Loš film

Neko mi je na portirnici NIN-a doneo, u roze koverti, “Poslednje Josifovo pismo Isusu”. Pošiljalac nepoznat. Beogradski masoni? Izdavač ezoterijske literature? Možda, BIA? Ili ovi iz “Laze Lazarevića”? U svakom slučaju, Josifovo pismo šalje mi neko ko misli da me još trese “mesijanski sindrom”. Ali, odavno je to bilo, odavno sam raskrstio sa Svetom porodicom, hoću reći, odavno nisam Isus. Jer, kako da budem neko ko nije postojao kao telo.

A “Poslednje Josifovo pismo Isusu” ovako počinje:

“Veliki moj, nije mi ostalo još mnogo života, ali pre nego što odem hoću da ti kažem kao muškarac muškarcu. Znam koliko voliš svoju majku i koliko mene prezireš, dotle da tvrdiš da nisam tvoj otac. Pa, ipak, molim te da bar jednom saslušaš istinu, za promenu od naklapanja one jadne Marije. Ja sam tvoj otac, Isuse, tvoj roditelj, ako to više voliš...”

I šta je tu novo? Još u “apokrifnim” jevanđeljima zapisano je da je Josif Drvodelja Isusov otac. Novo je, međutim, to da mi je “Poslednje Josifovo pismo Isusu” dotureno u prošli petak, kao poslednje poglavlje još neprevedenog francuskog romana “Zasenjujući ljudi” Lionela Diroa. Pa šta? Kako, pa šta!? Posle američkog “Da Vinčijevog koda”, evo, i Francuzi hoće svetski bestseler. A to, opet, znači da se svetska literatura početka 21. veka stavlja u službu REDIZAJNIRANJA HRIŠĆANSTVA.

O, bogovi dunavski, vidite li šta nam rade!? Prvo su nas od Nikejskog sabora, dakle, skoro dve hiljade godina ubijali što nismo hteli da verujemo da je bezgrešno začet i da je trećeg dana vaskrsnuo. A sada!? Sada nam spremaju novu zvrčku! Kopernikanski obrt, brale! Kao, nije bio bezgrešno začet, otac mu je bio Josif Drvodelja, a M.M. mu rodila dete. Nećete, valjda, Srbi moji, da progutate i tu žabu?

Malo li je što je, u ponedeljak, Vuk Drašković potpisao kapitulaciju, to jest da NATO trupe mogu da vršljaju Srbijom, uzduž i popreko?! I svi ćute, pa i radikali jer i njih brendiraju Ameri, a što, možda, nije loše. Hoću reći, neće biti građanskog rata kada nam saopšte da Kosovo nije više naše.

Od te muke srastao sam sa ligenštulom na terasi, ne mogu da se odlepim od njegovog platna, kao da smo jedno telo. A ima i to svoje. Kad NATO uđe u Beograd, možda mi ligenštul ostane jedina slobodna teritorija? I, ako je za utehu, kosmonauti kažu da “ljudsko telo u ligenštulu ima optimalan položaj”. Možda su i naši bogovi sa Sirijusa stigli na Dunav u ligenštulima...

I, ajd, što počinje okupacija nego se skraćuje i putanja Nepobedivog Sunca, skraćuje se svaki dan, i vidi se golim okom. Oh, kako mi to, tek, teško pada, teže od svih srpskih nesreća. Jer, Nepobedivo Sunce je još jedino što imamo. Mada, istini za volju, u sumrak svakog dana, i NJega isporučimo Zapadu, Hagu... Da li je ovako beznadežno bilo i kada su nas Rimljani pokorili na Dunavu, i kada su u nas, prvo, uterivali rimske bogove, a onda “bezgrešno začeće” Isusovo...

Kad, nina nana, nina nana! Moje komšije iz CZ dobiše po četrdeset godina. Cema se smeškao dok su mu čitali presudu...

Odlepim se, nekako, od ligenštula. Uđem u sobu da čujem šta su još obećali Amerikancima. Interesuje me, recimo, ako me zgazi njin tenk na zebri, da li mi važi socijalno i ako mi američki vojnik pljune u pivo da li i tu kriglu moram da platim? I ako ga umlatim da li ću, ovde, u komšiluk, u CZ, kod Ceme, ili ej, namo onamo u Gvantanamo?

I da li ću dobiti 40 ili “samo” 400 godina. Jer, američki vojnik mi je pljunuo u kriglu za moje dobro, da u Srbiji brže krenu atlantske integracije.

Šamaram daljinac. Kad, na “Nacionalnoj geografiji” Den Braun!? Priseća se onog časa kada je prvi put poverovao da je Marija Magdalena rodila Isusovo siroče. I, rasplačem se, pa, brže-bolje, teraj ka RTS. A, tamo moj Boki nas ubeđuje da smo morali da pustimo NATO da šparta Srbijom... Kako je sve to sinhronizovano, moj Srbine! “Den Braun na “Nacionalnoj geografiji”, a generalni sekretar NATO kod Bokija na Andrićevom vencu.

O, bogovi dunavski, kako su samo navalili zdušno! U nedeljnom tabloidu kao znaju i putanju kojom je trudna Marija Magdalena bežala iz Jerusalima za Marselj! A putanja mi nešto mnogo čudna. Judeja – Arkadija (Grčka) – PREDELI OKO DUNAVA (!?) – dolina Rajne – Ardeni (današnja Belgija). Ova “velika seoba se može tumačiti i bekstvom”. Dobro, ali zašto M. M. beži iz Jerusalima za Marselj preko “predela Dunavaaaa”?! Zašto tako zaobilazno?! Zar nema kraćeg puta?

Tu Jung reši da mi pomogne. A kad ti on pomaže, muda otpadaju. Pućka lulu i cedi kroz brkove: “Razmišljaj o tome da su predeli Dunava PREDELI PALESTINE!? I da je Marija Magdalena, ako je uopšte postojala, bežala odavde, iz dunavskog Jerusalima...”

Ali, ne! Neću nasesti ni na Jungovu priču, neću više nasesti na bilo kakvo hrišćanstvo makar mi ponudili da budem Isusov teča.

Prolazi ponoć. Gnezdim se u beržeri. Olja odlazi na spavanje. Ponovo čitam “Poslednje Josifovo pismo Isusu”. Kraj pisma je dirljiv. Piše: “Tvoja majka me je, najzad, ostavila da bi se posvetila tvom poslanju... Kapa dole! Znaj samo, sinko, da će za mene, koji sam prisustvovao snimanju iza kulisa, to zauvek ostati loš film. Srećan rođendan ipak, i, još jednom bravo!

Tvoj tata koji umire, Josif.”

Zadremam u beržeri oko ponoći, da budem svež za vampirsko vreme, za 2,30 časova kada će na BK biti repriza o Isusovom krvnom potomku, onom pod kojim ćemo da procvetamo 2014. godine.

I usnim moju Crnu: krenula sa svojim mačićima u seobe, kao poslednji Čarnojević. Ali, ne ide ka Rusiji, već ka Zemunu, ka Fruškoj gori. I otegla se mačja kolona od Vrčina do Inđije. Tu, jadan, počnem da vičem za njom: Crnaaa! Crnaaaa! Zašto ih vodiš na tu stranu? A ona će: “A gde da ih vodim?! Za Rusiju, kod Putina?! Crnjanski je pogrešio, mnogo je pogrešio...”

Budim se, na terasi pun mesec nad CZ-om. Šta li je to Crnjanski “mnogo pogrešio”? Jung sedi, sa šamlice progovara: “Kako šta je Crnjanski pogrešio! Znao je i on da je hrišćanstvo prazna priča, a ipak je ćutao. Nadao se diplomatskoj karijeri, hteo je da bude Vuk Drašković.”