Bog i batina

Srpska pravoslavna crkva vojuje dve bitke, obe sa izrazito političkim predznakom; jednu na vrhu Rumije, sa zasad neizvesnim ishodom, a drugu “na frontu” prema Makedoniji, gde su joj tamošnje vlasti zatočile vladiku.

Osim vremenske podudarnosti, drugih sličnosti nema. U crnogorskom slučaju bi se još i dalo debatovati o tome da li je Mitropolija cetinjska trebalo prethodno bar da obavesti vlasti o svom naumu da na vrhu planine postavi crkvu, da li je vojska smela da pruža helikopterske usluge bez naredbe civilnih vlasti i da li je postavljanje pravoslavne bogomolje korektno prema pripadnicima preostale dve veroispovesti. U poređenju sa akcijom mitropolita Amfilohija, koji podiže i osveštava crkve u bespućima, nastupajući, hteo-ne hteo, u ovim danima i kao politički lider, arhiepiskop ohridski Jovan je, tako da kažemo, autsajder. Počeo je da broji zatvorske dane u makedonskoj kaznenoj ustanovi “Idrizovo”.

Nasuprot rasprostranjenom uverenju o dobrim odnosima Srbije (SCG) i Makedonije, nastalom svakako kao rezultat doista bliskih veza dvaju naroda, odnosi vlasti u Skoplju nipošto nisu bile uvek takvi da im Beograd ne bi imao šta zameriti. Još u vreme predsednika Kire Gligorova, ovaj nekadašnji komunistički jugoslovenski funkcioner je, na primer, govorio o “agresiji Srbije na Hrvatsku”, što u svakom slučaju nije bio prijateljski gest prema Srbiji, pogotovu što je makedonski predsednik, ako je već tako mislio, mogao svoje mišljenje da zadrži za sebe, što bi svakako bilo u duhu dobrosusedskih odnosa.

Problem sa odbijanjem priznavanja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve periodično se u poslednjih deset-petnaest godina manifestovao kao sprečavanje ulaska sveštenika SPC u tu zemlju, to jest primoravanje da na granici skinu mantiju i uđu kao “obični civili”.

Ovakvih ekscesa bi se moglo dosta pronaći, ali su oni ostali u drugom planu pre svega jer vlasti i javnost u Srbiji nisu marili za ove događaje. Neki, ne tako vidljivi, govorili su u prilog više nego dobrih i bliskih veza dveju zemalja. Recimo, makedonskog predsednika, već pomenutog Kiru Gligorova, neposredno posle atentata lečio je hirurg iz Beograda. Drugom nesrećnom prilikom, kada je u avionskom udesu nastradao drugi makedonski predsednik, Boris Trajkovski, tamošnji zvaničnici su koristili letelice svojih kolega iz SCG.

Indiferentnost Beograda, kako u Miloševićevo vreme tako i danas, sastojala se verovatno u tome što nije video toliki problem u tome što makedonska crkva nema autokefalnost. U Skoplju su, međutim, zbog toga jako zabrinuti. Svedočanstvo o tome ostavio je tragično nastradali predsednik Makedonije Trajkovski, objasnivši da je u našem političkom i civilizacijskom miljeu uobičajeno da se autokefalnost (pravoslavne) crkve vezuje za državu, što je, inače, stav sa kojim se bez sumnje slažu i u Podgorici. Bizaran detalj je taj što je pokojni makedonski predsednik po veroispovesti bio metodista.

Makedonski funkcioneri uopšte ne beže od toga da je autokefalnost crkve nešto što je za njih važno državno pitanje. “Fakat je da u pravoslavnom svetu svaka država ima svoju autokefalnu crkvu. Srpska pravoslavna crkva taj aspekt je na neki način izgubila iz vida”, rekao je u intervjuu “Politici” Qupčo Jordanovski, predsednik makedonske skupštine.

“Pred zakonom su svi građani jednaki, bez obzira na to kojoj zajednici pripadaju i koju mantiju nose”, dodao je.

Međutim, u Makedoniji to nije baš tako. Naime, naš južni sused ima jednu, u pogledu verskih sloboda, odredbu sasvim restriktivnu. Kako je predsednik Trajkovski naveo u jednom odgovoru na pismo patrijarha Pavla, “MPC je prema makedonskim zakonima o verskim zajednicama i po ustavu jedina pravoslavna crkva”.

Koliko je za Makedoniju to važno pitanje vidi se što je pre nepuna dva meseca Branko Crvenkovski, novi makedonski predsednik, predsednika Tadića, prilikom posete, obavestio da je stav “Srpske pravoslavne crkve da ne prizna Makedonsku pravoslavnu crkvu apsolutno neprihvatljiv i u suprotnosti sa interesima makedonskog, ali i srpskog naroda”. Tadić je odgovorio da ne bi da se meša u crkvena posla, ali da je spreman da bude “dobar posrednik u svakom dijalogu”.

Osim što bi svakom političaru, konkretno Borisu Tadiću, stvarno bilo prilično nezgodno da zove patrijarha i da traži priznavanje makedonske crkve, problem je i u tome što se negde u sebi verovatno slaže s patrijarhom da to nekako ne bi bilo ni u redu, u klimi kakvu diktiraju vlasti Makedonije. Naime, hapse i šikaniraju sveštenike, a MPC, preko svog portparola, vladike Timoteja, naziva SPC “slugom nacional-šovinizna i velikosrpskih ideja”, i onda dođe pa traži priznanje.

Problem je, i to je SPC otvoreno stavila do znanja, što ona drži da je osnivanje pravoslavne crkve u Makedoniji nastalo ne kao izraz potrebe verujućih Makedonaca, nego kao rezultat pritiska komunističkih vlasti, kojima je suzbijanje religije bilo u opisu posla svuda osim, eto, u Makedoniji. To bi sve u SPC nekako i podneli – što je bilo, bilo je – i spremni su da MPC dodele autonomiju, kao međukorak do pune autokefalnosti, pa je čak sa MPC o tome postignut i sporazum. Problem je u tome što su u Makedoniji, međutim, produžili sa praksom iz Titovog doba po kojoj te popove treba samo dovoljno maltretirati pa će oni popustiti.

Elem, odgovor na Tadićevo “ne mešam se u crkvene stvari” stigao je ubrzo. Arhiepiskop Jovan je uhapšen, a Beogradu su ruke vezane. Zvanični odgovor je bilo lako predvideti, a glasio je da je Makedonija, je li, pravna država u kojoj se izvršne vlasti ne mogu mešati u rad pravosudnih organa. A arhiepiskop Jovan, u građanstvu Zoran Vraniškovski, makedonski je državljanin, pa SCG ni po tom osnovu nema prostora da interveniše.

Izgleda da su ovdašnje vlasti verovale da u Skoplju neće hteti da, bez ikakve potrebe, prave problem i tamo i ovde i da će, ako su već navalili da vladiku osude, onda naći načina da ga amnestiraju ili tako nešto. Umesto toga, određena mu je drakonska zatvorska kazna (za inače potpuno besmislen prestup – nije jasno ni šta je to vladika skrivio). Tako je postalo jasno da i srpske vlasti, gde se više od polovine građana izjašnjava kao pripadnici Srpske pravoslavne crkve, to više nisu mogle tek tako da gledaju.

Oglasili su se i Vojislav Koštunica, predsednik vlade, i Boris Tadić, ovaj drugi, doduše, da se zabrine nad srpsko-makedonskim odnosima i da da neku vrstu pravnog saveta o tome kako probleme treba rešavati pred evropskim organima, a ti, vladiko Jovane (to nije rekao), za to vreme truni u zatvoru.

Uprkos tome što je, kako smo rekli, prostor za intervenciju iz Beograda skučen, Beograd je ipak imao bar tu utehu da je očigledno Skoplje bilo generator krize koja je dovela do pogoršanja odnosa.

A onda je na scenu stupio Velimir-Velja Ilić. Srpski ministar za kapitalne investicije još nije objasnio zašto nije dovršen autoput od Novog Sada do mosta u Beškoj, ali je zato presavio tabak i obratio se, povišenim tonom, predsedniku Makedonije. U vladi Srbije – da l’ su svi na odmoru – nije se našao niko da mu kaže da se to tako ne radi i da nije po bontonu. A zatim je Ilić potpuno preuzeo stvar u svoje ruke i “naredio prizemljenje” makedonskog aviona zbog neplaćenih dugova. To je otvorilo neka pitanja koja nemaju veze sa međunarodnim temama. Najpre, Jat je pravno lice koje ima svoje poslovne interese i ima li pravo ministar da mu određuje oblike saradnje? Drugo, zašto tek pod ovim uslovima doznajemo da je makedonska kompanija dužnik Jata, koji se, inače, zbog besparice nalazi takoreći u permanentnom štrajku. I treće, da li je ministar Ilić ovlašćen da u ime Srbije sprovodi unilateralne međunarodne sankcije?

Vladeta Janković, savetnik za međunarodnu politiku Vojislava Koštunice, Ilićeve postupke je okvalifikovao kao “neminovnosti” kakve se dešavaju kada dođe do poremećaja u odnosima. Dakle, profesor Janković nam savetuje da se pomirimo sa jarmom nužde i da jeftinu demagogiju Velimira Ilića, koje se on dohvatio jer je procenio da mu podiže lični rejting, prihvatimo kao neku vrstu fatuma, gde se ne može mnogo toga učiniti. Dakle, i u ovom slučaju smo se predstavili kao država u kojoj se nikakav red ne zna i ako je sve počelo otud što je “Makedonija valjda jedina zemlja u kojoj je neko u zatvoru zato što se molio Bogu” (Janković), stvar je dodatno pogoršana neartikulisanim ponašanjem u Beogradu. Svetao primer je Dragan Radulović, ministar vera, koji se učtivošću, kakva bi valjda trebalo da se podrazumeva, obratio odgovarajućoj adresi, svome kolegi ministru u makedonskoj vladi.

Šteta se, u svakom slučaju, dogodila, a simbolično je oličena u činjenici da makedonski zvaničnici nisu ove godine obeležili Ilinden u njegovom “rodnom mestu”, manastiru Prohor Pčinjski kod Vranja. Ministar spoljnih poslova SCG uputio je makedonske funkcionere da dozvolu za posetu traže od SPC, što su ovi protumačili kao “odbijanje saglasnosti”. Istina je da je i ranijih godina bila praksa da se traži odobrenje SPC, a nakon što je prošle godine i dobijeno, izgledalo je da će ubuduće te svečanosti proticati u miru i zadovoljstvu, mada je i tada u Makedoniji ispao problem jer se predsednik Crvenkovski pozdravio sa, danas zatvorenim, vladikom Vraniškovskim. Posle svega što se dogodilo, sasvim je razumljivo da su procenili kao krajnje neugodno da od Srpske crkve traže bilo kakvu dozvolu, kao što ih je uputio Drašković.

Tajming za ovaj međunarodni eksces – uoči državnog praznika – dobro je izabran samo ako Makedonija ima neki specijalan interes da pogorša odnose sa svojim susedom sa severa. A Srbija, ona je sa svoje strane sve učinila da jedan klasičan primer provokacije i verskog nasilja sroza na nivo još jedne svađe u krčmi na Balkanu.

EPISKOP DREMVICKI MARKO Stradajući vaskrsavamo Polovina monaštva iz Republike Makedonije je u kanonskoj Crkvi, a isto bi se moglo reći i za narod – ističe najmlađi episkop autonomne Ohridske arhiepiskopije, koji trenutno zamenjuje arhiepiskopa Jovana Dok je arhiepiskop Jovan u zatvoru, autonomnom Ohridskom arhiepiskopijom rukovode ostala dva člana njenog Svetog arhijerejskog sinoda – episkop pološko-kumanovski Joakim (Jovčeski) i episkop dremvicki i mjestobljustitelj bitoljski Marko (Kimev). Episkop Marko jedan je od najmlađih episkopa u celoj Pravoslavnoj crkvi, ima 28 godina. Sa vladikom Jovanom je od samog početka njegovog progona, a i sam je, zbog stupanja u kanonsko jedinstvo sa Srpskom pravoslavnom crkvom, imao posla sa makedonskim državnim organima, policijom i sudstvom. - Policija Republike Makedonije je na jedan podmukli način bukvalno kidnapovala Wegovo blaženstvo arhiepiskopa ohridskog g. Jovana, na putu ka Skoplju. Dakle, policija nije dozvolila da se arhiepiskop Jovan dobrovoljno preda i da pokaže da je lojalan građanin svoje zemlje, iako je presuda sasvim bespravna i protiv samog Ustava Republike Makedonije. Isto tako, na jedan necivilizovani način, nije dozvolila ni da se pozdravimo i uzmemo blagoslov od našeg arhiepiskopa, pre nego što ga zatvore. Od trenutka kada je policija kidnapovala arhiepiskopa, mi smo izgubili kontakt sa njim. U zatvoru su nam rekli da će arhiepiskop g. Jovan biti tretiran kao i ostali zatvorenici i da mu, dok je u prijemnom odeljenju, gde će se nalaziti mesec dana, neće biti dozvoljen kontakt ni sa kim, osim sa njegovim roditeljima, i to jednom u toku ovog meseca na pet minuta. Iz elektronskih medija, koji su snimili ulazak arhiepiskopa g. Jovana u zatvor, videli smo da su mu skinuli mantiju, a da li mu je i brada obrijana, ne znamo. Nadamo se da nije, kaže vladika Marko. Kako je makedonski narod doživeo progon i osudu na zatvorsku kaznu vladike Jovana? - Narod u Republici Makedoniji, posebno članovi Ohridske arhiepiskopije, zgroženi su odnosom makedonskih vlasti, ne samo prema arhiepiskopu Jovanu, nego i prema ostalim članovima Ohridske arhiepiskopije. Hvala Bogu, ima mnogo ljudi koji nam daju apsolutnu moralnu podršku, ali, gledajući šta vlast radi sa jednim arhiepiskopom priznatim u celoj pravoslavnoj vaseljeni, plaše se da to javno kažu. I sam medijski prostor, koji je pod uticajem vlasti, uskraćen je onima koji bi hteli javno da iskažu podršku Ohridskoj arhiepiskopiji. A kakva je demokratija i objektivnost u Republici Makedoniji – ocenite sami. Taj strah je pre tri godine bio veći. Sada imamo utisak da se narod sve više oslobađa tog straha. Ali, dok vlast u Republici Makedoniji ne prihvati evropske standarde za ljudska prava i verske slobode, ne možemo očekivati da će se stanje poboljšati. Jeste li episkop Joakim i vi imali nekih problema sa makedonskim vlastima? - Svi članovi Ohridske arhiepiskopije, ko manje ko više, imaju probleme sa vlastima. Kada je vladika Joakim posle svoje hirotonije došao u Makedoniju, policija ga je uhapsila i ispitivala u policijskoj stanici. Pošto su mu zapretili da ne sme služiti u Republici Makedoniji, pustili su ga, ali i dalje prate svaki naš korak. Ja sam sa arhiepiskopom od početka progona. Jednom su me osudili sa osam i po hiljada denara za narušavanje javnog reda i mira, samo zato što sam ušao sa arhiepiskopom u crkvu da krstimo dete. I sada se vode sudski procesi protiv nekih članova Ohridske arhiepiskopije: tendenciozno se vrši pritisak da se odreknu kanonske crkve, i to sve na zahtev raskolničke Makedonske pravoslavne crkve. Navešću samo jedan primer: raskolnički vladika Petar podneo je sedam zahteva da se naša manastirska crkva koju smo gradili u selu Nižepolje kod Bitolja, poruši. Državna vlast je to i učinila u oktobru prošle godine. Kako objašnjavate, zašto se makedonske državne vlasti i jerarhija u raskolu toliko protive postojanju autonomne Pravoslavne ohridske arhiepiskopije, i otkud toliko insistiranje na autokefalnosti “Makedonske pravoslavne crkve”, protivno kanonima vaseljenske Pravoslavne crkve? - Iako je država po Ustavu odvojena od verske zajednice, očigledna je povezanost raskolničke Makedonske pravoslavne crkve i države, i to do te mere da se ne zna koje su ingerencije države, a koje Crkve. Država se meša u crkvene probleme, i obrnuto. Ta povezanost se i može donekle razumeti, ako se ima u vidu da je raskolničku organizaciju MPC sazdala država, i, bez blagoslova ostalih pomesnih crkava, sama sebi dodelila autokefalnost, koju, naravno, niko nije priznao. To su uradili zbog nacionalnih i ličnih, materijalnih, profitabilnih ciljeva. Zaboravljaju da je Crkva, pre svega, telo Hristovo, da ima spasonosnu misiju na zemlji i da se ne može smatrati, kao što su to komunisti smatrali, da je crkva preduzeće od kojeg će materijalno profitirati. Žalosno je što je narod u Republici Makedoniji mnogo godina zabluđivan idejom da ima autokefalnu crkvu, tako da sada treba mnogo vremena da se to promeni, da narod shvati da je to bila greška i da sada konačno ima priznatu crkvu – Pravoslavnu ohridsku arhiepiskopiju. Kolika je pastva Pravoslavne ohridske arhiepiskopije? Verujete li da će se ona posle ovih progona uvećati? - Istorija je pokazala da je Crkva najjača upravo kada je proganjana. Mi ne sumnjamo da će ovo svedočenje za istinu doprineti da se pastva kanonske Crkve poveća. Svedočenje za istinu sopstvenim životom je autentični način postojanja jedne crkve, i to je uvek ostavljalo veliki utisak čak i na inoverce. Mogu da kažem da je polovina monaštva iz Republike Makedonije u kanonskoj Crkvi, a isto se može reći i za narod. Ima takvih, kao što smo pomenuli, koji nas podržavaju, ali se od vlasti boje da to javno kažu. A ima i takvih koji su skeptični samo zato što nemamo nijednu crkvu-hram, nego služimo liturgiju u stanovima i kućama. Međutim, hoću da skrenem pažnju da je sva pastva kanonske Crkve svesna situacije u kojoj se nalazi i da su spremni svojim životom da svedoče za istinu. Jedino za istinu, odnosno za Hrista vredi svedočiti, i, ako je potrebno, dati i život svoj. Blagodat Božja, koju svakodnevno osećamo, pomaže nam da ostanemo dosledni pravoslavnoj veri. Bez te Božje pomoći ne bismo izdržali ove torture. Naše je da odradimo svoj deo posla, a ne sumnjamo da će nam Bog pomoći u tome, i kada se bude ispunilo vreme, rešiti sve probleme u Crkvi, na radost svih. Jovan Janjić