Zloupotreba pre upotrebe

Urednik NIN-a za kulturu, dugo i u raznim vremenima prisutni, Sava Dautović, publikovao je u svom nedeljniku od 7. jula 2005. godine (na str. 44-45) prostran komentar povodom izlaska iz štampe prvog toma Srpskog biografskog rečnika, koji je pripremljen i objavljen u Matici srpskoj. Da bi čitalac odmah bio načisto s kakvim rezultatima truda nekoliko stotina Matičinih poslenika i saradnika (naučnika, pisaca, stručnjaka raznih profila) ima posla, svoj komentar je naslovio nedvosmislenim vrednosnim sudom: “Zastarelo, pre upotrebe”.

Da je ispod tog naslova stručna ocena i argumentacija o kojoj vredi voditi ozbiljnu raspravu – ni po jada. Moram priznati da se i Savi Dautoviću omaklo nekoliko takvih konstatacija o kojima će tvorci SBR možda i razmišljati. Na primer, onih o obimu pojedinih odrednica, ili ponekoj unetoj, odnosno ispuštenoj činjenici. Suština, cilj i ton njegovog komentara su, međutim, sasvim druge prirode: nipodaštavanje nacionalnih projekata, njihovo izvrgavanje podsmehu i destimulacija rada na takvim poslovima. To ne može da prikrije ni nekoliko ritualnih komplimenata Matici srpskoj, niti bledi pokušaj da se zloćudne diskvalifikacije malo relativizuju.

Budući da ovde nije reč o naučnom, ili stručnom, već o pamfletskom tretmanu, iza kojeg se naslućuje politikantska tendencija, ni ja neću ulaziti u profesionalnu polemiku sa S. D. Hoću samo da ukažem na neke izrazite nekorektnosti i neistine saopštene kao uporišna mesta celog Dautovićevog komentara. Umesto izraza neistina pristaje u srpskom jeziku jedna jača reč, ali bi ona terala da se njen autor nazove odgovarajućim imenom, a ja ću se od toga uzdržati.

Dakle, ordinarna je neistina da su tvorci SBR-a u “samohvali” otišli tako daleko da su svoj proizvod poredili sa znamenitom francuskom Enciklopedijom iz XVIII veka, a sebe sa Didroom, Volterom, Monteskjeom i Rusoom. Iz ove prve proizlazi i druga nekorektnost – Dautovićevo podsmešljivo pitanje: Ko su srpski Volteri, Monteskjei i Rusoi? Sam nalazi i odgovor: valjda urednici i pisci Rečnika. Pri tom slavodobitno i ironično zaključuje: “Iz ovakve komparacije je jedino izvesno (podvlačenje moje) da bi srpski parnjak Didrou trebalo da bude Čedomir Popov, glavni urednik SBR-a”.

Istina je sasvim drugačija. Nikad i nigde, nijedan urednik ili saradnik Srpskog biografskog rečnika nije ovaj projekat poredio sa Velikom enciklopedijom, niti sebe s velikanima prosvetiteljske misli. Samo jedan jedini put, uredništvo Rečnika je “u inače preopširnom predgovoru”, pomenulo da je reč o “kapitalnom projektu”, kako se ovaj poduhvat tretira i u kategorizaciji naučnih projekata kod Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine Vlade Republike Srbije, kao i u Zakonu o Matici srpskoj. Poređenje SBR-a sa Didroovom Enciklopedijom izgovorio je, doduše, jedan njime vrlo zadovoljni promoter u Srpskoj akademiji nauka, naučnik visokog ugleda, prof. dr Dragoljub Živojinović, koji nije član ni jednog radnog tela Rečnika, ni pisac jedne jedine biografije. A njemu nikakav “samohvalisavac” iz Matice nije mogao došapnuti šta da napiše u svojoj recenziji. Ni njemu, međutim, nije bilo ni na kraj pameti da bilo koga u Rečniku poredi sa Volterom, a još manje da moju malenkost komparira sa Didroom. Toga se u svojoj “duhovitosti” dosetio tek maštoviti Sava Dautović. Na isti “vrcavi” način mogao bih da mu uzvratim: ako sam ja Didro on je opskurni S.Z.M. Freron, ili jezuita Feler, koji su pokrenuli veliku hajku protiv Enciklopedije, s tim što bi moje poređenje bilo manje ironično.

A kad je već o meni reč, skromno priznajem da sam daleko od Didroa. Jedino što je izvesno jeste da sam, ako je u pitanju enciklopedistika, ja za Savu Dautovića doista Didro. Da o leksikografiji i biografskim rečnicima doista malo zna lako se može zaključiti iz činjenice da SBR nije mogao da uporedi s bilo kojom svetskom publikacijom ove vrste osim sa Hrvatskim biografskim leksikonom, koji mu je uzor leksikografije. Mene, međutim, HBL jedva da se “dotikavle”. Imam u vidu neke poznatije, jače uzore.

Nije, takođe, istina da su priređivači Rečnika, pre “sedam-osam godina gromoglasno” najavljivali Srpsku enciklopediju, pa pošto od toga još nema ništa, ispada da sada, kao kukavičje jaje, podmeću SBR.

Ideju o Srpskoj enciklopediji pokrenula su rukovodstva SANU i Matice srpske ne pre sedam-osam, već pre 15 godina. Još 1992. do faze predloga stigao je i prvi Zakon o Srpskoj enciklopediji, skinut sa dnevnog reda Skupštine Srbije zbog sankcija i ratova. Čak i u takvim uslovima, zahvaljujući skromnoj pomoći države od 1996. do 1998. radni tim formiran za pripremu Endiklopedije uradio je jedan važan posao: sačinio je prvu verziju Azbučnika sa preko 40 000 odrednica. A onda je došlo opet ono što je došlo 1999. i 2000, praćeno dobre 3-4 godine opstrukcijom velikih nacionalnih projekata, koja nije išla samo iz vlasti i zvanične politike. Tvorci SBR-a sa svim tim nemaju baš nikakve veze, te bi Dautović pitanje šta je sa Zakonom i sa finansiranjem SE trebalo da uputi na neke druge adrese.

Najzad, minimizirajuća je prema Matici Dautovićeva konstatacija da je za nastavak SBR “najzaslužnija Matica srpska”. Matica je za to jedina zaslužna. Rečnik je njeno čedo i izraz je njenog hoda u korak s vremenom. Ovo ne demantuje niti što Savi Rečnik “liči na nekakvu knjigu mrtvih”. Ne da liči, već ona to jeste: sveobuhvatni, naučno utemeljeni pogled na stvaralačku snagu mnoštva generacija našeg naroda od prve pojave njihovih imena u istoriji do vremena u kojem se o njima može pisati hladne glave, bez uzavrelih emocija i dnevnopolitičkih opredeljivanja. SBR nije “Ko je ko među Srbima”, niti je svečarski ili komercijalni hit o sto ili hiljadu “najznamenitijih Srba” već je traganje za svim onim vrednim, a zaboravljenim ili nepravedno zanemarenim mnogobrojnim pregaocima, koji su svojim delima, svojim žrtvama, ili svojim zabludama, makar i skromnim učincima, doprinosili realnim tokovima života srpskog naroda. Istoriju ne stvaraju ni samo velikani, ni samo miljenici prolaznih oduševljenja.

Iz tih razloga nije moguće ozbiljno polemisati sa Dautovićevim apodiktičkim zaključcima o prevelikom broju ličnosti predviđenih Azbučnikom SBR, a još manje o opravdanosti i vrednosti vremenske i duhovne distance u istorijskoj nauci. Raspravljanje o tome da li je “zastarelo” pisati o slikaru Dimitriju Bačeviću, a ne o Bašičeviću-Bosilju, o Nikoli Altomanoviću, a ne o Čedi Antiću, o vladici Platonu Atanackoviću, a ne o Amfilohiju Radoviću, o grofu Andrašiju, a ne o Ričardu Holbruku izlazilo bi iz okvira naučne i stručne polemike. S najvećom ozbiljnošću i pažnjom radna tela Rečnika razmotriće i verovatno koristiti svaku utemeljenu i argumentovanu naučnu kritiku svojih rezultata. Neće uvažiti zlobna invektiva Dautovićevog komentara.

Čedomir Popov