Uzaludan trud Vrhovnog suda

Poštovana i draga gospođo Petrović-Škero,

Sa najvećom pažnjom pratim i pozdravljam Vaše nastojanje da se uspostavi pravosudni sistem koji bi funkcionisao i povratio dostojanstvo Vrhovnom sudu. O tome kakvo je sadašnje stanje, čini mi se da bi Vam moglo biti od koristi i moje iskustvo kao običnog građanina.

A ono se sastoji u tome da nam je svojevremeno neka gospođa Leposava Sikimić sa svojim partnerom predočila rešenje opštine Savski venac sa potpisom pokojnog Veselina Boškovića da mogu preurediti tavan naše jednospratne zgrade u Ulici generala Živka Pavlovića broj 1 kako bi rešili svoje stambeno pitanje. Ovo dvoje investitora do tada nisam lično poznavao, tek potom sam čuo da je Leposava Sikimić kćerka predsednika naše Mesne zajednice za Dedinje, ali sam se njenog imena ipak setio, i to iz novina, u vezi sa neodgovarajućim injekcijama kojima je kao lekar na jednoj privatnoj klinici usmrtila neke pacijente, pa su se oglasili i roditelji jedne od žrtava iako sudovi pokušavaju da zataškaju ovaj slučaj. Da Leposava Sikimić, koja stanuje u luksuznom stanu, nije imala nikakve potrebe da reši svoje stambeno pitanje, uverili smo se kada su nam investitori svoja rešenja ponudili na prodaju i da na taj način otkupimo svoj tavan po tržišnoj ceni. Kakva li sjajna ideja da se veoma brzo i olako dođe do poprilično para! Poveli smo, međutim, dugotrajan spor i na kraju, posle promena 5. oktobra 2000. godine, Vrhovni sud je doneo presudu kojom je poništio ovu građevinsku dozvolu.

A upravo zbog ove presude, poštovana gospođo Petrović-Škero, pišem Vam ovo pismo. Jer, bez obzira na presudu, investitori ne samo da nisu preuredili tavan već su nadzidali kompletan sprat, posekli dragocena stabla, izbetonirali zelenu površinu za parking i iznajmili stanove. A sve ovo uz pomoć opštinskih funkcionera i službenika. Od tadašnjeg predsednika izvršnog odbora, a sada predsednika opštine Tomislava Đorđevića, izvukli smo samo izjavu da opština na ova pitanja gleda drukčije nego Vrhovni sud! A kada smo posle velikih muka jedva uspeli da dođemo u telefonsku vezu sa odgovornim službenicima – Aleksandrom Damjanović, Qiljanom Novaković i Vidosavom Ošmijanski (na pismene predstavke nam uopšte nisu odgovarale) – trebalo je, draga gospođa Petrović-Škero, da čujete ono kikotanje: hihi, haha! Kakav Vrhovni sud! A za tadašnjeg predsednika opštine Branka Belića, koga smo takođe samo preko mobilnog telefona uspeli da uhvatimo i to u vožnji, istinski smo se uplašili da ne ispadne iz kola od smeha. A s pravom su se svi opštinski funkcioneri smejali, jer kad smo se potom obratili Vašem prethodniku, v.d. predsednika Vrhovnog suda, on nam je doslovno odgovorio da nema nikakvih mogućnosti da se opština Savski venac privoli da postupi po odlukama suda!!!

Poštovana i draga gospođo Petrović-Škero, uzalud, prema tome, Vaš veliki trud i uzalud onih pet gusto kucanih stranica obrazloženja presude Vrhovnog suda. Stanje pravosuđa u našoj zemlji je, nažalost, takvo da Vas ni poslednji opštinski pandur nimalo ne ferma.

Ovo, međutim, nimalo ne umanjuje moje poštovanje prema Vama.

Zoran Konstantinović,

akademik