Svedok u povlenskoj magli

Vredelo je iščitati skoro 650 stranica drugog toma kapitalnog dela eksministra policije Dušana Mihajlovića “Povlenske magle i vidici”. Vredelo je, makar i samo da bi se naišlo na stranicu 395, jer bi ono što sledi iza nje moglo da izmeni tok najvažnijeg procesa koji se vodi pred sudovima u Srbiji, onog za ubistvo premijera Zorana Đinđića.

Dušan Mihajlović na ovom mestu (stranice 395-406) objavljuje faksimil jedne službene beleške Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala; iskaz osobe označene samo kao „Svedok”, dat 19. marta 2003. godine.

“Svedok” je, zapravo, Zoran Vukojević Vuk; bivši policajac, bivši šef obezbeđenja kuće Dušana Spasojevića u Šilerovoj ulici u Zemunu. Uhapšen je 17. marta 2003. godine, zbog sumnje da je učesnik zavere koja je dovela do ubistva premijera. Dva dana kasnije, 19. marta, on daje ovaj iskaz UBPOK-u i podnosi zahtev za sporazumni raskid radnog odnosa. MUP udovoljava ovom zahtevu već tri dana kasnije. A Vukojević, nešto kasnije, postaje svedok saradnik.

Najpre, da pokažemo kako smo “Svedoka” iz Mihajlovićeve knjige prepoznali kao Zorana Vukojevića Vuka. “Svedok” kaže, Branislav Bezarević (radnik 6. uprave BIA, jedan od optuženih za ubistvo premijera) njegov je prijatelj, koga upravo on, “Svedok”, povezuje sa Bagzijem. I Vukojević, u kasnije datim iskazima, označava Bezarevića kao svog druga koga je povezao sa Bagzijem. Dalje, govori “Svedok”, sa Bagzijem i Bezarevićem sedeli su u nekoliko navrata u kafiću u blizini Ateljea 212, da im Bezarević prenese informacije o premijerovom kretanju; isto će i Vukojević. Vukojević govori kako je Bagziju doveo advokata, posle “Limesa”; i “Svedok” o tome govori, objašnjavajući na isti način da mu je Spasojević kazao da Bagziju angažuju branioca preko advokata Slobodana Milivojevića; dan-dva pre “Limesa”, kod “Sava centra”, i “Svedok” i kasnije Vukojević kupuju jedan, pa još jedan akumulator za Bagzija i Vladu Budalu. I tako dalje.

Ergo, neimenovani “Svedok” od 19. marta 2003. godine i Zoran Vukojević Vuk jesu ista osoba. Iskaz koji u svojoj knjizi objavljuje Dušan Mihajlović jeste prvobitni Vukojevićev iskaz, kojim se on i preporučio za svedoka saradnika. Kasnije, kada mu je taj status odobren, ovaj je iskaz povučen iz postupka. Dosad je bio nepoznat javnosti.

Sada, ovaj smo iskaz uporedili sa iskazima koje je Vukojević dao kasnije, a koji su u posedu NIN-a. Trebalo je da se iskazi poklope. Nisu.

Izbrojali smo ukupno 11 (jedanaest) tačaka u kojima se Vukojević ne slaže sa samim sobom. Nismo, naravno, tražili dlaku u jajetu nego samo ozbiljna odstupanja u tvrdnjama.

Prateći prvobitni iskaz, od 19. marta 2003. godine, najpre nailazimo na zanimljiv opis mesta na koje “Svedok” dolazi sa Bagzijem da bi se sastali sa Branislavom Bezarevićem: “Sa Bezarevićem su se često nalazili u blizini ‘Ateljea 212’, isti živi u blizini ‘Bebine’ kancelarije.” U sačuvanoj verziji, međutim, ostaje samo odrednica “Atelje 212”: “Onda smo se ja i Bagzi sa njim našli, to je jedna kafana pored ne znam kako se ta ulica zove, Lole Ribara, neko pozorište ima tu, mislim da je Atelje nisam siguran.” (Iz iskaza koji je, sada svedok saradnik Zoran Vukojević, dao 9. decembra 2003. godine; ovu verziju ponoviće i svedočeći pred Specijalnim sudom, 13. aprila 2004. godine).

Sledi, zatim, jedna razlika koju je, bar u ovom trenutku, teško dokučiti. Reč je o osobi koju Bagzi poziva kada je uhapšen posle “Limesa”. “Bagzi je tada pozvao Lelketa da pođe do policije da ponese Bagzijevu ličnu kartu”, priča “Svedok” 19. marta. Kasnije, i 9. decembra 2003. i 13. aprila 2004, ovaj “Lelke” postaje Šefke ili Šef: “Napisali su mu prijavu i pustili su ga i on je zvao toga Šefa da dođe po njega. (...) To je jedan stariji čovek Šefke, Šefke mu je nadimak iz Surčina.”

Jedino moguće objašnjenje jeste da je ovo “Lelke” štamparska greška, ali nije; njegovo se ime u prvobitnom iskazu ponavlja čak šest puta. Ko je on, ostalo je nepoznato, kao i zbog čega je on zamenjen Šefketom, čiji je identitet takođe ostao neotkriven.

Sledeći momenat je Bagzijev izlazak iz zatvora. Prvobitni iskaz od 19. marta 2003: “Dok su čekali da Bagzi izađe iz Centralnog zatvora, ‘Svedok’ je primetio da je u neposrednoj blizini i Slobodan Resimić zvani ‘Sloba Talijan’ u svom automobilu marke BMV.” Kasnije, Resimića ispred CZ-a više nema: “Ja sam otišao po Bagzija ispred CZ-a sa momcima iz mog obezbeđenja i predo sam ga Dušanu, mislim da je, nisam siguran kod pumpe ‘Slap’”, kazao je Vukojević u finalnoj verziji, 9. decembra 2003.

Ne bi ovo bilo toliko zanimljivo da je reč o nekom nevažnom članu zemunske ekipe. Ali, Slobodan Resimić je, podsećanja radi, bio “krunski svedok” na suđenju Makinoj grupi, optuženoj za ubistvo policijskog generala Boška Buha. Pošto je ustanovljeno da je krunski svedok pre svog svedočenja instruiran u Šilerovoj ulici, i to uz znanje beogradske policije i tužilaštva, optužnica protiv Željka Maksimovića Make je odbačena.

Ponovo, kao i u slučaju “Lelketa”, u ovom trenutku nije jasno zašto je Vukojević i u ovom delu promenio svoj iskaz.

Nije nezanimljiva ni priča “Svedoka”/Vukojevića o političkoj pozadini atentata. Prilikom saslušanja 19. marta, on kaže: “Siguran je da su u ubistvu premijera Zorana Đinđića učestvovala navedena lica, a po nalogu Dušana Spasojevića, ne zanemarujući ni politički motiv”, ali nije želeo o tome da se izjasni.”Kasnije će se, ipak, “osmeliti”, pa će jasno reći da je Dušan Spasojević želeo da smeni tadašnju vlast, a da je održavao redovne kontakte sa Vojislavom Šešeljem, Gradimirom Nalićem, Radetom Bulatovićem i Acom Tomićem. Pri tom, hteli su još da ubiju i Bebu Popovića, Čedomira Jovanovića, Gorana Svilanovića, Qubišu Buhu Čumeta. Nijedno od ovih imena, inače, ni sa prvog ni sa drugog spiska, Vukojević nije spomenuo prilikom prvog saslušanja.

Drastična razlika postoji i u delu koji se odnosi na pokušaj ubistva Qubiše Buhe Čumeta, 3. avgusta 2002. godine, kada je ubijen njegov telohranitelj Ivica Nikolić. U martu, na prvom saslušanju, “Svedok” Vukojević govori: “Ubrzo nakon toga je došao Dušan i razgovarali su ko bi mogao da bude izvršilac. Pričalo se da je neko iz Vojske Jugoslavije pokušao da ubije Čumeta ili da je to neka kombinacija iz inostranstva.” U decembru, međutim, i sledećeg aprila, Vukojević govori: “... posle mi je pokojni Kum rekao da su u ubistvu učestvovali Beli (Sretko Kalinić – prim. N. V.) i Legija. (...) Onda mi je Kum rekao da su on i Beli bili i da su učestvovali i zato su bili obučeni s maskama, sa rukavicama, pošto je Legija istetoviran a i poznaje ih da se ne prepozna ko je.”

Vrlo je slično i kada je reč o eksploziji u Čumetovom “Difensu”, 21. decembra 2002. godine. Martovski iskaz: “Kada se desila eksplozija u preduzeću ‘Difens’ u Zemun polju, Spasojević nije bio u svojoj kući u Šilerovoj, kao ni članovi njegove ekipe. U Šilerovu ulicu su se vratili 2 do 3 dana nakon eksplozije. Ironično su se smejali ‘Sad nema mašine, a dobio je posao izgradnje auto-puta Beograd – Novi Sad’.” Kasnije, međutim, u decembu, govori ovo: “Znam isto za Difens, isto su mi to Dušan i Kum rekli da su to oni uradili. Znači, ne znam ko je učestvovao, isto znam da su rekli da su to oni uradili da pokažu ovoj vlasti da se zna ko je gazda. Znam da su bili, Legija je to vodio, i da je još neko bio iz JSO-a.”

Možda Vukojević iz straha nije sve ovo ispričao odmah u martu 2003. godine? Nema šanse, jer, onda ne bi na račun svojih dotadašnjih poslodavaca izneo ni onu mnogo težu optužbu, da su ubili premijera Đinđića.

Dolazimo i do dela priče o otmici vlasnika “Delte” Miroslava Miškovića, u aprilu 2001. godine, i događajima koji su usledili potom. Ovde ima najviše neslaganja između prvobitnog i kasnijih iskaza Zorana Vukojevića.

U belešci od 19. marta 2003. godine navedeno je: “Dva-tri dana nakon oslobađanja Miškovića, ‘Svedok’ je bio u dvorištu Tržnog centra ‘Kotobanja’ u Surčinu, kada je video da su Milenković Dejan zvani ‘Bagzi’ i Luković Mile zvani ‘Kum’ ušli u dvorište Tržnog centra automobilom marke golf 4 bele boje, koji je pripadao obezbeđenju Buha Qubiše zvanog ‘Čume’. Tada je video da iz gepeka automobila marke golf 4 Luković Mile i Milenković Dejan iznose torbu crne boje punu para i da su je odneli na sprat u kancelariju gde su bili Dušan Spasojević zvani ‘Šiptar’ i Qubiša Buha zvani ‘Čume’. Ubrzo nakon toga iz kafića koji se nalazi u Tržnom centru izlazili su jedan po jedan članovi grupe koja je izvršila otmicu i ulazili su u kancelariju, gde su ih Čume i Šiptar isplaćivali. (...) Pare koje nisu podeljene te noći ostale su kod Buha Qubiše zvanog ‘Čume’ u sefu, a kasnije je novac sklonio.”

Dalje, u prvoj verziji, “Svedok” govori i ovo: “Onog dana kada su Dušan Spasojević i ostali učesnici otmica privedeni dežurnom istražnom sudiji, iako je Palata pravde bila opkoljena sa jakim policijskim snagama, Buha je ušao sa Čedomirom Jovanovićem i video se sa Dušanom. Advokat Dušana Spasojevića je kompletan predmet svih otmica doneo u Tržni centar ‘Kotobanja’ na uvid Buha Qubiši zvanom ‘Čume’. (...) Veliki problem Buha Qubiši je bio kako da krivična prijava policije ne ode u Okružni sud već da predmet zaduži 4. opštinski sud u Beogradu. Oko toga je pomogao Rade Terzić preko Čede Jovanovića, ali se spominjao i neki drugi čovek kome ‘Svedok’ ne zna ime. (...) Dok je Dušan Spasojević bio u pritvoru u Centralnom zatvoru, često su bez dozvole, preko upravnika Zatvora, u posetu dolazili Buha Qubiša zvani ‘Čume’ i Čeda Jovanović.”

Ništa od svega ovoga Zoran Vukojević neće ponoviti ni u decembru ni u aprilu naredne godine. U stvari, spominjući otmicu Miroslava Miškovića, on samo kaže: “Tad su mislili oni da ih je Čume namestio.” O pomaganju i posetama, međutim, ni reči, baš kao ni o Čumetovoj ulozi u otmici, prilično aktivnoj za nekoga ko u njoj ne učestvuje.

Evo još jednog, veoma karakterističnog neslaganja. Prvi, martovski iskaz: “Buha je nagovarao ‘Svedoka’ da Jurišić Milan zvani ‘Jure’ ponovo telefonom zove jednog od direktora ‘Delte’ (...) da isti donese još para da bi se stekao utisak da su pravi otmičari još na slobodi.” Evo kako ova informacija zvuči u decembru: “Kad su oni bili u zatvoru, tad sam dobio poruku od Dušana, pošto Jurišić je bio taj čovek koji je zvao njih za otkup, znači on je zvao da traži pare. (...) Dušan je rekao da se vidi da Jurišić ponovo nazove (...) toga direktora da mu ispriča tu priču za te dolare da se stekne utisak da su otmičari na slobodi.” Ponovo, Čumeta više nema.

Kad je Spasojević pušten iz CZ-a, pričao je dalje “Svedok” u martu, “Buha Qubiša je preko nekih ljudi iz Crne Gore pripremao ‘kombinaciju’ da se Mile Luković zvani ‘Kum’ što pre pusti ako bude isporučen u Crnu Goru zbog osnovane sumnje da je učestvovao u atentatu na Vuka Draškovića u Budvi.” Ova informacija se, nekoliko meseci kasnije, pretvara u nešto malo drugačiju. Buha ponovo “iščezava”: “Kum je bio u Crnoj Gori za Vuka Draškovića a Simović i Vlada su bili u pritvoru. Onda su oni trebali da izađu napolje ali to je bilo nešto traljavo.”

Čedomira Jovanovića “Svedok” u martu spominje još jednom: “‘Svedok’ navodi da je Čeda Jovanović jako često dolazio u Šilerovu i da postoje video-snimci.” Ovo “jako često” u svedočenju pred većem sudije Marka Kljajevića pretvoriće se u pet-šest puta. Podsećanja radi, Čedomir Jovanović priznao je dva odlaska u Šilerovu, oba puta zbog važnih, državnih razloga.

Posebnu pažnju, međutim, zaslužuje sledeća “Svedokova” tvrdnja, od 19. marta 2003. godine: “‘Svedok’ dalje izjavljuje da iza ubistva Gavrilović Momira zvanog ‘Gavra’ stoji Čume, tj. njegovi vojnici koje on poznaje po nadimcima: ‘Teča’ i ‘Nino Bosanac’. Za ‘Bosanca’ kaže da je stekao utisak da je jako opasan čovek (ubica), kao i to da se prerušava (nosi periku i farba kosu).”

Verovatno da je suvišno, ali hajde, da napomenemo da se u kasnijim iskazima Zorana Vukojevića ni ova tvrdnja više ne ponavlja. To, međutim, nije i jedino što je ovde zanimljivo; podsećamo na transkript razgovora između advokata Biljane Kajganić i Dejana Milenkovića Bagzija, objavljen u listu “Vreme”. Kajganićka, navodno, po prethodnom dogovoru sa Draganom Jočićem i Radetom Bulatovićem nagovara Bagzija da za ubistvo Gavre optuži Čumeta i Teču. On na to, nevino, pita: “Kako to da kažem, kad nije istina?” Ili će, možda, pre biti da ovaj deo transkripta objavljenog u listu “Vreme” nije istinit? Jer, na “Svedoka”, Zorana Vukojevića, ni Jočić ni Bulatović 19. marta 2003. godine sasvim sigurno nisu mogli da utiču, da lažno optuži Čumeta.

Neko će, možda, primetiti da ubistvo Gavre Vukojević kasnije nije spomenuo zato što ono nema veze sa ubistvom Zorana Đinđića. Pogrešan bi bio takav zaključak; jer, Vukojević je odgovarao i na pitanja sudija koja se tiču onog Šuce, koji je ubijen još 1997. godine pa se posle Legija oženio njegovom udovicom. Pa, ako je to važno za proces koji se vodi u Specijalnom sudu, informacija o Gavrinom ubistvu može da bude samo od još veće važnosti.

Nego, iz svega dosad navedenog proističe nekoliko problema; ili, problem je jedan, ali u više nivoa. Prvi se nivo tiče samog Zorana Vukojevića i njegovog statusa; svedok saradnik dužan je, po zakonu, da kaže ama baš sve, uključujući i ono što ga “izlaže krivičnom gonjenju”, u čemu se razlikuje od “običnih” svedoka, koji to nisu dužni. Ukratko, slaže li ijednom rečju, prećuti li bilo šta što mu je poznato, gubi status svedoka saradnika, i vraća se među optužene. Svim pobrojanim izmenama svog prvobitnog iskaza, Vukojević je to nesumnjivo učinio.

Sledeći je nivo ovog problema mnogo važniji. Tiče se, sad, specijalnog tužioca Jovana Prijića. Na osnovu Vukojevićevog prvog iskaza, baš ovog od 19. marta 2003, on ga je i predložio za svedoka saradnika. Zatim mu je taj isti Vukojević ispričao znatno drugačiju priču, koju je takođe prihvatio, ne obazirući se na izmene. Kako mu, onda, kada je video da ovaj menja iskaz, sam nije ukinuo povlašćeni status?

Zato se, nužno, postavlja i pitanje zašto je Vukojević promenio svoj iskaz. Da li je sam to smislio, ili ga je neko na to naterao. Prva varijanta otpada jer, da je sam smislio da prećuti, recimo, ono o Čedi i Radetu Terziću, ili Čumetu i ubistvu Gavre, ne bi ih ni spominjao. Dakle, imamo drugu varijantu, a pitanje koje eventualno preostaje, jeste: da li je Prijić dozvolio nekome drugom da mu utiče na svedoka saradnika, ili je sam uticao na njega?

Šta god da je od ta dva, Jovana Prijića to bi moralo ne samo da diskvalifikuje iz nove

kandidature za specijalnog tužioca, već i da za sobom povuče krivičnu odgovornost. Prijiću mandat ističe sad u subotu, 23. jula, a odluka o tome da li on ostaje ili odlazi još nije doneta.

Konačno, tu je i poslednji, i najvažniji nivo ove priče. Istina o ubistvu premijera ove zemlje. Videli smo da je iskaz jednog od najvažnijih svedoka u bitnoj meri izmenjen. Ne postavlja li se, kad pogledamo šta je tačno izmenjeno, pitanje, koji je cilj ovako vođenog postupka. Da li je to, zaista, utvrđivanje pune istine o ubistvu Zorana Đinđića, ili, možda, da se “operu” biografije Qubiše Buhe Čumeta i Čedomira Jovanovića, a da se sva krivica svali na Čumetove protivnike iz zemunskog kriminalnog klana?

A zašto je Dušan Mihajlović, eksministar policije i publicista, odlučio da u svoju knjigu ubaci i faksimil ovako nezgodnog dokumenta, pa da još i ostavi rukom podvučene najinteresantnije delove, one u kojima se spominju Čedomir Jovanović i Qubiša Buha Čume... O tome neka razmišljaju drugi.

Srpska katarza Priča o jednom od najmračnijih zločina u prošlom veku zaokružena je izricanjem presuda za ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića u Palati pravde kada su optuženi dobili 209 godina zatvorskih kazni. Izricanje presude nije izazvalo pokretanje paralelnog procesa u medijima, nije otvarana ulična, jakobinska licitacija na temu koliko godina bi trebalo da dobiju optuženi i nije čitavo društvo pretvoreno u veliku sudnicu u kojoj su svi tužioci. Javnost, koja je već od medijskih propagandista i njihovih poslodavaca bila ubeđena da se Legija predao jer je napravio veliki dil sa vlastima, sada razmišlja da možda postoji neka slabašna verovatnoća da sudije ne sude po nalogu izvršne vlasti. Ali ako se Vrhovni sud usudi da dovede u pitanje ili ublaži presudu u slučaju Stambolić, Srbija će se ponovo pretvoriti u arenu žrtava, zločinaca i njihovih navodnih advokata koji nipošto ne veruju u nezavisno sudstvo. Čitava rasprava će gurnuti društvo u staru, mučnu raspravu – kako uspostaviti demokratsko društvo bez nezavisnog sudstva i kako uspostaviti nezavisno sudstvo ako većina građana ne shvata suštinu demokratskog društva? Proces za najmonstruoznije političko ubistvo u prošlom veku mogao bi da bude označen kao prvi znak ozdravljenja srpskog društva jer je iz kreča u koji je bačen nekadašnji predsednik države izašla ideja da je pravda ipak moguća. U tom procesu, kao i u mnogim drugim procesima, nije do kraja razjašnjena uloga bračnog para Milošević-Marković, jer je izručivanjem Miloševića u Hag nekako izgubljena mogućnost da se zaista utvrdi njegova odgovornost za zločine u Srbiji. Beogradski nedeljnik “Reporter” objavio je u junu 2001. poslednje pismo koje je Ivan Stambolić, posle martovskih događaja 1991. godine, napisao Slobodanu Miloševiću, pozivajući ga da podnese neopozivu ostavku. “Izolovao si me od svih i svega, računajući i na moje, tebi dobro poznate ljudske osobine. U tri i po godine zgusnuo si i isprobao sve najcrnje i najgore iz onog vremena na koje se, inače, na rečima, rado i silovito obrušavaš. Varao si ili uništavao ljude, organizacije, pokrete, državu... Prevareni i uništeni postaju tvoje ukleto ogledalo”, poručuje Stambolić u pismu. “Pritiskao me je, takođe, u azilu ćutanja, osećaj odgovornosti što sam te sam doveo do pred sama svoja leđa, a u njih si dugo gledao. Samo je trebalo da ti i nož dam. A i njega sam ti dao. Ti ni časa nisi časio. Ponovio si, ne samo u ovoj stvari, lošu stranu srpske istorije, misleći, možda potcenjivački, da mi Srbi druge istorije i nemamo. Ponekad mi se čini da ti Srbiju i razumeš i voliš samo s njene tamne strane”, navodi se u Stabolićevom pismu Miloševiću. “U tvojim novinama, Slobodane Miloševiću”, nastavlja Stambolić, “ubrzo posle Osme sednice, pročitah ‘da mi i seme u korenu treba satrti’! Osećaš li, bar danas, svu težinu takve ‘političke kampanje’, koju si birokratski otmeno nazvao ‘diferencijacijom’? Tada sam te, kada su te zle reči i zli nalozi odlazili na javnu scenu, poslednji put telefonom pozvao. U besu, a valjda i strahu, više ne znam šta sam ti u slušalicu izgrmeo. Znam da si u svoju odbranu jedino govorio da to rade drugi i da je štampa slobodna. I znam da ni u dalekim naznakama nisi pomenuo mogućnost da se laži mogu demantovati, a zle reči i zli nalozi nazvati pravim imenom.” Batić Bačević