Naučnička saplitanja o etiku

Neuronauka je disciplina koja se bavi nervnim sistemom i koja brzo i spektakularno napreduje, te je, zbog toga, poraslo i očekivanje društva, pogotovo u rešavanju dva kritična etička problema – trenutka početka ljudskog života i elektronskog utvrđivanja nečije odgovornosti. Razmatrajući problem moralnosti ili, ako se hoće, nemoralnosti žrtvovanja ljudskog embriona u socijalne i medicinske svrhe (prekid trudnoće, veštačka oplodnja, kultivisanje embrionalnih matičnih ćelija), kao i tražeći odgovor na pitanje „kad počinje ljudski život”?, društvo je od embriologa poput Miodraga Stojkovića, Nemca rođenog i odškolovanog u Srbiji, i odskoro svih neuronaučnika dobilo definiciju: ljudski život počinje tačno 14 dana od začeća. Odgovor nije u saglasnosti sa definicijom početka biološkog života, suprotan je gledanjima etičara na tu stvar, ne uklapa se u hrišćansku religioznu misao, dok se, s druge strane, približio filozofskom shvatanju života.

Naš stari prijatelj, profesor Majkl Ganzaniga, sada direktor Centra za kognitivne nativne neuronauke (cogito – lat. mislim) na Dortmut koledžu u američkom gradu Hanoveru, u NJu Hempširu, raspravljajući o pojedinim pitanjima kao što je ono o trenutku početka ljudskog života, tj. o trenutku u kome ljudski embrion dobija moralni status, rekao bi da nauka o njemu može dati poprilično jasan odgovor, dok o drugim, poput lične odgovornosti, kao i o poreklu antisocijalnog mišljenja i postupaka, nauka nema odgovore proizišle iz čvrstih i eksperimentalno dokazivih podataka i činjenica.

Pri pomisli na početak ljudskog života, svakome se nameće odgovor: život počinje onda kad spermatozoid oplodi jajnu ćeliju. Po toj logici i spermatozoid bi mogao imati moralni status budući da sadrži jednu polovinu nasleđenih osobina predaka i unosi ih u jajnu ćeliju žene. Gledište koje embrionu daje moralni status čoveka, već od prvog dana razvoja, svojstveno je većini religioznih sistema, mnogim etičarima, filozofima pa i biolozima; po svojoj prirodi je čisto biološko i ne pravi razliku između početka ljudskog i biološkog života. Za savremene istraživače u embriologiji i neurologiji, međutim, ljudski život počinje, odnosno embrion dobija moralni status, tek onda kad pokaže reakciju na stimuluse, što se događa posle 14 dana od oplodnje, tj. posle početka razvoja nervnog sistema. Ne treba zaboraviti da je u to vreme embrion kao neka trunčica, veličine 1,5 milimetar, koja se jedva vidi golim okom i koja ni po čemu ne podseća na nešto ljudsko. Pojava nervnog sistema je razlog zbog koga istraživači, znajući da ih etičari drže na oku, koriste zametak samo do 14. dana razvoja. Posle 14. dana, eksperimenti sa embrionima bili bi neetički. Kad već pominjemo etiku, svi neiskorišćeni embrioni posle obavljene veštačke oplodnje bacaju se u otpad, a tokom prirodnog procesa oplodnje, najmanje 80 odsto embriona biva spontano odbačeno. Drugim rečima, veštačka oplodnja u suštini je „haj-teh” verzija onoga što se odvija u prirodi, a naknadno kultivisanje matičnih ćelija samo je metaproces zasnovan na vrhunskoj tehnologiji.

Ekspertsko gledište o početku ljudskog života u suprotnosti je sa opštim i religioznim verovanjem. Razlika između eksperata i ličnosti sa autoritetom, recimo, iz vlasti, jeste u tome što ekspert vlada materijom o kojoj govori, a ovi drugi o njoj imaju samo verovanje, pri čemu im ne pada na pamet nemačka poslovica: Glauben ist gut, njissen ist besser.

Posle novijih saznanja u neuronauci, verovatno će se izmeniti postupci dokazivanja nečije nevinosti ili krivice, iako se medicinski stručnjaci, policija, istražitelji i pravnici ne slažu oko etičnosti primene najnovijih tehnoloških mogućnosti u sudskim procesima. Naime, hvatanje prestupnika u laži postalo je rešivo ne samo primenom testova na dezoksiribonukleinsku kiselinu (DNK), već od ovog proleća i skeniranjem, te direktnim vizuelnim uvidom u reakciju mozga posle suočavanja osumnjičenog lica sa raspoloživim dokazima. Nedavnim eksperimentima sa funkcionalnim ispitivanjem mozga magnetskom rezonancom (fMR), publikovanim ovog proleća, pokazalo se da je moguće utvrditi istinitost nečijeg iskaza sa verovatnoćom koja se približava stopostotnoj. Tužioci i advokati u jednakoj meri su oduševljeni mogućnošću stavljanja nečije glave u skener koji pokazuje da li ispitanik laže ili ne, kao i da li on pokazuje sklonost ka nasilju. Zbog toga se formiralo verovanje o idealnom detektoru laži što je dovelo do pritiska na neuronačnike (neostvaren, doduše) kako bi ovi učestvovali u ispitivanju istinitost nečijeg iskaza o proteklim događajima. Od naučnika se očekuje da osumnjičenog prvo ugura u prsten magnetske rezonance koji bi mu se potom okretao oko glave i skenirao mozak. Istovremeno, ispitivanoj osobi bile bi prikazivane, na primer, fotografije inkriminisanog prostora ili predela na kome se odigrao zločin. U trenutku kad osumnjičeni vidi fotografiju predela ili prostora u kome se prethodno nalazio, na ekranu se pokazuje promena boje onih delova mozga zaduženih za pamćenje i emocije. Prevare nema. Da li?

Nevolja je u tome što sve jasne slike koje se dobijaju tokom ispitivanja i snimanja mozga u jakom magnetskom polju fMR, za sve posmatrače ne znače isto, te nisu lišene protivrečnosti, kažu eksperti. I etičari i naučnici slažu se da je neetično nečiju sudbinu staviti u zavisnost od mašine. Davanje odgovora na “zašto, kako, zbog čega”, bar kad je reč o ljudskim postupcima, logičku bazu još uvek mora tražiti u zakonitostima proizašlim iz interakcije ljudi u društvu, a vreme u kome će se skeniranjem čitati nečije misli, tek dolazi.

(Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu)

Momčilo B. Đorđević