Tito nije prošao,a ko će - ne zna se

Da li znate koliki je iznos Nobelove nagrade? Deset miliona švedskih kruna, iliti više od milion evra!

Da li znate ko je 1973. godine dobio Nobelovu nagradu za mir? Dobili su je tadašnji američki državni sekretar Henri Kisinyer i vijetnamski ministar spoljnih poslova Le Duk To, za okončanje rata u Vijetnamu.

Ništa bitno, reći ćete. Da, ali za Jugoslaviju je tada ova odluka bila od presudnog značaja, jer je bio nominovan tadašnji predsednik SFRJ Josip Broz Tito. Doduše, za to smo saznali mnogo godina kasnije, a sada, prvi put, NIN objavljuje i tekst obrazloženja, iliti podrške, koji je svojom rukom (videla u arhivi SANU tri koncepta pisma!) napisao tadašnji nobelovac , književnik Ivo Andrić, u 81. godini života. Istine radi, treba reći da je iste godine obrazloženje pisao i pisac Miroslav Krleža, i u njegovoj zaostavštini 2002. nađen je koverat sa tekstom, otpečaćen, ali je do danas ostao nepoznat javnosti.

Zbog čega je Broz tada ostao kratkih rukava?

Izgubio je(3:2), kažu, zahvaljujući glasu predsednice žirija Ose Liones, koja je bila ljuta na Broza što se svrstao uz Arape, a protiv Izraela, a dotična Ose je udata za Jevrejina. Pre će biti da je istina politički komplikovanija, ili pak jednostavnija, zavisi ko je tumači. Ta godina je bila najgora za takvu kandidaturu, jer je Tito posle obračuna sa maspokom u Hrvatskoj, potkraj 1971. godine, krenuo u obračun sa srpskim liberalima, sa naprednim intelektualcima, sa profesorima univerziteta (osmorica su udaljena sa fakulteta, sa direktorima vodećih privrednih preduzeća)... Na ovakvu čistku se gledalo sa najvećim užasom, naročito u Norveškoj, Švedskoj i Finskoj.

Ta godina je bila zanimljiva i zbog činjenice da je nagrada tvorcima mirovnog sporazuma povodom okončanja rata u Vijetnamu bila propraćena otvorenim negodovanjem velikog dela svetskih medija. U francuskom “Mondu” osvanuo je naslov “Maskarada”!, a u “Wujork tajmsu” to je glasilo “Ovo je nagrada za – rat!” Mnogi poznavaoci ove problematike govorili su i pisali da je od tada počeo sunovrat ove nagrade i njena apsolutna politizacija, tako da su samo časni izuzeci potvrđivali pravilo. Najžešći ratnici bi potpisivali mirovne sporazume (koje, po pravilu, ne bi poštovali) i za to bivali nagrađeni Nobelom, poput Anvara el Sadata i Menahema Begina (1978), te Jasera Arafata, Šimona Pereza i Jicaka Rabina (1994). Lideri pojedinih zemalja bivali su nagrađivani za minuli rad, kao bivši američki predsednik Yimi Karter, ili ono što su uspešno odradili u jednom trenutku, kao poljski lider Solidarnosti Leh Valensa (1983), čovek koji je kumovao padu komunizma u SSSR-u Mihail Gorbačov, generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan...

U kratkom podsećanju na ovu nagradu o kojoj je počelo da se govori ovih dana kada je praktično započela nominacija za 2005. godinu, treba reći da je od 1901. do danas to priznanje dobilo samo 12 žena. Član Švajcarskog nacionalnog saveta iz Berna i član Evropskog saveta u Strazburu Rut Gabi Vermot-Mangold pokrenula je inicijativu “1000 žena za Nobelovu nagradu za mir” čime bi se obeležila 100-godišnjica dodele nagrade prvoj ženi, austrijskoj grofici Beri fon Sutner. Ova inicijativa je pokrenuta pre dve godine tokom kojih se odvijao i proces selekcije kandidatkinja po unapred utvrđenim kriterijumima. Tako se u užem izboru našlo njih 2000, čak iz 153 zemlje. Konkretan posao odabira radilo je 20 regionalnih koordinatora. Predlog za nominaciju je već prosleđen Komitetu za Nobelovu nagradu za mir u Oslu u januaru ove godine, kako bi do kraja 2005. bila doneta odluka o ovogodišnjem dobitniku.

Među poznatim ženama koje su dobile ovo priznanje je Majka Tereza, a zanimljivo je da su poslednje dve godine počasne gošće Osla bile Iranka Širin Ebadi(58) i Vangari Matai(64) iz Kenije, obe borci za ljudska prava, posebno prava žena i dece.

Dakle, hoće li i za 2005. godinu najveći mirotvorac biti opet žena, s obzirom na akciju koja traje na svim meridijanima? Tako je predloženo 108 Kineskinja, devet nepalskih žena, tri Bugarke... a iz Srbije i Crne Gore njih šest. Sonja Biserko, koja je od 1974. godine radila u Ministarstvu spoljnih poslova SFRJ, između ostalog i kao treći sekretar ambasade SFRJ u Londonu i prvi sekretar jugoslovenske misije UN u Ženevi, a danas je predsednica Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji; Janja Beč-Nojman, doktor sociologije sa Zagrebačkog univerziteta, bivša savetnica saveznog premijera Ante Markovića, danas predavač na Interuniverzitetskom centru u Dubrovniku, na Univerzitetu u Zagrebu, Sarajevu, Bolonji i Hamburgu; Ana Bu, koja je za nagradu nominovana kao saradnica Ekumenske humanitarne organizacije EHO u kojoj radi od osnivanja 1993. godine; Staša Zajović, prevodilac, urednik brojnih izdanja, članica savetodavne grupe Unifema, jedan od osnivača feminističko-pacifističke grupe “Žene u crnom”; Gordana Savin iz Sombora, koja je pokazala izuzetnu aktivnost po izbijanju rata na Kosovu i dopremala je pomoć izolovanim selima, a za nagradu ju je predložila švajcarska humanitarna organizacija “Opštine zajedno”, i Fatmira Feka, devojka od 17 godina, koja je inicijator dečijeg mirovnog pokreta na Kosovu i predsednik kluba “Deca za mir” u svojoj školi.

Dakle, reč je o ženama koje se bore za budućnost bez nasilja. Svaka na svoj način.

Sonja Biserko tim povodom za NIN objašnjava suštinu akcije “1000 žena za Nobelovu nagradu 2005”:

- Kamla Bhasin, koordinator projekta “1000 žena za Nobelovu nagradu 2005” za Indiju zapisala je u svom obrazloženju da je “brojka 1000 simbol”. Simbol i možda još više metafora za činjenicu da mir nije i ne može da bude individualni čin. Pojedinac ne može da obezbedi mir. U tom smislu, kao jedna od nominovanih za tu visoku nagradu osećam se delom tog kolektivnog napora, ne samo nas, 1000 “odabranih”, već i na hiljade ako ne i milione drugih žena na svim kontinentima širom sveta, koje se bore za normalan i dostojanstven život, što mir po svojoj suštini jeste.

Sonja Biserko, govoreći o užem izboru od 2000 žena iz 153 zemlje, kaže da je reč “o ženama koje su se kontinuirano angažovale u svojim sredinama na promovisanju ideje mira i bezbednosti uprkos ograničenim materijalnim mogućnostima koje su im stajale na raspolaganju. To su žene koje su delovale na različitim područjima: političkih prava, ekonomske politike, promocije mira, zdravstva, obrazovanja, čovekove sredine, dečjih prava, kao i borbe protiv nasilja, organizovanog kriminala i trgovine ljudima. Takođe, delovale su na svim nivoima: lokalnom, regionalnim, nacionalnom i međunarodnom. Svaka nominovana žena ispunjava nekoliko važnih uslova: da je delovanje uvek bilo nenasilno, da je njen rad istrajan u dužem periodu, te da je uzor drugima zbog moralne hrabrosti i odgovornosti i da radi iz uverenja, a ne zbog političke ili lične koristi. I da je, naravno, njena aktivnost, koja se uvek bazira na toleranciji, transparentna.”

Naša sagovornica ističe zadovoljstvo što su se na listi od 1000 žena našle predstavnice iz cele bivše Jugoslavije, sada novostvorenih država – od Slovenije do Makedonije:

- Meni je posebno drago da se u toj grupi našla i mlada Albanka (17 godina) iz Kosovske Mitrovice. Posebno me raduje što je ovom nominacijom odato priznanje ženama Balkana koje su poslednjih petnaest godina pokazale izuzetnu hrabrost i odvažnost da deluju u uslovima koji su bili opterećeni ne samo etničkim slepilom, netolerancijom, mržnjom, nego i ratnom brutalnošću, uključujući i najteže zločine. Rekla bih da su žene Balkana uspele da sačuvaju nadu u mir, u mogućnost suživota, različitih multikulturnih zajednica. Pogotovo imajući u vidu da biti mirovni aktivista na Balkanu u poslednjih skoro dvadeset godina podrazumeva brojne izazove, rizike i osporavanja.”

Sonja Biserko ne spori da je u istoriji dodele ove nagrade tokom jednog veka otkad postoji, ova nagrada “ponekad bila podložna i političkoj instrumentalizaciji, jer su dobitnici ponekad bili kontroverzne ličnosti. Međutim, uprkos svemu, ova nagrada je sačuvala sopstveni dignitet i opstala kao jedno od najnespornijih i najprestižnijih planetarnih priznanja.”

I, da ne zaboravimo još jedan detalj: ovih dana u Americi je počela žestoka kampanja da Nobelovu nagradu dobije televizijska zvezda tamne puti Opra Vinfri.

Ivo Andrić o Josipu Brozu Titu Zatočnik mira i borac protiv nasilja Kad sam saznao da su neki ugledni predstavnici naučnog i političkog života iz inostranstva predložili vašem Komitetu da se mirovna nagrada za godinu 1973. dodeli Predsedniku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Josipu Brozu Titu, ja sam se obradovao ali se nisam iznenadio, jer kao većina mojih sunarodnika i ja u Predsedniku naše Republike vidim izrazitog zatočnika mira i borca protiv rata i nasilja... Borba za mir bila je i ostala u osnovi svih njegovih nastojanja. Oslobođenoj Jugoslaviji pošlo je za rukom da za kratko vreme uspostavi dobre ili normalne odnose na svima svojim granicama, pa i na onima od svojih suseda od kojih su dotle delile razne opreke; ona je našla mogućnosti da postane aktivan član i iskren branilac Ujedinjenih nacija, kao i da odigra važnu ulogu u organizovanju nesvrstanih zemalja. U isto vreme ona je, opet pod rukovodstvom Predsednika Tita, rešavala jedno za drugim pitanja svoga unutrašnjeg uređenja, nalazeći pravednija i savremenija rešenja za sve svoje narode i narodnosti, na svima područjima zajedničkog života. Ukratko, i oružana borba protiv nadmoćnog zavojevača, i stvaralački rad na unutrašnjem uređenju zemlje, i ostvarenje miroljubive saradnje sa svima državama sveta, bez obzira na njihovo unutrašnje uređenje – sve su te aktivnosti nove Jugoslavije imale za cilj mir i slobodu čoveka, a njihov inicijator i rukovodilac bio je Predsednik Josip Broz Tito. Opštepoznata je neumorna aktivnost koju je Predsednik Tito razvio u međunarodnom životu posleratnog sveta. Ona je obuhvatila sve kontinente i Predsedniku Titu i njegovoj zemlji pribavila znatan ugled jer je po opštem mišljenju vođena u duhu mira i čovečnijih odnosa među ljudima i narodima. Razumljivo je da su sve te činjenice mogle da podstaknu državnike i javne radnike inostranstva da Predsednika Tita predlože za nagradu vašeg Komiteta u 1973. godini. Stojeći pred tim njihovim predlogom i uviđajući njegovu osnovanost, osećam potrebu da se sa njim potpuno saglasim i smatram za dužnost da ga, u granicama svojih mogućnosti, usrdno podržim. Uveren sam da bi takva nagrada vaše ugledne ustanove dodeljena Predsedniku Titu, bila ne samo zasluženo priznanje jednom velikom borcu za mir nego, u isto vreme, i ohrabrenje svima onima koji iskreno teže ka miru i napretku čovečanstva. To i jeste razlog zbog kojeg uzimam slobodu da vam uputim ovo pismo. Molim vas, gospodo, da izvolite primiti izraze moga osobitog poštovanja.