija saopštila je da namerava da izgradi kulu visoku 710 metara u predgrađu NJu Delhija; kula bi trebalo da podseća na vrhove Himalaja.

Uostalom, čovekova potreba da se vine u visine stara je koliko i Velika piramida (147 metara). Ili vašingtonski Obelisk (169 metara). Ili Ajfelova kula (300 metara). Može li Osama bin Laden da stane na kraj našim najdubljim nagonima? “Meni oblakoder danas izgleda kao još snažniji simbol modernizacije”, kaže Robert A. M. Stern, dekan Arhitektonskog fakulteta na Univerzitetu Jejl. Ne treba zaboraviti da su sa stanovišta onih koji se brinu za zaštitu životne sredine i regionalnih i prostornih planera upravo visoke građevine najefikasnije, jer se time ono što nam je preostalo od prirode u gradovima i njihovoj okolini izlaže manjem pritisku. “Uveren sam da se oblakoder vratio na arhitektonsku scenu”, kaže Stern. “Ali, nikako ne bismo mogli reći da se vratio na stari način”.

Stern ovim želi da kaže da se ne menjaju samo siluete ili visina građevina. Posle 11. septembra, bezbednost zgrade postala je pitanje kome arhitekti moraju da posvećuju znatno više pažnje. Zna se da bi u njujorškim Bliznakinjama bilo sačuvano više ljudskih života da se na mnogim mestima nisu urušile gipsane zidne obloge na požarnom stepeništu, usled čega su neki izlazi za slučaj opasnosti bili blokirani tim gipsanim čepovima. Sem toga, Svetski trgovinski centar je zavisio od veoma komplikovanog konstrukcionog sistema unutrašnjih i spoljnih čeličnih stubova. Umesto toga, u mnogim kulama koje su podignute posle 11. septembra nalaze se izuzetno jaka betonska jezgra koja ne samo da su bolja odbrana od vibriranja usled vetra, već se tu, u tom čvrstom betonu kao omotaču, mogu smestiti i požarne stepenice. “Još uvek nema arhitektonske tehnike koja bi predstavljala efikasno oružje u borbi protiv terorizma”, kaže Piano. “Ipak, veoma je važno da poboljšamo mogućnost evakuacije zgrade.” Pored toga, u visokim zgradama danas se uglavnom dupliraju sistemi komunikacije, kako bi postojala rezerva u slučaju da jedan sistem prestane da funkcioniše.

“Promenilo se mnogo toga u načinu na koji pristupamo gradnji”, kaže Antoni Vajdler, dekan Katedre za arhitekturu na Kuper junion koled`u u NJujorku. “Ranije smo vodili računa o ekonomičnosti, tako da smo samo želeli da zadovoljimo primarnu funkciju. Sada pak imamo mnogo redundance, mnogo naizgled suvišnih elemenata ili preklapanja namena. Reč je samo o tome da sada moramo da budemo sigurni da će, bude li jedan delić nečega prestao da funkcioniše, neki drugi delić preuzeti tu ulogu, a da u rezervi postoji i treći. To je otprilike kao kada biste na mlaznom avionu imali pet ili šest motora odjednom.”

Mada će novi američki oblakoderi po visini zaostajati za oblakoderima u drugim zemljama, sasvim je izvesno da će i na nebu iznad Amerike uskoro početi da se ocrtavaju dosad nepoznate siluete građevina. Tako Kalatrava uskoro treba da počne izgradnju jedne stambene kule u NJujorku. Projektom je predviđena specifična struktura sa 12 odvojenih kondominijuma u vidu četvoroetažnih modula površine 930 kvadratnih metara koji su konzolama vezani za centralno jezgro visoko 255 metara i dodatno podržani čeličnim stubovima. Zahvaljujući ovakvoj konstrukciji postiže se dinamična oscilacija oblika, alterniranje ispuna i praznih prostora, nešto sasvim različito od inertne površine tipičnog oblakodera.

Kalatrava ukazuje upravo na skulpturalnost oblakodera i podseća na priču o dolasku velikog vajara Konstantina Brankuzija u NJujork četrdesetih godina prošlog veka: kada je Brankuzi sa broda ugledao obrise NJujorka, rekao je da ga to podseća na njegov atelje, zbog mnoštva rasutih apstraktnih oblika.

Skulpturalnost je najbolja reč kojom možemo opisati i rad Frenka Gerija. Bude li sve teklo po planu, ove godine će na donjem Menhetnu početi izgradnja najviše kuće u Gerijevoj karijeri, rezidencijalne kule visoke čak 245 metara (oko 75 spratova). Mada projekat još nije u celosti završen, očekuje se da to bude neka vrsta vertikalne adaptacije monumentalnih masa zakrivljenih površina sa arabeskama, koje su inače Gerijev zaštitni znak. Ne tako davno, statičari bi se namrštili ili bi bar u čudu podigli obrve kada bi pogledali takve arhitektonske skice. Krajem 80-ih godina Geri je predložio projekat za novi Medison skver garden na Menhetnu, sa poslovnom kulom u obliku uspravljene ribe. Taj projekat nikada nije realizovan. “Statičari su govorili da se to jednostavno ne može napraviti”, seća se Geri. “Otada je, međutim, situacija bitno promenjena, sada je mogućno graditi znatno složenije oblike sa mnogo više torzionih elemenata. Danas je to postalo potpuno normalno.”

Po rečima Čarlsa Torntona iz građevinske firme Tornton-Tomazeti, koja je, između ostalog, bila angažovana na gradnji nove kule u Tajpeju, građevinarima, arhitektima i statičarima danas je neuporedivo lakše zahvaljujući kompjuterskim programima koji mogu da uzmu u obzir najrazličitije faktore, uključujući tu i faktor vremena, kao i zahvaljujući preciznim trodimenzionalnim projektima (opet urađenim pomoću kompjutera) koje izvođači mogu da prate do najsitnijih detalja. Jednostavno, lakše je graditi ako pred sobom imate trodimenzionalni, a ne samo dvodimenzionalni model.

Ipak, kako god da izgleda fasada, oblakoder lako može da se pretvori u kuću punu problema – izolovanu, usamljenički odvojenu od suseda i iznutra jednostavno dosadnu. Već godinama Rem Kolhas, čuveni holandski arhitekta i teoretičar urbanizma, vodi žestoku retoričku kampanju protiv standardnih oblakodera. “Kada se pojavio, taj tip građevine je predstavljao svojevrsno obećanje; ono je međutim ostalo neispunjeno, negirano banalnošću koja je već postala opšte mesto i potpunom izolovanošću oblakodera”, napisao je nedavno Kolhas. Po njegovim rečima, tipična visoka građevina, onakva kakvu smo dosad poznavali, nastala je pre više od jednog veka kao izraz nastojanja da se što je moguće više ljudi smesti na što manju površinu preskupog zemljišta u centru Čikaga i na Menhetnu, kao nevelikom ostrvu. Tu, u Čikagu i na Menhetnu, oblakoderi su zidani jedan do drugog, uvećavajući time zgusnutost grada. U većini azijskih gradova podizani su po sasvim drugačijem obrascu, veoma udaljeni jedni od drugih, što je samo naglašavalo osećaj usamljenosti i osujećivalo kontakte među ljudima. „Bili su nalik na izolovane igle u kojima se stvaraju nekakve jadne, male i samotnjačke zajednice, dok se istovremeno cepa i razbija šira okolna zajednica, okolno gradsko tkivo”, kaže Kolhas.

Jedan od najubedljivijih odgovora na dosadašnju monotoniju oblakodera dao je sam Kolhas svojim projektom za novu poslovnu zgradu Kineske državne televizije koja treba da bude podignuta u Pekingu. To je zgrada koja kao da pravi kolut preko glave ne bi li na taj način obezbedila maksimalni prostor u kome bi ljudi mogli da komuniciraju među sobom. Trapezoidna konstrukcija sa velikim otvorom, nalik na masivnu apartnu kapiju, koju Kolhas potpisuje zajedno sa Oleom Šeremom, trebalo bi da bude završena do 2008. godine. Po svemu sudeći, biće to jedna od tehnički najkomplikovanijih dosad poznatih građevina. Biće visoka 230 metara, ali Kolhas uporno tvrdi, čak insistira, da njegova kuća nije oblakoder, već protivteža tom ikoničkom obliku. U njoj će biti mesta za nešto više od 10 000 zaposlenih, a oko građevine nalaziće se javni “medijski park” koji bi, po Kolhasovoj zamisli, trebalo da omogući što tešnju interakciju ljudi, publike i zaposlenih u televiziji.

Još je neobičniji jedan od radova koji je prošle godine stigao na konkurs za izgradnju novog sedišta Evropske centralne banke u Frankfurtu: Junajted arhitekts, firma koja okuplja nekoliko arhitektonskih biroa, predložila je podizanje lopte visoke 154 metra koja ne bi bila sasvim ispunjena, tako da bi kroz nju bilo mogućno videti drugu stranu grada. Mada taj predlog nije pobedio na konkursu, on rečito svedoči o pravcu u kome se razvija savremena arhitektura visokih građevina.

Projektanti iz firme Junajted arhitekts privukli su veliku pažnju i na konkursu za Svetski trgovinski centar koji je održan 2002. godine, onaj na kome je Lebeskind formalno pobedio: predložili su izgradnju pet iskošenih kula koje se približavaju jedna drugoj negde u visini 60. sprata gde bi bio podignut petoetažni koridor koji bi ih horizontalno povezao, svih njih pet; bila bi to potpuno zatvorena lođa duga nekoliko stotina metara, prava gradska ulica u vazduhu.

“Visoke građevine se pretvaraju u urbano tkivo”, kaže Greg Lin iz ateljea Forma, jednog od okupljenih u Junajted arhitekts. “Arthitekti sada razmišljaju o tome kako da kvalitete gradskih sadržaja, ulica i trgova, prebace u same građevine.” Iako nijedan od dva pomenuta projekta Junajted arhitekts nije pobedio na konkursu, ideje na kojima su se oni temeljili stiču sve više pristalica.

Da se danas zaista posvećuje sve veća pažnja unutrašnjosti visokih građevina dokazuje jedna od najpoznatijih novih kuća u Londonu, ona koju je Norman Foster projektovao za švajcarsku reosiguravajuću kompaniju Svis re. Zgrada čija je gradnja prošle godine završena nalazi se u samom Sitiju. Visoka je jedva nešto manje od 180 metara i ima 76 400 kvadratnih metara korisnog prostora, a pri tom zauzima mnogo manje zemljišne površine nego što bi to bio slučaj da je uglasta. To je građevina koja podseća na uspravljeni torpedo, od baze se širi naviše, da bi se onda ponovo sužavala ka vrhu. Na podnim pločama okruglog oblika u nepravilnim razmacima su postavljeni pregradni zidovi, do te mere lagani da je mogućna vizuelna komunikacija između spratova. Ta kuća koja je toliko prozračna da se čini da skoro i ne zaklanja pogled potpuno se uklapa u Fosterovu predstavu o tome da “kule ima smisla zidati upravo u najgušćim gradskim jezgrima, gde su zgrade već zbijene jedna uz drugu i gde ima sasvim malo zelenih površina”.

Britanska prestonica bi za koju godinu trebalo da dobije još jedan oblakoder – kulu kraj London brid`a, čiji je projektant Renco Piano. Biće to vitka staklena piramida, nalik na jarbol, visoka 310 metara. Na mestu predviđenom za njenu gradnju danas se nalazi soliter firme Prajs, Voterhaus i Kuper visok 100 metara. Objašnjavajući zašto misli da treba ići dalje u visinu, Piano kaže da “gradovi moraju na ovaj način da se konsoliduju. Ne mogu se više razvijati u širinu”. Gradovima je, kako veli, suđena “implozija, a ne eksplozija”.

Time: Priredila i prevela LJiljana Nedeljković