Gde smo ono stali...

Ako su oni “što vide, ne vide; što čuju, ne čuju; i što vide i čuju, ne govore” i pomislili da to više nismo mi, prošla ih je nedelja probudila: Velja Ilić, kadar stići i uteći, naravno prvi je lupio šakom o sto i poručio Makedoncima da jesmo, ali da više sa njima nećemo da se igramo miliona dolara i da nam ili iz zatvora puste našeg sveštenika ili naše avione vrate i to – odmah. Kad je već zakasnio, novopečeni socijaldemokrata Nebojša Čović morao je da odjekne glasnije: oko za oko, zub za zub, poručio je on ni manje ni više nego Hrvatima, i zatražio da se sve hrvatske kupovine srbijanskih firmi prekontrolišu i ubuduće uvede reciprocitet: ako mi možemo da kupujemo kod njih, samo onda mogu i oni kod nas. Zašto se u aktuelni srpsko-makedonski verski spor meša ministar za kapitalne investicije? Deca rođena kasno da bi se sećala kako smo mi ono koliko juče lupili o sto Slovencima i prestali da kupujemo njihov toalet papir, dakle nisu imala kad da nauče ono što nismo naučili ni mi koji smo kad imali, pukla su kao iz puške: zato što je patriota i vernik. Što se u srpsko-hrvatski poslovni spor meša Nebojša Čović, šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju? Zato što je stari drug Dmitra Šegrta i novopečeni socijaldemokrata. Čak i oni što se baš nikako ne zanimaju za ekonomiju, čuli su za Dmitra Šegrta, ako ne pre a ono sigurno tokom onog intervjua Slobodana Miloševića, doduše poznatijeg po priči o unosnom nošenju gajbi, kad je tadašnji predsednik SRJ za prvog čoveka fabrike crepa i keramike iz Kikinde rekao “moj drug Dmitar Šegrt”. Ovo podvlačenje je primećeno i zapamćeno jer se Miloševiću tako što nije često omaklo. Poslednjih dana Šegrt je zapažen dva puta: na skupu nove Čovićeve Socijaldemokratske partije i kad je u odbranu “svoje” firme od neprijateljskog hrvatskog preuzimanja u pomoć pozvao i neke hrvatsko-srpske poslovne neprincipijelnosti.

Sem što su i Ilić i Čović onoliko godili našoj ponekad s pravom ponekad bez prava povređenoj nacionalnoj sujeti, obojica su otvorila i neke priče koje sa politikom, verom i međunacionalnim odnosima ne bi trebalo da imaju veze. Ili ne bar prioritetne veze. Ako smo na svako lupanje o sto skočili do neba, na ono što je bilo ispod stola pali smo na teme.

MAT: Jatov posao sa MAT-om spada u one koji se izvuku ispod tepiha kad god nekom zatreba da kakav poslić, kome tu mesto nije, obavi prečicom. Čim koga treba smene ili za priču o MAT-u razmene – stvar se zaboravi. Zato, za razliku od nas posmatrača, u Jatu nisu ni poskočili do neba, ni pali na teme. Cool. Jat-MAT, sama rima kaže da tu ima nekog sankcijskog rimovanja. Tako je, kažu u Jatu, kompanija MAT osnovana za vreme sankcija. Zna se za šta. Jat je MAT-u pozajmio svoja dva boinga 737-300 i pilote. Stjuardese su bile makedonske. Kad god dođe do napred spomenute potrebe, jedni optužuju druge, drugi treće, tek MAT je “možda nekom nešto i plaćao, ali Jatu nije” pa je dug narastao na knjigovodstvenih 7 499 000 dolara, a pošto nisu plaćali ni za međunarodni prelet, pa se i taj dug knjiži na Jat, iako dva aviona i piloti lete sa makedonskim oznakama i papirima – dakle, još milion-dva dolara. Jat poslednjih godina kuburi sa avionima i kad god je ova dva hteo da vrati, nadležni u kompaniji su navodno svojim kolegijumima objašnjavali da MAT ima samo ta dva aviona, ako bi mu bili uzeti, ne bi mogao da leti, a ako ne leti, ne bi Jatu nikad mogao da vrati dug... Dakle, teraj dalje. A MAT leti kao lud. “Mi u Rim letimo malim avionom ATR, oni našim boingom, eto.”

Da li je Makedonska aviokompanija (MAT) državna kompanija? I pored rečitog naziva, izgleda da nije. Vlasnici MAT-a su, navodno, tri Makedonca. Ali, oni nisu bez podrške makedonske države, naročito od trenutka kad je u poziciji prema albanskoj najavi o osnivanju “Er Vardara” ona pokušala da osnuje vlastitu državnu kompaniju, pa odustala. U Jatu tvrde, nezavisno od vladike Jovana i Velje Ilića, oni su od MAT-a, a pritisnuti putnicima koji su se stvarno vratili, tražili da im vrati makar jedan avion. Pošto su avioni za međunarodni saobraćaj registrovani kao da su makedonski, Jat je sa MAT-om potpisao ugovor o kratkoročnom iznajmljivanju sopstvenog aviona i taj je stigao u Srbiju i u utorak leteo na liniji za Tivat. Sve onako sa pilotima čije su dozvole validirane u Makedoniji i s makedonskim stjuardesama. Jat, koji je svoj avion, za koji mu MAT s vremena na vreme plati neku kintu, dobio na tri dana, kao dete se obradovao Veljinom patriotskom dobovanju po stolu u nadi da će bar taj jedan avion, sad kad ga se najzad dokopao, zadržati zauvek. U Jatu su u utorak tvrdili da će i drugi avion u Beogradu biti 21. avgusta, a u sredu je direktor MAT-a Duško Grueski makedonskim TV-gledaocima poručio da će i onaj prvi koliko u četvrtak biti vraćen u Makedoniju. Ovo nije zemlja, ovo je region čuda koja lete avionima Jata.

TOZA: Fabrika “Toza Marković” iz Kikinde spadala je među onih desetak velikih firmi kojima je Aleksandar Vlahović (DS) napisao pismo čim je 2001. godine seo u fotelju ministra za privatizaciju. Ukratko: to su bile firme čiji su radnici podelili besplatne akcije do 60 odsto kapitala, pa u nekim slučajevima nešto i otkupili preko toga. Vlahović je tada savetovao direktorima kako da smanje udeo radničkih akcija i tako firme učine primamljivim za kupca-strateškog partnera. Ne samo da mu nije udovoljeno, protest je bio oštar. Tada i sada direktor “Toze Markovića” otpisao je Vlahoviću da je njegova firma toliko jaka da joj strateški partner ne treba, ona sama bi mogla nekom da bude strateški partner. Kad je samo godinu posle toga “Toza” u konzorcijumu sa hrvatskom firmom “Našice cement” kupio na tenderu “Polet” iz Bečeja, oni skloni ekonomskom patriotizmu i regionalnoj opoziciji globalnoj aždaji, pucali su od ponosa. Pošto je tu bila i snažna naša firma, pitanje porekla drugog člana konzorcijuma nije se postavljalo. U međuvremenu je država objavila tender za prodaju kamenoloma “Jelen Do” iz Jelen Dola. Na tenderu je pobedila firma “Sent Majkl enterprajsiz” čiji su se predstavnici s prezimenima na ić izdavali i pozivali na Amerikance. Brže nego što ih je za kupca izabrala, država ih je iz posla eliminisala. “Jelen Do” je pripao drugoplasiranom “Našice cementu”. I sad se prepričava da je u Beogradu osnovan ceo jedan dnevni list samo da bi se “Sent Majkl” obračunao sa Aleksandrom Vlahovićem. Agencija za privatizaciju je drhtala od njihovih svakodnevnih poziva, Vlahovićeva slika nije silazila sa naslovnih strana. Ceo haos na naš način, na naš se način i završio pitanjem: Ko to beše “Sent Majkl enterprajsiz”? “Našice cement” su u međuvremenu kupile i manju firmu za proizvodnju takođe građevinskog materijala “Stražilovo” iz Sremskih Karlovaca. Kad je na prodaju izneto i “Potisje” iz Kanjiže, država se javno obradovala najboljoj ponudi nemačko-austrijsko-hrvatsko-mađarskog konzorcijuma. Radost je bila motivisana strahom da se i ova prodaja ne završi pobedom “Našice cementa” i početkom stvaranja njegovog monopola.

Avgusta prošle godine je postalo jasno da je ljubav između “Toze” i “Našica” pukla. Hrvatska firma objavila je javnu ponudu za preuzimanje najmanje 25, najviše 35 odsto akcija “Toze”, na šta su Kikinđani odgovorili brzopoteznim izlaskom na Beogradsku berzu. Hrvati su za akciju ponudili 1 416 dinara, “Toza” je sopstvenu cenu na Berzi nagurao na 2 880 i tako visoko je držao do poslednjeg dana ponude. Ponuda je propala.

Ali firma “Našice cement” koja je u međuvremenu postala “Nekse grupa”, nije odustala. U toku je nova ponuda i nova akcija iz Kikinde. Prema vestima sa terena, naši baš ne štede municiju, a uzvraćaju izgleda i Hrvati. U Agenciji za privatizaciju su prozvani i pomalo zbunjeni. Prema njihovoj evidenciji, hrvatske firme su dosad na tenderima kupile beogradski “Frikom” (Agrokor), “Jelen Do” (Našice cement), na aukcijama proizvođača netkanog tekstila iz Mladenovca “Inteks” (Mirofil d.o.), a na Beogradskoj berzi su od države kupili “Erdevik” iz Erdevika (THOP), “Stražilovo” iz Sremskih Karlovaca (“Našice cement”) i “Vatrosprem” iz Beograda (“Damek” d.o.o iz Zagreba). Ispunjenje ugovornih obaveza u firmi iz Jelen Dola kontrolisali su krajem prošle godine i sve je bilo u redu ali “šta znamo šta će pokazati sledeća kontrola”. U opštini Požega, na čijoj se teritoriji firma nalazi, kažu da je to sada privatna firma i da opština nema nekih ingerencija, a mnogo se i ne interesuje, ali malo je to mesto, čulo bi se da nešto nije u redu. Što se “Poleta” iz Novog Bečeja tiče, Hrvati se jesu obavezali da pet godina neće otpuštati radnika, a njihov broj je smanjen sa 833 na 587. Ali odlasci po osnovu tehnološkog viška dobrovoljni su, praćeni otpremninom i saglasnošću reprezentativnog sindikata. “Ponašaju se u skladu sa ugovorom”, kažu u Agenciji.

Dmitar Šegrt ih, međutim, izaziva. Male stranke, velika buka. Kao da će izbori uvek opasnih preletača.

DMITAR ŠEGRT, PRVI ČOVEK “TOZE MARKOVIĆA” Oni ne vole partnere Mi smo im poslužili da lakše uđu u neke firme Baš onog dana kad su iz njegove Kikinde stizale vesti o pretnjama, čak i bombama u bici oko preuzimanja kikindskog proizvođača crepa i keramike, Dmitar Šegrt hoće da se šali pa kaže da se oseća “borbeno. Noću treniram, a danju realizujem strogoću”. Pa kako vam ide? - Pobedićemo, pobedićemo. Mada ste se još prošle godine oštro oduprli njihovoj nameri da vašu firmu preuzmu, donedavno sam mislila da ste vi partneri sa firmom Našice cement? - Nažalost, oni ne vole partnere i nemaju nigde partnere. Sa svima su se razišli. I oni to ne kriju. Mi smo im poslužili da lakše uđu u neke firme, ali dobro, videćemo... ipak mi nismo lak plen, neće to tako moći. Ove firme koje oni imaju u Srbiji – “Jelen Do”, “Stražilovo” i “Polet” – koliko domaćeg tržišta građevinskog materijala kontrolišu? - Što se tiče “Poleta”, ta firma ima proizvodnju sličnu našoj – crep i keramičke pločice, u proizvodnji crepa oni kontrolišu oko 15 odsto, a pre njihovog dolaska “Polet” je kontrolisao 20 odsto tržišta. Mi kontrolišemo oko 43 odsto, i pre njihovog dolaska i sada. Što se izvoza tiče, učešće im je skoro minorno, a naše dominantno. U proizvodnji pločica mi učestvujemo sa 36 odsto, a oni su učestvovali oko 15 odsto. Što se “Jelen Dola” tiče, to jeste proizvodnja građevinskog materijala, ali je to kreč, tu nismo konkurencija. “Stražilovo” ima samo blokovsku robu, kakvu sporadično radimo i mi i “Polet”, nismo konkurenti. “Stražilovo” je mala firma u odnosu na nas, ali to je bila dobra firma. Kad sve uzmete u obzir, koliko su Našice cement jaki u proizvodnji građevinskog materijala? - Oni tržišno veoma loše stoje, pa prema tome nisu jaki. Zašto? Pa zato što imaju potpuno pogrešnu tržišnu politiku. Gde god dođu, uništavaju robnu marku i pokušavaju da nametnu svoju. A nameću svoju robnu marku koja nije poznata čak ni u Hrvatskoj. Nastupaju sa potpuno novim nazivom Nedže grupa, pa onda to zovu nedže crijep, nedže pločice, ljudi pojma nemaju o čemu se tu radi, pa umesto pozitivne imaju negativnu reakciju, odnosno bojkot. Robna marka “polet” u nekim regionima u Srbiji je vrlo poznata. A robna marka “nedže” nije poznata nikom, jer su oni tek pre godinu dana uzeli to ime po starom rimskom nazivu za Našice. Sad treba pet godina da ta robna marka negde postane poznata. Drugi razlog je što oni u svojoj ponudi insistiraju na vezanoj ponudi, da proizvod koji bolje ide povuče ostalo, a s obzirom na to da nema deficita na tržištu, to nije moguće. Vi tvrdite da oni firme koje su kupili ne samo da nisu unapredili, nego naprotiv. Imate li podatke o tome? - Što se tiče “Poleta” iz Bečeja, tamo sam bio potpredsednik uprave, pa to znam, oni su dokapitalizacijom naše vlasništvo srušili sa 15 odsto na 4 odsto, kao i državno, kao i vlasništvo malih akcionara, ali to je bila nezakonito sazvana sednica, dokapitalizacija je rađena na proceni iz 1998. godine, mi smo im pripretili da ćemo to goniti, na kraju su nam oni dali korporativnu garanciju da će do kraja godine otkupiti naš deo, što je nas u nekoj meri zadovoljilo. “Polet” je imao 938 zaposlenih, a po planu, ove godine treba da ih ostane 400. U trenutku kupovine, “Polet” je imao proizvodnju od 36,5 miliona komada crepa i 1,5 milion kvadrata pločica. NJih prati problem zaliha i odranije, ali je to bilo znatno manje nego sada. Mislim da su pre privatizacije imali 15 miliona komada crepa na zalihama, a danas u fabrici imaju zalihe od 20 miliona plus ono što su prodali na odloženo, a ove godine će proizvesti svega 29,3 miliona komada crepa. Što se pločica tiče, situacija je dobra. Bile su planirane investicije od 25 miliona dolara. Oni su preuzeli to sami da urade, nas su isključili potpuno, a kad smo došli do kraja, oni su Agenciji za privatizaciju prijavili da su izvršili svoj plan, a kad smo uzeli spisak, ustanovili smo da su uložili 13,5 miliona dolara, a da je 11,5 miliona dolara fiktivno prikazano. Imamo čvrste dokaze, i Agencija za to zna.

IVAN ERGOVIĆ, VLASNIK NEDŽE GRUPE Meni je Srbija najinteresantnija Svako iz Srbije ko želi kupiti nešto u Hrvatskoj i pri tome, samo zato što je iz Srbije, naiđe na probleme neka se javi meni osobno, ja ću mu pomoći Ivan Ergović, vlasnik hrvatske Nedže grupe kojom novopečeni Čovićev partijski drug Dmitar Šegrt sada puni novine, malo se iznenadio da smo ga našli u Hrvatskoj, ali nije dugo insistirao na posredovanju svoje PR službe u ovom razgovoru jer “mi smo ranije živeli u istoj državi i imamo mnogo sličnosti u razmišljanju”. Prema podacima sa sajta, njegova firma ima divizije u Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini,bavi se cementom, krečom, ciglom, crepom... Da li vas ova gužva koja je nastala oko vaše ponude za preuzimanje akcija “Toze Markovića” iz Kikinde na bilo koji način ometa u realizaciji vaše ponude? - Ne, mi smo dali javnu ponudu. Ne možemo mi sad tako odustati. Garancije smo dali, novac smo uplatili na račun. Ne možemo mi sad odustati. Čak i kad bismo hteli, to nije moguće. Vi ste u Srbiji zasad kupili tri firme. Kakva su vaša iskustva sa nama? - Odlična. Nemate nikakvih primedbi? - Gledajte, prvo mi smo ranije živeli u istoj državi i imamo mnogo sličnosti u razmišljanju. Drugo, u Srbiji su ljudi zaista profesionalci i tu smo naišli na zaista sposobne menadžere. Mi nigde ne šaljemo menadžere odavde nego smo tamo našli sposobne. Sa državnim institucijama nikakvih problema nema, sve je uvek uredno odrađeno, uvek imamo razumevanja... Mogu vam reći da je meni Srbija, ovako, jedna u ovoj regiji najinteresantnija zemlja za strane investicije. Uređena država u kojoj sve funkcionira. Šta kažete na primedbe gospodina Dmitra Šegrta da je u ove tri firme koje ste kupili privredna aktivnost pala umesto da se poveća? - Pa to nije tačno. Gledajte, mi smo modernizirali sve te tvornice, kad se ugrađuje nova linija nekoliko meseci mora stojati tvornica, inače sve radi kontinuirano. Najbolje bi bilo da zovete direktore tamo. Mi smo tamo puno investirali, to je naš glavni moto. Mi investiramo u ljude, u tehniku i opremu. I idemo dalje. Mislimo da je to pravi put za Srbiju, za Hrvatsku, za našu regiju, ako želimo biti pravi profesionalci. Ako u tome ne uspemo, onda će neko doći iz nekog drugog okruženja, pa ćemo mi, šta ja znam, čistiti ulice, mi u Hrvatskoj ćemo biti konobari, služićemo strane turiste. A ja ne mislim tako. Ja mislim da naši ljudi trebaju biti mladi, obrazovani, sposobni menadžeri bez obzira u kojoj državi gde mi ulažemo, trebaju biti subjekt, a ne nečiji objekt. Smatrate li razumljivim primedbe da srpskim firmama nije dozvoljeno da investiraju u Hrvatskoj, pa da bi zato Srbija trebalo da odgovori recipročnim merama prema hrvatskim firmama? - Ja bih na to odgovorio sledećom porukom: svako ko želi nešto kupiti u Hrvatskoj iz Srbije, a u toj nameri ima problema na koje je naišao zato što je iz Srbije, da se meni osobno javi, ja ću mu pomoći. Znam da ste vi već davali neke izjave povodom tvrdnji da je suvlasnik vaše firme kćerka hrvatskog predsednika Stjepana Mesića, pa još jednom: je l’ jeste ili nije? - Ovde sam većinski vlasnik ja, ukupno u Nedže grupi imam 88 odsto. Niste ni u kakvim poslovnim vezama sa kćerkom gospodina Mesića? - Ona radi, ja ne znam gde, u nekoj državnoj službi, tako da nemam, kako mogu imati poslovne veze.