Rasizam ili nešto drugo

Razumem ljude što štrajkuju, nas Roma ima svakakvih. Al’ ko ne bi iš’o na bolji život. Na sve čovek može da se nauči kad ‘oće”, komentar je Danice Dimitrovske, iz nehigijenskog naselja ispod mosta Gazela, na protest Novobeograđana protiv izgradnje socijalnih stanova u naselju Dr Ivan Ribar. Žitelji tog naselja podigli su javnost na noge i po ko zna koji put pokrenuli nerešeno pitanje integracije Roma uprkos žestokom otporu stanovništva. Kao i u slučaju Zemun polja i Malog Mokrog Luga pregovori između gradskih vlasti i građana završili su se na nuli. Grad ostaje pri odluci da će u svim, osim u tri centralne gradske opštine – Stari grad, Vračar i Savski venac, graditi socijalne stanove, a stanovnici novobeogradskog naselja rešeni su da traže čak i smenu lokalne vlasti, pa i gradonačelnika, ako treba. Zahtev za smenu vlasti u Opštini Novi Beograd nije stvorio utisak da su građani koji protestuju žestoko naoštreni da istraju, već da su izmanipulisani od opozicionih političkih struja. Gradonačelnik Nenad Bogdanović se, međutim, još u predizbornoj kampanji žalio da u prethodnom mandatu nije uspeo da reši problem nehigijenskih naselja, kakvih je na teritoriji Beograda čak sto devedeset i sedam i obećao je da ovog puta neće omanuti.

Helsinški odbor za ljudska prava nije dugo čekao da celu stvar deklariše kao rasizam, a Novobeograđani da se odbrane argumentima da na protest dolaze i komšije Romi, jer u naselju Dr Ivan Ribar sa više od deset hiljada stanovnika ionako nema potrebne infrastrukture, te da je na tom mestu trebalo da se gradi sportski centar, a ne stanovi za Rome ispod Gazele.

- Nije tačno da izgradnja ovih stanova remeti izgradnju sportskog centra, jer je Generalnim planom predviđena izgradnja oba, kaže za NIN gradski arhitekta Đorđe Bobić.

- Građani ništa ne slušaju, kažu da će im opasti vrednost stanova, ali šta se dešava sa stanarima iz Bloka devetnaest danas? To je bila jedna napeta i ružna situacija u kojoj se ništa nismo razumeli, jer oni nama ne veruju da će to biti sasvim normalne zgrade i da ćemo mi istovremeno i na drugim lokacijama graditi. Sledeće nedelje raspisuje se konkurs za Kamendin. Plan je da se stanovnici nehigijenskih naselja ne šetaju sa opštine na opštinu, već da ostanu na onoj na kojoj su već naseljeni. Želimo i da lokalne vlasti participiraju u projektu koji zbrinjava Rome koji žive i rade u Beogradu, a na nesreću nemaju stanove, kaže Bobić.

Za početak, do izgradnje dvospratnica i četvorospratnica, Romi će biti smešteni u bungalovima sa jednom ili dve sobe, mokrim čvorovima, terenima za decu, pa čak i boksovima koji bi služili kao skladišta kartona od čije prodaje žive sadašnji stanovnici nehigijenskog naselja.

- Skupština grada finansiraće izgradnju sredstvima koja su buyetom za to i namenjena i od japanske donacije, kaže Bobić.

- Zemljište je gradsko i grad će ga koristiti. Na tih pet hektara biće izgrađeno nekoliko stotina stanova u koje će se useliti različite kategorije najsiromašnijih Beograđana – ratni vojni invalidi, ekstremno siromašni, raseljena lica. Do kraja meseca biće završena izrada urbanističke dokumentacije i posle toga započeće tenderska procedura za firmu koja će graditi stanove. Osamdeset pet bungalova grad Esen poklanja Beogradu, a ostatak će grad licitacijom kupiti na srpskom tržištu. Bungalovi će biti potpuno humanistički opremljeni.

U nehigijenskim naseljima u Beogradu živi preko četrdeset hiljada ljudi, najviše Roma i lica raseljenih sa Kosova. U srednjem po veličini među nehigijenskim naseljima, naselju ispod Gazele, nema ni vode ni struje. Ništa osim dva zajednička šporeta na drva i hrpe guma i kartona poređanih redom koji bi trebalo da podseća na kuće. U domu Dimitrovske – sve improvizovano, od kreveta do kartonskih polica koje samo čekaju da otpadnu pod omanjom tacnom na koju je stalo sve posuđe koje imaju ona i njen sin Filip, dečak pun lepih manira u razgovoru, radoznao, vrlo dobar osnovac u obližnjoj školi.

- Ja sam od osamnaeste godine majka, imam troje dece i sama sam ih podigla. Od njihovog oca bežimo, jer gde god se skućimo, on dođe, pa sve rasproda, žali se Danica.

- Nemam nikakvu socijalnu pomoć, nemam uslove za normalan život, da mogu da operem svoje dete, ali nekako se snalazim, pa pogledajte ga kako je čist i zdrav. Molimo za balon vode po zgradama i na struju se priključujemo po banderama, će nas tresne struja. Mi žene, popnemo se, pa kad krene da seva vatra, bež’mo kud koji. A muškarci neću da se penju, ne smednu. Imamo zajednički šporet, ložimo i cipele, kad se mora nešto...Svi jedemo od papira što prodamo. Da nema kontejnera, ne bi ni živeli. Ja nemam nijednog dana škole, ali znam kako da se borim za svoju decu...Skupljam karton, a ako treba i prosiću, ali nikada ne bih uzela iz kante da dam svom detetu da jede. Ide tu, u ovu školu, ne znam kako se zove, odmah iza semafora.

Filip, kaže, po neki put plače, jer hoće da i on ima pravu kuću na čija vrata ne bi lupao svaki pijanac u prolazu noću.

Daničina komšinica Marija Tubašković strahuje, pak, da raspodela stanova neće biti valjana i pravedna.

- Nismo svi ovde socijalni problemi. Ima ih što imadu kuću u Leskovcu, al’ ovde došli, jer je bolji život, zato bih ja volela da ta raspodela bude kako treba, da se lepo svi ubace u kompjuter, pa da se vidi ko je ko, kaže Marija.

- Imam tetku rastavitu što bega po šatorima i ovaj moj muž, eno ga tamo leži, bije nas i psuje, zato šaljem ćerke od kuće, ali neće mene da ostave. On leži, ništa ne radi i maltretira nas petnaest godina. Polomio mi prst. Zato kažem da bih volela da sve bude pravim putem, jer ko je lud, ne treba da živi sa svima. Ali ima i Srba raznih. Na primer, mi dok idemo po kante, on baci sa zgrade kesu ili gledam ga, ide, ide, i ukrade iz prodavnice kilo-dve banana. A Srbin! A da je Ciganin, rekli bi: eno ga majku mu, ciganska posla.

Rasizam ili ne, svaka priča o Romima se na kraju svede na životne navike onih iz nehigijenskih naselja koji očigledno to i sami razumeju. Ali kako drugačije da živi čovek koji od skupljanja kartona po kontejnerima, jedinog posla koji ume i ima priliku da radi, može da zaradi tek šest hiljada dinara? Jer kilogram kartona košta tri dinara, a tek mladić u punoj snazi uspeva da skupi tri tone.

- NJih pljačkaju razni nakupci, kaže Dragoljub Acković, potpredsednik Svetskog parlamenta Roma.

- Ta ideja sa boksevima za odlaganje papira je interesantna, ali se bojim da neće biti primenjiva u urbanom naselju, jer niko ispod svog prozora to neće trpeti. S druge strane, oni nemaju od čega da žive. Mi smo predlagali drugi koncept koji nije prošao, jer je trebalo pare obezbediti iz buyeta, a ne od donacija kao sad. Stanovi bi bili izgrađeni na nenaseljenim prostorima, gde bi bio otvoren i centar za reciklažu. Stanovnici bi bili socijalno osigurani, jer rade društveno koristan posao. U Nišu postoji jedna takva zadruga, ali Beograđane baš briga. Stalo im je samo da sklone bedu i ruglo. Bojim se da ni ta podela stanova neće biti ni po babu ni po stričevima, ali, nažalost, prognoziram da neće ni biti tu naseljeni. Biće isti slučaj kao sa Zemun poljem i Malim Mokrim Lugom. Pa i u selima kad Rom reši da kupi kuću, pojavljuju se razne aždahe, za razliku od nas Roma koji sa zadovoljstvom dočekamo svakoga.

Osim što su sve učestaliji napadi na Rome lakše izvodljivi kada su ovi na jednom mestu,

Acković smatra da bi integracija bila logičnija ako bi se stanovnici nehigijenskih naselja raštrkali po gradu i da njihovo zbrinjavanje tada ne bi ličilo na getoizaciju.

- Zašto da svi oni žive u istoj ulici? pita se Acković. -Hrustanovićka je rekla da će u to naselje uvesti i policijsku patrolu da dežura, pa je li to sloboda ili logor? I nju razumem, ali to podseća na italijanske kampove za Rome.

Srbija, međutim, nije usamljena, kako po nehigijenskim naseljima, tako ni po napadima na Rome, pa ni po protestima građana protiv naseljavanja Roma u njihovim krajevima.

- Isto se svuda dešava, kaže Acković. – Na mestu najvećeg romskog logora u Češkoj i dan-danas stoji natpis “farma svinja”. Kada Evropa prihvati Rome, poverovaću da ima pravde u njoj. Kad bilo gde, bez problema, prime Rome.

To, što i druge zemlje imaju iste probleme, nije, međutim, za utehu Srbiji u kojoj živi čak pet stotina hiljada pripadnika romske nacionalnosti. Posebno ne, ako se zna da je prosek njihovih godina 27, a prosečni životni vek 30. Da je samo devet procenata radno sposobnih zaista i zaposleno i to na najtežim fizičkim poslovima ili u Gradskoj čistoći. Da je tek trideset posto funkcionalno pismenih i tek 0,3 sa višom i visokom školom.

Za utehu je, možda, da je ovdašnji premijer potpisao početkom godine međunarodnu inicijativu „Dekada Roma” kojom je obavezao državu da u deceniji koja sledi posveti posebnu pažnju njihovom socijalnom, zdravstvenom, obrazovnom i svakom drugom zbrinjavanju. Ali o ovom, kao ni o drugim slučajevima zbrinjavanja, premijer se nije oglasio. Možda zato što još nije video da na rupama u kartonu, zapravo prozorima na kući Dimitrovske, umesto zavese stoji zastava Srbije.

Rajko Đurić, predsednik Romskog pres centra Anticiganizam – fišek za bombe Rajko Đurić, nekadašnji predsednik Svetskog kongresa Roma, danas predsednik Romskog pres centra i zamenik glavnog urednika Tanjuga, jedan je od onih nekoliko Roma koji su u Srbiji uspeli da steknu visoko obrazovanje i sposobnost da sagledaju uslove života Roma kod nas i u svetu iz drugog ugla. On kaže za NIN da su „nesrećna politika za vreme Miloševića i ratovi na ovim prostorima doveli do nepovoljnih uslova za život stanovništva, ali i do toga da u nepovoljnim uslovima Romi u Srbiji danas žive najnepovoljnije.” Đurić smatra, ipak, da i posle te politike Srbija zaostaje u donošenju standarda koji bi se ponajpre bavili edukacijom romskog stanovništva. - Danas, u veku visoke tehnologije, nepismeni su otpisani. NJihova sudbina je zapečaćena, a to su, među Romima, po pravilu mladi ljudi za koje ne postoje nikakvi programi na državnom nivou. Malo se čini i na planu programa po kojima smo nekada bili prvi u svetu, a koji su se odnosili na sve, od kulturnih inicijativa do katedri na univerzitetima. U međuvremenu su nas druge zemlje odavno prestigle. Otvorene su studije u Češkoj, Francuskoj, Slovačkoj, Rumuniji, Italiji i Mađarskoj koja po tom pitanju prednjači u Evropi. Romi su brojniji u Srbiji nego u bilo kojoj bivšoj jugoslovenskoj republici. Da li su zato u Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji prava Roma manje ugrožena? - Veliki napredak je učinjen u Makedoniji, počevši od toga da Romi imaju svoje predstavnike u gotovo svim vladinim telima, pa do toga da imaju svoju autonomnu opštinu. U Bosni ih je ostalo dvadeset od trista hiljada koliko ih je bilo pre rata. U Hrvatskoj i Sloveniji je brojno stanje manje, ali imaju svoje predstavnike u organima vlasti. Svuda ima problema, ali je reč o tome da se svuda čine pokušaji da se ti problemi reše. Kod nas su ti pokušaji više diletantski nego stvarni, počev od Nacionalnog saveta koji ne uživa poverenje, do raznih organizacija koje skrivajući se iza zaštite prava Roma zadovoljavaju svoje kriminalne namere. I tako će biti sve dok se aktima ne stave pod kontrolu. Kako rešiti problem nehigijenskih naselja, a da se to rešenje ne pretvori u novi problem – stvaranje geta? I da li je izgradnja stanova dovoljna da se promene teški uslovi u kojima Romi žive? - Te stvari su u Barseloni, u vreme kada je Španija trebalo da postane članica EU, rešavane tako što su bili angažovani najugledniji urbanisti, arhitekte i drugi stručnjaci i izbegnuto je pravljenje geta. Jer za to je potrebno da se omogući potpuna socijalna integracija Roma, sva neophodna infrastruktura u naselju koje bi imalo propusnu moć, ali i službe zaštite. U Nemačkoj su, recimo, napravljena veoma lepa naselja. Pa i u Skoplju, posle zemljotresa, stanovi nisu bili sjajni, ali se koncentracijom na jednom mestu vremenom među stanovnicima naselja razvio pozitivan takmičarski duh. Ako se, recimo, u socijalnim naseljima sekundarne sirovine koje stanari budu skupljali ne budu odmah otkupljivale ili skladištile izvan naselja, onda je stavljena tačka i na taj posao integracije. Najvažnije je da se omladini i deci pruže bolje mogućnosti, posebno obrazovanja. U Sloveniji je, recimo, nedavno bilo nekoliko napada na Rome, što govori u prilog tome da se čak ni kod onih koji su prema demokratskim tekovinama daleko ispred nas, netrpeljivost prema Romima nije iskorenila. Kada i kako je to moguće u Srbiji? - Ne treba zaboraviti da Evropa nije samo kolevka demokratije i ljudskih prava, već i rasizma i fašizma. Rasizam egzistira na razne načine i samo čeka pogodan trenutak da eskalira. Antisemitizam i anticiganizam su braća, specifične vrste rasizma, fišeci u koje je moguće staviti razne vrste bombi. Ali javno mnjenje je potrebno pripremiti za percepciju drugoga. Druge zemlje uče javno mnjenje toleranciji tako što ga prosvećuju, pa čak i hospitalizuju ekstremne slučajeve desnog radikalizma. Takvi mladi ljudi se u Nemačkoj smatraju opasnijim od nekih mentalno obolelih. Ali ako se na televiziji najmanje diskutuje o rasizmu, onda su mali izgledi da će i naše stanovništvo biti u skorije vreme „prevaspitano” tako da gaji toleranciju. Ipak, najvažnije je doneti akte protiv diskriminacije. Akte kojima bi se obezbedilo da nacionalna manjina koja nije sposobna da sama izabere, po ključu dobija određeni broj predstavnika u parlamentu i drugim organima vlasti.