Srbija u tragovima

Pomalo haotičan ali dobro skockan, sav još u paradoksima, nešto kao uhvati me ako možeš, to je Palićki filmski festival. Počeo je (1992. godine) kao vrsta egzita, svetlo u tunelu i prkos zatvorenim granicama; u međuvremenu je stekao važan regionalni status da bi, danas, dosegao do zvučnog imena – Festival evropskog filma. Pa, ipak, u šest programa Palića 2005. dominiraju filmovi jugoistoka, o kinematografijama Mađarske i Austrije da i ne govorimo. Wihova teritorija. U ozbiljnom je, štaviše, planu da se od iduće sezone ovaj festival paralelno održava u Subotici i Segedinu ( gradu takoreći preko puta, ali uveliko u EU) kako bi se sve prepreke i bedemi lakše preskakali. Drugim rečima, Palićki filmski festival bi, tako, na mala vrata postao integralni deo velikog sistema; tačnije, te Evrope za čije se filmove već izborio u svom novom naslovu.

Sada je, na početku ovog, dvanaestog izdanja festivala, bilo upravo tako, ubedljivo

evropski. Jer, film “Život je more” Alehandra Amenabara rađen je u špansko-francusko-italijanskoj koprodukciji što je postala normalna pojava zahvaljujući famoznom Euroimažu. Čiji smo i mi član, SCG, odnedavno. Otvaranje festivala baš tim ostvarenjem pokazalo se kao pun pogodak i iz kvalitativnog ugla: reč je zaista o izvanrednom filmu koji izaziva burne emocije. Priča filma, bazirana na autentičnoj sudbini, jednostavna je onoliko koliko i problem kojim se bavi, pravom na milosrdnu smrt, na eutanaziju. Ramon Sampedro je kao mlad čovek nesmotreno skočio u duboko more, slomio vrat, ostao nepokretan. Potom poživeo još punih dvadeset i sedam godina zaslugom svoje bliže porodice i prijatelja, ali i vitalnom i visprenom duhu koji prepoznaje sav jad svoje mizerne pozicije. Izuzetna psihološka analiza čitave te nesreće u koju su svi uključeni i trpe, daje tom ostvarenju punu uverljivost i, samim tim, predočava eutanaziju kao relevantno pitanje današnjice oko kojeg se još uzalud lome koplja. Alehandro Amenabar potpisuje i scenario svog filma, insistirajući više puta na istoj rečenici: život je pravo, život nije obaveza. Umnogome ovo potresno ostvarenje duguje fenomenalnoj glumi Havijera Bardema. Na Palićki festival ovaj glasoviti film stigao je posle velikog uspeha u Veneciji , posle čak četrnaest nagrada “Goja”, rekordnih u Španiji, najzad posle osvojenog “Oskara” u kategoriji van engleskog govornog područja. Prikazan je, upravo zbog toga, van konkurencije.

Te prve noći festivala, na retko lepoj Letnjoj pozornici Palića, bilo je još emotivnog naboja: Eva Ras je, primivši nagradu “Aleksandar Lifka” za životno delo, uzbuđeno i kratko rekla da se takva priznanja obično dodeljuju na kraju puta a da ona nikada nije imala u planu ni da stigne do šezdeset i pete.

Drugi laureat nagrade “Aleksandar Lifka” je Andžej Vajda, ali on nije stigao nešto drugo, da dođe do Palića, upravo snima novi film. Zato je tu konačno došao Mikloš Jančo, legenda mađarske kinematografije, da pet godina kasnije primi isto priznanje; on je i, što bi se reklo, svečano proglasio festival otvorenim, bio tu samo jedan dan, morao odmah natrag, i njega posao čeka. Rečju, starima se izvesno najviše žuri...

U prvim danima festivala videli smo, a u okviru takmičarskog programa, grčki film “Isporuka” Nikosa Panajatopulosa o turobnom životu imigranata i beskućnika na obodima Atine, zatim izvrsnu porodično-socijalnu dramu “Uno” norveškog reditelja Aksela Henija kome je to debi, najzad i razglašeni film “Poslednji dani Sofi Šol” (jedan od pobednika poslednjeg Berlina) u režiji Marka Rotemunda. Potpuno konvencionalno snimljen, onako ravno i pravolinijski, taj film ostavlja gledaoca ravnodušnim uprkos istinitoj priči o studentkinji koja se javno usprotivila Hitleru i to, naravno, platila životom. Mlada nemačka glumica Julija Jenč, koja tumači naslovnu ulogu, bila je na Paliću zajedno s rediteljem, prati, dakle, svoj film koji joj je doneo “Srebrnog medveda” i, praktično, bio prekretnica u karijeri.

Selektori takmičarskog programa su beogradski novinar Dubravka Lakić i izvesni Nikolaj Nikitin, Rus koji živi u Nemačkoj a preporučuju ga česta putovanja po Evropi. U njihovom izboru nije bilo mesta ni za jedan film iz Srbije, kao svi su već prikazani a ovde se radi o premijerama. Hteli su, istina, novi crnogorski film “Pogled sa Ajfelovog tornja” Nikole Vukčevića ali je producent baš zacepio, tražio dve i po hiljade evra za prikazivanje, što je mnogo i previše. Tako da imate sledeću situaciju: u zemlji u kojoj se održava i lokalni, i regionalni, i evropski, i međunarodni festival, sve to u jednom, ne prikazuje se nijedan domaći film. Originalno, za pamćenje.

Program “Paralele i sudari” počeo je odličnim ostvarenjem “Predgrađe” Vinka Moderndorfera o ksenofobičnoj Sloveniji danas, punoj došljaka iz nekadašnje SFRJ, ali on ima i šire konotacije: cela ujedinjena Evropa postaje polako ali sigurno jedno fašistoidno mesto u kome se ti drugi, nevoljom pristigli, potajno ali jednostavno mrze. To je stanje stvari bez obzira na visoko- proklamovane ideje.