Ko je Radovan Karadžić?

Radovan Karadžić je čovjek patetizovane epike i mitomanije koje razaraju moderno ljudsko biće, tipičan guslarski jeti, durmitorski sniježni čovjek, koji je kao dijete živjeo od gusala i parčeta hljeba. Nikada nije vidjeo kolača, sem patišpanj crnogorski, a to nije slatko i to samo Crnogorci računaju u slatko, jer je to u stvari španski hljeb, što mu i samo ime kaže. A da je njegova porodica imala još sto dinara za njegovu voznu kartu, on bi iz Crne Gore vjerovatno otišao da studira u Beograd, a ne u Sarajevo, i ko zna kojim bi putem krenula istorija i sudbina Balkana!

Ovo su tek neki od podataka koje smo čuli od Radovanovog zemljaka, bivšeg prijatelja i kolege po peru, Jevrema Brkovića. Saopštio je pri tom i da je Karadžić od 1968. godine radio za Udbu, jer ga je bilo lako vrbovati sa dosijeom u kome je postojao podatak o porodičnom incestu, a da je kasnije bio običan Miloševićev pion! Evo i zaključka istog autora:

- Bitno je da se on transformisao kao ličnost od lirskog pjesnika, od psihijatra, od čovjeka koji je držao do svog crnogorstva, do svoje nacije crnogorske, do svog naroda crnogorskog, koji je čak pravio nacionalnu mitologiju o fizikusu crnogorskom – odjedanput se Radovan Karadžić pretvara u najvećeg zločinca koga je Crna Gora ikada dala. Odnosno, i Balkan i svi narodi na Balkanu.

Od drugih bivših prijatelja čuli smo mnogo bizarnosti koje naknadnom pameću objašnjavaju sve Karadžićeve potonje “zločine”, a sve u filmu “Život i priključenija Radovana Karadžića” emitovanom minulog ponedeljka na televiziji B92. Reč je o samostalnom produkcijskom ostvarenju kuće Sense, vlasništvo novinara Mirka Klarina. Agencija Sense, inače, izveštava iz haškog Tribunala za potrebe pojedinih medija bivših jugoslovenskih republika.

Film o kome je reč predstavlja portret sarajevskog psihijatra, pesnika, pisca, političara. Naravno, iz ličnog ugla ljudi koji o njemu govore. Za neke od naših sagovornika, Radovan Karadžić je predstavljen kao klovn, psihijatar-šarlatan, loš pesnik i pisac, loš čovek... rečju emisija je pravljena isključivo za potrebe Tribunala u Hagu. Poznavaoci bosanskih (ne)prilika kažu da su sagovornici veoma tendenciozno odabrani, da nema tačnog određenja ko su oni, jer, primera radi, pesnik Marko Vešović, koji osuđuje politički angažman bivšeg prijatelja, ne kaže da je i sam bio “entuzijastični pristaša Srpske demokratske stranke”. Kolege koje su u to vreme profesionalno pratile zbivanja u Skupštini Bosne i Hercegovine, tvrde da je kao poslanik u skupštinskim klupama Radovan Karadžić umeo vrlo “inteligentno da odgovara, i bio je poznat kao čovek koji je umeo da misli na nogama”, rečju, da je pre poslednjeg rata u Bosni bio “dosta obdaren za politiku”.

Marko Vešović, pak, svedoči da je Radovan bio mlakonja koga je supruga štiklom gazila pred pedeset ljudi:

- I bilo mi je zaprepašćenje kako je ta pihtija od čoveka postala krvolok!

Ili podatak o dr Ismetu Ceriću, uglednom građaninu Sarajeva, koji je nekada govorio da je Radovan Karadžić “infantilna, lirska, dečija duša”, a u filmu jasno stavlja do znanja kako akter filma nije bio nikakav psihijatar, da nije umeo sa pacijentima, da je u stvari on bio ludak, samo na pogrešnom mestu. U emisiji se, inače, vidi i to da je upravo dr Cerić, tada u svojstvu direktora medicinske ustanove, predložio mladog Karadžića za klupskog lekara prvoligaškog sarajevskog tima. A medicinska sestra Elvira Vitlar priča kako je Karadžić kao psihijatar lečio pacijenta tako što je rekao da ga treba smiriti “šakom među rogove”, što je pacijenta iznerviralo pa je krenuo nožem na doktora. Ovaj je pobegao i zaključao se u svoju kancelariju, a sestra je uspela da savlada pacijenta. I još dodaje:

- Prema pacijentima je bio često neprijatan jer nije imao razumevanje za period kada su ljudi bili u agresivnom stanju.

Ismet Cerić, psihijatar, na to dodaje:

- Osnovni problem je u tome što Radovan uopšte nije imao strpljenja. Ne možete vi biti psihoanalitički orijentisani ako nemate strpljenja. To je jedan dugotrajan proces... A Radovan je zapadao u depresivne faze sa masom neurotskih simptoma, naročito u proleće, kada bi počeo da odlazi na razne laboratorijske preglede, da skuplja nalaze... Ni po čemu se nije razlikovao od proseka u Kliničkom centru, ni po čemu se nije razlikovao od drugih kolega koji su u to vreme radili na Klinici kada sam ja bio šef.

Uvek je bio neurotičan, uvek je grizao nokte do krvi, što za jednog psihoterapeuta nije baš primereno. Kad vidite njegov sto na kome je bio haos sa papirima, to govori o tome čoveku, da je haos i u njegovoj duši.

Treba reći da je dr Cerić govorio i o svom ličnom i porodičnom prijateljstvu sa Radovanom Karadžićem, o Radovanovoj brizi, o tome kako je i kad je počeo rat u Bosni čestitao Bajram Cerićevoj majci...

- Ko je govorio o mom bratu, postavlja pitanje Luka Karadžić, i odmah odgovara:

- Dvoje muslimana iz Sarajeva, lekar i medicinska sestra, dvojica crnogorskih ustaša, Jevrem Brković i Marko Vešović. Šta bi oni mogli bolje da kažu za jednog uglednog Srbina. I to za mene nije iznenađenje. Jevrem Brković je do sada nebrojeno puta dokazao šta misli o Srbima, iako je u Beogradu studirao, iako postoje papiri na kojima piše da je Srbin. Kao reditelj se potpisao Lazar Stojanović, koji je pokazao svu profesionalnu bedu, pa verujem da je za bedne pare to i izrežirao. I svi smo jasno shvatili šta bi Lazar Stojanović i Mirko Klarin želeli da mi mislimo o Radovanu. Cela emisija jasno iskazuje nameru da se Radovan što više opanjka i da se umanji njegov ugled u srpskom narodu. To je sve bila uvertira za prljav i nečastan pritisak na Radovanovu porodicu.

Na pitanje da li se čuje sa suprugom Radovana Karadžića, Qiljanom Zelen-Karadžić, Luka kaže da su u svakodnevnom kontaktu. Wen apel suprugu da se preda Luka Karadžić opisuje ka iznuđeni čin, poredeći to sa onim što rade pripadnici Al kaide sa zarobljenim diplomatama ili novinarima:

- To potvrđuje i izjava vrhovnog glavnokomandujućeg snaga SFOR-a generala Rikija koji je izjavio da su oni lično izvršili pritisak na Qilju, što će reći da su celom svetu priznali šta su uradili. Eto dokle ide njihova drskost, da ne kažem “demokratija”.

Da li je film “Život i priključenija Radovana Karadžića” pravljen za “haško tužilaštvo, da bi se osoblje Haškog suda dobro osećalo”, kako kaže jedan dugogodišnji redovan posetilac Tribunala? Ovo pitanje postavljamo i Mirku Klarinu, vlasniku i glavnom uredniku Sense:

- Mi se njegovom optužnicom uopšte ne bavimo i vrlo malo koristimo argumente tužilaštva. Ovo je film o njemu kao ličnosti, o tome šta je ostalo od mita o Radovanu Karadžiću, a šta je stvarnost.

Na pitanje da li je ovo ista verzija filma koja je pre mesec dana premijerno prikazana u Hagu, u hotelu preko puta Tribunala, gde su bili i tužiteljica Karla del Ponte i predsednik Suda Teodor Meron, Klarin kaže “da” i dodaje:

- Za mene je mnogo važnije što je film prikazan na banjalučkoj televiziji, tačnije na Radio-televiziji Republike Srpske, a sada i na B92. Posebno mi je važno da smo imali izvanrednu saradnju sa RTV Republike Srpske, što me je prijatno iznenadilo, i da smo dobar deo arhivskog materijala kojim nismo raspolagali, dobili od njih. Tu su uglavnom oni delovi filma gde Karadžić i Mladić sami govore, izlažu svoj pogled na svet i obrazlažu svoje akcije.

Klarin nas obaveštava da je Sense prošlog leta napravila film Begunci, koji se bavio time šta je do sada viđeno u Hagu od zločina Ratka Mladića i Radovana Karadžića tokom rata u Bosni, tokom suđenja drugim optuženicima. A zajedno sa filmom o Radovanu Karadžiću, Sense je napravila i emisiju o Ratku Mladiću. Komentarišući primedbe da film govori kako je Karadžić zapravo lud, Klarin kaže:

- Ne slažem se sa tom tezom. Film zapravo govori ko je Radovan Karadžić, da je bio površan i prosečan u svemu što je radio, da je imao hipertrofirani ego, da je bio vešt manipulator, a on sam najbolje govori o sebi. Jako je značajan telefonski razgovor sa Dobricom Ćosićem gde dvojica književnika govore o trećem piscu, Vaclavu Havelu, sa velikim nipodaštavanjem, kao i o srednjoevropskoj kulturi i katolicizmu. U filmu se posebno jasno vidi da on nije pao sa neba, već da je doveden iz Beograda. U Beogradu je Karadžić imao glavno uporište i tu ga ima i dalje. Jer, u Republici Srpskoj se više niko “ne loži” toliko na njega kao određeni krugovi u Beogradu koji su ga i doveli na vlast.

Na primedbu da se skoro jednu deceniju Karadžić uspešno skriva, što govori da postoje ljudi kojima nagrada od pet miliona dolara ništa ne znači, naš sagovornik odgovara:

- Ne znam da li se on samo vešto skriva, ili ga oni nisu tražili. To je pitanje kojim smo se više bavili u prvom filmu.

A na manipulacije da Karadžića, možda, čuva i sama CIA, Klarin kaže:

- Nisam sklon takvim teorijama zavere. U početku, kada je bio relativno dostupan, mislim da ga nisu hapsili jer su se bojali da ne dovedu u pitanje mirnu implementaciju Dejtonskog sporazuma, i tako su ostavili pravdu za sutra.

Šta misli novinar i urednik emisije Mirko Klarin koliko je njegov film zaista validna slika o Radovanu Karadžiću:

- Mislim da jeste, apsolutno. To je prva slika kod nas koja pokazuje najviše o Radovanu. Pokušali smo da razgovaramo sa Kostom Čavoškim, na primer, ali je on odbio jer je stav Odbora za odbranu Radovana Karadžića da niko ne govori, kao i stav porodice. Pokazalo se da to nije tačno jer smo videli da je Luka kasnije govorio kao i ostali članovi porodice i Odbora.

U ovoj emisiji o Radovanu Karadžiću govorili su još Stjepan Kljujić, Qiljana Bulatović, Smilja Avramov, Željko Kopanja, dr Zoran Stanković...

Poslednja rečenica pripala je Marku Vešoviću: “Teško je biti niko i ništa, a bio si jedna od glavnih figura svetske istorije!”

MOMO KAPOR, slikar i pisac Čekam reprizu “Pravo je čudo kako su autori ove emisije uspeli da navataju toliko nakaza koje bi pokvarile svaki detektor laži” Da me nije rastužila neverovatnom količinom gotovo bolesne mržnje prema čoveku koji ne može da se brani, emisija o Radovanu Karadžiću bi me zasmejala do suza likovima koji se u njoj pojavljuju. Najpre je tu moj stari poznanik, Mirko Klarin, nekadašnji revnosni član Saveza komunista, povlašćeni novinar svih režima, profesionalni srbomrzac i vlasnik producentske kuće Sense iz Haga, koji zarađuje na našoj nesreći. On je takođe i scenarista ovog televizijskog filma, punog nedopustive paralelne montaže u kojoj se Karadžićevi govori prepliću sa kolonama izbeglica i topovima koji mogu da pripadaju bilo kome. Postupak tipičan za nacističke filmove o Jevrejima, koji ne bi upotrebili ni boljševički propagandni filmski radnici. Sve to realizovao je Lazar Stojanović, poznat kao bivši muž Nataše Kandić (ni on nije izdržao!) Kao glavni svedok u emisiji pojavljuje se izvesni Marko Vešović, pesnik na bošnjačkom jeziku čiji stihovi mnogo gube u prevodu na srpski. Ovaj lik poznat je po svojoj patološkoj mržnji prema poeziji Radovana Karadžića i po tome što je svojevremeno porodica Vešović javno obznanila da ubuduće ni jedno dete koje se rodi u njoj neće nositi ime Marko, koje je osramotilo tu familiju. Veoma zanimljiva je i pojava okruglastog sarajevskog psihijatra NN koji je dokazao da je psihoanaliza bolest koja se širi lečenjem. No, najživopisniji je svakako sarajevski turistički vodič u ulozi novinara, tipičnog baščaršijskog akcenta koji ne razlikuje č i ć i koji kao da je svojim likom i tekstom upravo pobegao iz Top liste nadrealista dr Neleta Karajlića. Tu nam je i nezaobilazni osnivač Dukljanske akademije Jevrem Brković koji od obrazovanja poseduje nezavršenu srednju frizersku školu (pao je iz peruti, po Matiji Bećkoviću), mada je položio iz zulufa. On je, takođe, utemeljivač maternjeg jezika, kao da mu je otac bio gluvonem. On me u toj emisiji optužuje da sam sa brda gledao svoj rodni grad u kome sam, inače, zabranjen više od 30 godina! Da ne nabrajam dalje. Pravo je čudo kako su autori ove emisije uspeli da navataju toliko nakaza koje bi pokvarile svaki detektor laži da sednu na njega. Budući da Radovana Karadžića nisam video od 1996. godine, pridružujem se mnogobrojnim gledaocima ove emisije koji će, svakako, zahtevati njeno repriziranje, da bih svog prijatelja video makar na ekranu B92.