Opet krivo ogledalo

Vaš čitalac Milentije Pešaković obaveštava javnost kako je upravo završio istragu o jednom dokumentu objavljenom u mojoj knjizi “Svetac i magle” – Tito i njegovo vreme u novim dokumentima Moskve i Beograda. Radi se o pamfletu “Čemu takva dobrodošlica Crnjanskom?”, u kome se dvojica naših intelektualaca krajem 1965. rugaju kulturnoj javnosti Beograda što je “s gostoprimstvom” dočekala iz emigracije tek pristiglog “izdajnika” Miloša Crnjanskog. Taj pogromaški tekst se, čim je nastao, obreo kod Tita, ali sticajem okolnosti nikad nije objavljen, pa sam ga ja, kao jednu od autentičnih slika onog vremena, uvrstio u svoju knjigu.

Vaš čitalac javlja kako je ustanovio da je jedan od dvojice pisaca ovog pamfleta živ, da mu je taj čovek rekao da su on i njegov preminuli drug zbilja “imali primedbe sa kolikom je pompom Crnjanski dočekan u Beogradu”, ali da oni svoje “pismo-članak nisu poslali Titovom kabinetu”. Ne navodeći da li je onda svoga sagovornika pitao kome su oni taj tekst uopšte poslali, vaš čitalac izveštava da taj čovek “apsolutno sumnja” da ono što sam ja otkrio u Titovom arhivu i objavio u knjizi “Svetac i magle” predstavlja “naš tekst”. Kaže i da je tog čoveka, Nikolu Rackovića, pitao “da li ima kopiju svoga teksta”, a da mu je ovaj odgovorio da on “kopiju nema”, da “ju je izgubio, ili (mu) je neko uzeo”!

Na kraju je sledila i tačka na ovaj galimatijas. Predstavljajući sebe kao čoveka koji je svojevremeno, “1965. i 1966, bio neposredno u toku sa pomenutim pismom-člankom”, vaš čitalac nalazi za potrebno da me javno prozove, tražeći od mene da mu “mnogo toga nejasnoga (oko tog istog teksta) – objasnim”!

Srećom, ni vaš čitalac, ni jedan od autora pamfleta “Čemu takva dobrodošlica Crnjanskom?”, nemaju razloga da od bilo koga traže pomoć. Još manje da očajavaju. I ako se kopija tog teksta negde stvarno zaturila, i ako ni jedan ni drugi ne veruju prepisu originala ovog potkazivačkog teksta, objavljenog u mojoj knjizi, nije sve izgubljeno. Jedan primerak pamfleta je, ipak, sačuvan! I vaš čitalac i Nikola Racković mogu ga do mile volje razgledati u Titovom arhivu na Dedinju. Tom prilikom mogu, možda, utvrditi i ono što je za mene bilo i ostalo sporedno: da li su pisci ovaj tekst decembra 1965. direktno poslali Titu ili ga je njemu uputio neko kome su oni tekst ponudili za objavljivanje. Ako im je baš do toga stalo, mogu, bar posredno, saznati i zašto se Titu tada više isplatilo da ovu paskvilu ne objavljuje, već da je upotrebi za ono što mu je u tom času bilo neuporedivo važnije. Recimo, za zakulisne igre oko Aleksandra Rankovića. Do tog cilja mogli bi doći istražujući kakvu je ulogu u tom staljinističkom obračunu imao CK SK Srbije, sa Jovanom Veselinovom na čelu.

Da su pošli tim putem verujem da ni jedan, ni drugi ne bi došli u situaciju da im se posle svega učini da je krivo ogledalo, a ne slika. Zato ne vidim nikakav razlog da dalje učestvujem u ovoj besmislenoj raspravi.

Pero Simić