Uzurpacija slobode

Jedna od opsesija modernog slikarstva bila je osvajanje “prakse” koja će omogućiti da slika “pravi samu sebe”. Definisane su i propozicije takve prakse. Klasični slikarski metije (veština) odbacuje se kao balast taštog estetizma koji je služio za “obmanu čula”. Slika ne treba da ima nikakvu prethodnu zamisao, već mora da se “desi” (ili ne desi) u procesu slobodne stvaralačke akcije. Da bi bila “istinita”, tj. da bi se lišila “lažnog” iluzionizma, moderna slika treba da se svede na “realne” elemente svoje strukture: na boju, na materiju, na formu (nerado na oblik, jer je koren te reči lik, što već vuče na iluzionizam). Slikaru ne trebaju muze, inspiracija, vizije i slične fantazmagorije, već volja. Sam čin slikanja ne motivišu osećanja, već odluke. Slika nije nikad dovršena, već ostaje onakva kakva je kada je stvaralačka volja zadovoljena. Uzroci tog “zadovoljenja” ne zavise primarno od izgleda slike. Ona otud može da ima nebrojeno elemenata, ili da se svede na jedan element. Slikar, dakle, ne “stvara” sliku demijurškim činom, već u heurističkoj euforiji osvojene slobode, posreduje u njenom samoostvarenju. Sinonimi ovakvog načina slikanja su američko “slikarstvo akcije” i evropski tašizam.

U našem slikarstvu tokom minulog veka bilo je pokušaja da se slika na ovakav “moderan” način. Ali, takvi pokušaji nisu nikad dali dovoljno “čiste” rezultate. Naš apstraktni ekspresionizam (popularni naziv za opisani način slikanja) uvek ima u sebi nit urođenog i izgleda neiskorenjivog slovensko-balkanskog sentimentalizma, nezadrživih prodora emocionalnosti u taj poligon “rada” koji treba da je “čist” od afekata i emfaze. Ta priča ponavlja se i u slikarstvu Dobrinke Krstić-Beljić, čiju je retrospektivu od 1993. do 2005. priredio Umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu. Wene slike, na prvi pogled, izgledaju kao egzemplari “čistog”, danas već istorijskog apstraktnog ekspresionizma. Rađene širokom četkom na velikim formatima platna, sa bujnim namazima bojene materije, bez traga “klasične” kompozicije i metijerskog estetizma, one deluju sopstvenom (a ne “podmetnutom”) energijom. Tu se nadmeću dve sile: jednu zrači boja, gotovo “gola”, bez hromatskih i valerskih diferencija, a druga izbija iz manuelnog gesta koji pokreće bujicu nanesene materije, i proizvodi njene “eksplozije”, izazvane “bacanjem” žitke paste na platno.

Ali, sred te hipostazirane anarhije koja uzurpira slobodu kao svoj sinonim, kod Krstićeve će se, baš kao i kod njene “sabraće”, Fila, Rakiyića, Junačkova, osetiti trag, za ovu vrstu slikarstva “zabranjene” emocionalnosti koja se nije otrgla od svog poetskog korena. Sledeći paradoks je instinktivna težnja Krstićeve da njene slike, iako pripadaju vrsti slikarstva čije je liturgijsko geslo antiestetizam, budu na neki način lepe...

One to, zaista, i jesu.

Poreklo ovakvog sinkretizma u slikarstvu Dobrinke Krstić-Beljić ja ne bih izvodio iz iskustva koje je ona stekla dugim boravkom na Dalekom istoku, izložena uticaju tamošnjeg poimanja umetnosti. Krstićeva će biti jedan u nizu onih naših umetnika koji, ma gde bili, i ma šta videli, pa i hteli da prime nešto od toga, u svom delu ostaju prepoznatljivo ono što jesu, ne hoteći, ili ne mogući, da u onome što rade, izbrišu znak svoga porekla.