Upotreba genocida

Stariji čovek, sa štapom u ruci i belom čipkanom kapom na glavi, ide veoma sporo i usamljeno ka Potočarima, dok ga prestiže organizovana kolona Bošnjaka, sa velikom zastavom BiH na čelu, parolom “Ne zaboravimo, never forget Srebrenica” i povremenim skandiranjem “Živela republika Bosna i Hercegovina”. Starac zastajkuje i, bez pitanja, počinje da priča kako već tri kilometra pešači i da više ne “mere izdurat od kičme”, ali mora stići. “Tamo mi je sve što imam. Sin mi je tamo, nije se ni oženio kada su ga ubili, ćerke su u Wemačkoj, žena mi je umrla od muke. I onda ti još traže da oprostiš. Neka oproste oni koji će još živjeti, ali ja nemam kad i zbog čega da opraštam.” Kada je saznao da je njegov sagovornik iz Beograda, ljubazno se izvinio jer mora da požuri na d`enazu.

Na ulazu u memorijalni kompleks nalazi se početak nepodnošljivo dugih redova tabuta (mrtvačkih sanduka), koji će tog dana, nakon govora zvanica i d`enaze, biti spušteni u rake. Na prvom tabutu okačena je bela birokratska cedulja lokalnog preduzeća “Ibrahimović (Fejzo) Avdo, oznaka cro7-2308, baz 914626-01, parcela 7, red 21, grob 7”. Pored njega kleči žena tridesetih godina i miluje zeleno platno koje pokriva posmrtne ostatke. Na licu nema suza, neka čudna smirenost visi nad glavom osobe koja je verovatno izgubila muža ili brata. Pola sata kasnije, ista žena je stajala na istom mestu sa istim izrazom lica. Pored nje, prolazili su očajni ljudi koji traže tela svojih sinova, očeva, braće, muževa ili prijatelja, dok desetine fotoreportera pokušavaju da pronađu što bolji ugao, što bolji prizor i što veću nesreću koja može da se smesti u objektiv.

Sarajevski mediji javljaju da je u noći uoči srebreničke komemoracije kiša poplavila iskopane grobove i da su lokalni vatrogasci izvlačili vodu kako bi dostojanstveno obavili sahranu. Dok se sprovodila jedna od najvećih i najtežih sahrana u Evropi, hiljade žena sa belim maramama i muškaraca stajali su ukopani, bez velikog kukanja i plakanja, pored raka, dok su neki nepoznati ljudi iz samilosti zakopavali njihove najbliže. Bela suknja devojke isprljana je blatom kojim se zakopava njen stariji brat, dok njen drugi brat drži lopatu u ruci i ima dilemu da li da zakopava ili uteši sestru. Tri metra od blatnjavih nesrećnika, nalazio se improvizovan medijski pult neke od vodećih svetskih stanica u kojem je pomoćnik generalnog sekretara UN, u lister odelu i šljaštećim italijanskim cipelama, objašnjavao stranim novinarima kako svet više nikada neće dopustiti neku novu Srebrenicu. Teško je zaključiti da li ožalošćeni muslimani više preziru međunarodnu zajednicu ili srpske lidere.

Ispred ulaza u memorijalni centar, stotine policajaca Republike Srpske sa dvoglavim orlovima na ramenima mirno su ka ulazu usmeravali stotinak mladića sa likom Nasera Orića i parolom “Zar je zločin, braniti se” na grudima (na drugoj strani majice stajalo je “Dejtonski ustav je pisan krvlju žrtava genocida”). Ta neprirodna uzdržanost, u kojoj su se dojučerašnji neprijatelji, bez ikakve grimase ili grča ali sa velikim ratnim nasleđem gledali u lice, samo otvara raspravu o mogućnosti pomirenja koje neće biti pretvoreno u lošu predstavu za vodeće svetske sile ili strane medije.

Pod kupolom, pod kojom se nalazi krbla (prema kojoj se muslimani orijentišu prema Meki), poređane su u besprekornom redu sve muftije iz BiH i okoline, a među njima se nalazi samo jedan civil. “Ono je Bakir, Alijin sin”, kažu domaći novinari. Počinje muzička kompozicija “Srebrenički inferno”, zatim nastupa lider SDA i član Predsedništva BiH Sulejman Tihić iz čijeg govora u novinarskim beležnicama ostaje rečenica “Negiranje genocida je poslednja faza genocida”, da bi usledila serija visokih predstavnika međunarodne zajednice u kojima se priznaje odgovornost sveta za zločin u Srebrenici i obećava hvatanje ratnih zločinaca. Stavlja se do znanja da je u Srebrenici ubijeno najmanje 7 808 ljudi, dok se sa obližnjih plakata poručuje da je u tom mestu ubijeno 8106. Šef britanske diplomatije D`ek Strou i šef Svetske banke Pol Volfovic počinju govore sa Selam alejkum, a svako obavezivanje hapšenja Mladića i Karad`ića sledi aplauz. “To je u redu, ali gde to ima da se na d`enazi aplaudira”, pita nezadovoljno jedan od hafiza (vernika koji znaju Kur’an napamet), a njegovi prijatelji mu odgovaraju kontrapitanjem – a gde ima da se na d`enazi drže politički govori. Usred komemoracije na binu upada čovek u odelu koji prilazi govornici kao da je on sledeći govornik, dvojica pripadnika obezbeđenja pokušavaju da ga odvuku tako da niko ne može poverovati da zaista to žele, a onda mu dozvoljavaju da izgovori dve izuzetno dobro smišljene rečenice o svetskim borcima za slobodu Martinu Luteru Kingu, Nelsonu Mandeli, majci Terezi da bi na kraju u ime žrtava Srebrenice uzviknuo “smrt genocidnim tvorevinama”.

Pozdravljajući goste, gradonačelnik Srebrenice je pored majki, porodice žrtava, pozdravio i prijatelje i neprijatelje, što gostima iz Srbije ili Republike Srpske nikako nije moglo da deluje kao mala noćna muzika. Reis ul ulema Mustafa Cerić drži odličan, lukavi govor koji bi svaki musliman želeo da čuje, ali će svaki Srbin u njemu čuti najtežu optužbu. “Nema odgovora na pitanje zašto neki neće da čuju glas savjesti, ali ima odgovora na pitanje zašto se treba čuti naš glas da nema osvete. Srebrenica je naše more i naša obala spasa. U njoj se svi možemo utopiti, ali u njoj se svi možemo spasiti. Ovi šehidi su d`enetske (rajske) ptice štono kljunom kucaju na savjest onih koji još neće da znaju i neće da priznaju da je ovdje počinjen zločin u njihovo ime.”

Ulazak predsednika Srbije Borisa Tadića je svako primetio, iako je bilo jako teško videti šta se dešava među zvanicama. Wegovo ponašanje se žestoko komentarisalo sa tribina – “Eno ga Tadić, on ti je predsednik vlade Jugoslavije”, “Nije nego Srbije”, “A šta je imao dolazit”, “Oni misle da će time završiti sve ovo”, “K’o da oni ništa nisu imali sa genocidom”, “Nemojte ljudi, tamo ga napadaju što ide vamo, a mi ga napadamo što je doš‘o”, završava čovek koji sve vreme ćuti ali očigledno ima autoritet u grupi. Novinari koji su se zatekli u Tadićevoj blizini svedoče kako su mu, dok je polagao venac, prisutni dovikivali “a što će ti toliko obezbeđenje, nismo mi Srbi”, kao i da se, dok je napuštao komemoraciju, Tadiću iznenada primakla muslimanka koja mu je rekla da on nije bio “koljač, ali jeste bio navijač”. Iako Tadićevi kritičari često govore o pogubnom uticaju marketinga na njegovu politiku, predsednik Srbije je u slučaju Srebrenice napravio ozbiljan državnički gest koji mu sigurno neće doneti nikakvu trenutnu korist ni u Srbiji ni u Bosni, ali bi zemlji čiji je predsednik sigurno nanelo štetu da nije otišao u Srebrenicu. Srbi u Bosni će mu žestoko zameriti što narednog dana nije došao u Bratunac, ali Tadić verovatno nije želeo da učestvuje u nivelaciji zločina.

To međutim ne znači da je duboka provalija između Srba i muslimana prevaziđena – samo jedna reč ili samo jedan gest je dovoljan da se ta provalija prevaziđe – priznajte genocid i živećemo kao ljudi. Ta grozničava potreba da se prizna genocid u Srebrenici, pri čemu se priznanje za ratne zločine ili masakr doživljava kao teška uvreda, samo otvara jedno, krajnje kontroverzno pitanje – je li genocid u Srebrenici jedini oslonac za opstanak BiH, glavni razlog za ukidanje RS ili je reč o pojmu u kojem sa sabiraju sve nečiste savesti u svetu i regionu. Od 283 autobusa koji su tog dana stigli u Potočare, samo je jedan imao beogradske tablice – ljudi u Bratuncu, gledajući autobus iz Beograda kao da su se pitali ‘a zašto tamo idete’, a nekoliko kilometara dalje mogli su se videti isti izrazi čuđenja sa pitanjem – a zašto ste došli ovamo.

Posle d`enaze, potpisniku ovih redova prilazi visoki mladić, traži upaljač, nervozno pali cigaretu i počinje da se raspituje.

- Za sve je kriva međunarodna zajednica, oni su namerno pustili četnike, to je sada jasno kao dan. A oni su ih dovozili iz Srebrenice ovdje.

- Ne znam tačno, nisam odavde.

- Odakle si, ja sam iz Tuzle?

- Iz Srbije.

Nekoliko sekundi pauze.

- A kako se ponašaju Srbi prema vama tamo?

- Nisam musliman.

Još nekoliko sekundi pauze, ispunjenih veoma zbunjenim pogledom.

- Neka si došao. Važno je da se prizna ovo, da se taj genocid utvrdi, pa da živimo normalno.

Dreka zbog tišine Zašto se odavanje pošte nastradalima pretvorilo u politički skandal? Skupština Srbije počela je u ponedeljak sednicu (tačno na vreme) minutom ćutanja za sve žrtve stradale u Srebrenici, Bratuncu, Skelanima i Londonu. Za vreme održavanja minuta ćutanja u sali nisu bili poslanici Srpske radikalne stranke, dok je samo jedan poslanik Demokratske stranke bio prisutan. Predsednik Skupštine Predrag Marković je u ponedeljak, pre utvrđivanja kvoruma, pozvao poslanike da minutom ćutanja odaju poštu svim žrtvama, podsećajući tada da su “pre četiri dana stradali nevini ljudi u Londonu, a da se juče u Skelanima, danas u Srebrenici i sutra u Bratuncu obeležavaju pomeni nevinim žrtvama”. Poslanici opozicije zamerili su predsedniku što prethodno nije održao konsultacije. “Normalno je da takva stvar prođe bez stranačkih konsultacija”, odgovorio je Marković. “Naravno da nije bilo nikakvog dogovora jer se za minut ćutanja nikada ne pravi dogovor. Pobogu, događaji na to utiču”, izjavio je on. Prvi čovek SRS Tomislav Nikolić je samoinicijativni gest predsednika Skupštine ocenio kao “bezobrazluk” koji je trebalo da pokaže kako radikali neće da odaju poštu. “A kad je bio minut ćutanja i ko je rekao da će biti? Što se nije dogovorio sa šefovima poslaničkih grupa da otvori sednicu minutom ćutanja? To je bezobrazluk Predraga Markovića, tako nešto da se uradi pa da prebaci na nas kako mi ne saučestvujemo u bolu. Saučestvujemo i te kako, sve smo rekli u subotu šta osećamo prema zločinima i prema bolu ”, rekao je Nikolić. I šef poslaničkog kluba DS Dušan Petrović izjavio je da bi bilo dobro da je Marković o svemu tome obavestio šefove poslaničkih grupa, ne bi li imali priliku da formulišu odavanje pošte. “Gospodin Marković je rešio da to uradi na način kako je to učinio. Mislim da to nije dobar manir i da ubuduće to ne bi trebalo činiti”, izjavio je Petrović. S druge strane, šef poslaničke grupe G17 plus Miloljub Albijanić rekao je da je 11. juli takav dan da je i Skupština Srbije odala poštu srebreničkim žrtvama. Po njemu, potrebno je odati poštu žrtvama i na taj se način suočiti sa prošlošću, “kako bismo neopterećeni prošlošću mogli da idemo u budućnost”. Na pitanje novinara zašto predstavnici opozicije nisu bili u sali, Albijanić je odgovorio da je to pitanje za njih – zašto u 10 časova kada počinje rad, nisu bili u parlamentu. U izjavi za NIN Albijanić je rekao da je bilo dosta politizacije slučaja i istakao da ga pitanje da li je opozicija bila u sali ne interesuje kao političko pitanje. Albijanić tvrdi da se nikada ranije u Skupštini nije pravilo pitanje konsultacija o odavanju pošte minutom ćutanja. Važno je istaći i da je predsednik Skupštine Predrag Marković u prošli četvrtak najavio da će u ponedeljak parlament iskazati poštu žrtvama u Londonu, a za očekivati je bilo da će se parlament osvrnuti i na desetogodišnjicu zločina u Srebrenici. Tomislav Nikolić tvrdi da je Albijanić u četvrtak najavio da će u ponedeljak, u dogovoru sa predstavnicima poslaničkih grupa biti odlučeno kako će biti obeležena godišnjica zločina u Srebrenici i odata pošte žrtvama terorističkih napada u Londonu. U stenogramu sa sednice od ponedeljka ni Albijanić ni Marković ne spominju konsultacije šefova poslaničkih grupa tim povodom. “Predsednik Skupštine nije sazvao nikakav sastanak i ja sam prvo, naivno poverovao da ničega neće ni biti”, kaže za NIN Nikolić. “Marković je znao da naši poslanici neće ući u salu dok se ne utvrdi kvorum i on je to iskoristio. Odmah posle minuta ćutanja istrčali su njegovi da pred novinarima kažu kako opozicija nije htela da učestvuje u odavanju pošte. Tu je napravljena još jedna prevara, jer ono što je izgovorio prihvatljivo je za SRS. On je to znao i zato nije hteo da nas upozna sa onim što će reći”, tvrdi Nikolić. Prvi čovek radikala sve to doživljava kao još jednu sitnu prevaru vladajuće koalicije, najavljujući još jednu podvalu za sledeći ponedeljak. “Po Skupštini se šuška da će u ponedeljak neki poslanici davati krv. Ponovo, mi o tome nismo obavešteni i verovatno će posle ispasti da samo poslanici vladajuće koalicije imaju dušu. Mi u principu dajemo krv u Zemunu u Zavodu za transfuziju. Mislim da Skupštinu ne bi trebalo pretvarati u mesto na kome se daje krv, jer na 300 metara, u Svetosavskoj ulici, poslanici mogu dati krv”, kaže Nikolić. Sve ovo nam ko zna koji put kazuje zašto “najviše zakonodavno telo” u Srbiji ne uživa ugled među građanstvom. Međutim, zabrinjava pitanje kako će se parlamentu koji nije u stanju da donese jedinstven stav čak ni o pitanjima o kojima se svi slažu, usvojiti Ustav Srbije ili postići saglasnost o nekim ozbiljnim državnim poslovima – Kosovu, Crnoj Gori, tranziciji. Vladimir Sudar