Šta reći

Posle devet stotina četrdeset i osam promotivnih intervjua, pet stotina, ne, šest stotina, ipak ne, više od osam stotina hiljada gledalaca širom bivše zemlje, posle dividi izdanja koje se može kupiti na svakom ćošku, prikazivanja čak i na televiziji koja ga je finansijski ozbiljno podržala i time mu, emitovanjem, zalupila ionako slabo (ili nikako) otvorena vrata ma kog međunarodnog festivala, posle svih temeljnih anketa i poređenja s prvim delom, film Srđana Dragojevića “Mi nismo anđeli 2” pobedio je u Herceg Novom. I to, bogami, u većini kategorija. Svakako je osvojio Gran pri festivala, ali i Zlatnu mimozu za režiju. Proglašen prvim i najboljim, potpuni trijumf.

Pitanje je: čemu sve to?

Da li će sve te nagrade, sada i crno na belo, doneti filmu veću popularnost? Sigurno ne. Silna medijska kampanja je već davno, a briljantno odrađena. Da li je danas, sa svim tim nagradama, Srđan Dragojević odjednom bolji reditelj nego što se mislilo? Opet, izvesno, ne. Takav je on kakav je, pametan i ciničan, drčan i oštrog jezika. Da li će sve te nagrade privući još nekog da pogleda film, da se još malo para nakupi? I to je – ne. Jer, “Mi nismo anđeli 2” potrošena je stvar. Skupa, kupljena i iznošena.

Pa, zašto je onda Srđanu Dragojeviću bilo bitno da se ne samo takmiči u Herceg Novom već i da tamo istrči na pozornicu poslednje noći? Osim novčanog iznosa nagrada, što nikad nije za bacanje, Gran pri festivala garantuje tom filmu i ono jedino što nije imao: plebiscitarnu pohvalu. Jer, bio je on, film, i poprilično osporavan, nalazile su mu se (tačne) mane u smislu nedovoljne duhovitosti, neki su o sebi zbog toga saznali da su idioti i gombavi, rane Dragojevićeve bile su ogromne zbog loših kritika i nije naprosto mogao da bira reči, ali sad, sad je svim tim glupim zamerkama došao kraj. On ima zvaničan dokaz da je najbolji, a onoliko je, sećamo se, čeznuo upravo za uočavanjem njegovog zanatskog majstorstva.

The end. Happy end.

I to prema proceni stručnog žirija, tročlanog, koji je odluke doneo većinom glasova. Znači, dve osobe su presuđivale. U stvari, jedna. Predsednik, glumica Radmila Živković. Po vokaciji Kosovka devojka. Imala je petlje, njoj ništa lakše, ne samo da filmu “Mi nismo anđeli 2” dodeli gro nagrada (što je Srđana Dragojevića toliko očaralo, kao nalet iznenadne i neočekivane sreće, da je on nju, odmah tu, na licu mesta, na Kanli kuli, od srca poljubio u rumene obraze) već se usudila i da usred Crne Gore prenebregne njihovu produkciju (čitaj: dva premijerna filma) i izbori se za bezrezervni primat Srbije.

Mislim, šta reći?

Dva mlada crnogorska reditelja, Nikola Vukčević i Željko Sošić, ostavljena su na cedilu. Prvi je autor “Pogleda sa Ajfelovog tornja”, drugi potpisuje film “Imam nešto važno da vam kažem” kojim je 19. hercegnovski festival svečano zatvoren. U Crnoj Gori oni imaju poseban značaj: direktan su primer njene oživele kinematografije. Premijeri “Pogleda sa Ajfelovog tornja” prisustvovao je čak i predsednik Crne Gore Filip Vujanović. Jer, to jeste važan film za jednu nejaku ali ambicioznu sredinu, tim pre što je rađen u koprodukciji sa državama eks-Jugoslavije, a tu se našla, plus, i Francuska. Dakle, krupan poduhvat od kojeg se mnogo očekivalo. I dobilo. Nikola Vukčević pokazuje da je izuzetno vešt reditelj, poznaje zanat, ume da upakuje film u dinamičnu i čvrstu celinu. “Pogled sa Ajfelovog tornja” snimljen je prema motivima romana Branislava Glumca “Zagrepčanka” (maloletna kći lekara, uz njegovu prećutnu saglasnost, prostituiše se s kolegom kako bi on, otac, napredovao u karijeri... sve dok ne sretne ljubav svog života, momka iz niže klase koji jednostavno ne dolazi u obzir, nije nivo) i u samoj toj, inače sjajnoj priči leži glavni problem filma: ono što jeste dobra slika truleži i dekadencije u Zagrebu ne liči mnogo na nešto što bi bilo verovatno u Podgorici gde se film danas dešava. Naprosto je reč o mentalitetima koji se ne mogu tek tako izmestiti. Teško je, drugim rečima, da uopšte i zamislite takav lažni i zlokobni porodični odnos u, valjda još, patrijarhalnoj Crnoj Gori. Ali, kad oni tako hoće, majko...

Mlada glumica Marija Vicković dobila je Zlatnu mimozu za ulogu te nesretnice: igra grubo i nadmeno za jednu toliko uzdrmanu devojku kojoj ni psihijatar (Darko Rundek u savršenom izdanju, s onim svojim plavim očima) ne može da pomogne. Film se lako gleda kao jedan veliki, moderan spot: ne budi, međutim, odviše emocija a sva je prilika bila tu. Treba dodati da u “Pogledu sa Ajfelovog tornja” igraju još i Branislav i Sergej Trifunović, zatim Svetozar Cvetković, Andrija Milošević, Irfan Mensur, Petar Božović, Varja Đukić, jedna respektabilna glumačka ekipa. Što govori u prilog tom filmu koji je već s uspehom prikazan u Motovunu, sad mu tek predstoji međunarodna promocija. Ne treba uopšte sumnjati u njegov lep prodor. On to i zaslužuje, crnogorska prezentacija novog milenijuma, savremeni dizajn, taman...

U emocionalnom smislu pak veće šanse ima film “Imam nešto važno da vam kažem” o momku (igra ga čedno, kako je i zamišljeno, omiljeni mladi crnogorski pevač Bojan Marović) koji svira violončelo i pobeđuje na internacionalnom takmičenju, što mu otvara mogućnost studiranja i života u inostranstvu: kako otići u bolji život a ostaviti kod kuće one koje najviše voliš... Kroz četiri priče o rastanku s najbližima (u tumačenju Dragana Nikolića, Branimira Popovića, Nataše Ninković...) ovaj mali film analizira veliki problem odlaska u beli svet. I ume da dirne, iako na kraju gubi nekako konce i ostaje bez stvarnog efekta. Za debitanta, ipak, dovoljno. Film “Imam nešto važno da vam kažem” je kao najsvežija roba stigao na festival, pravo s montažnog stola, da je samo bilo više vremena... Nije dobio nijednu nagradu.

Time dolazimo i do glavnog gubitnika 19. hercegnovskog filmskog festivala, do “Buđenja iz mrtvih” Miloša-Miše Radivojevića. Jeste, taj film je dugačak, zamoran, odvratan, težak kao tuč, rečju – grozan, ali je on i nezaobilazan. Datum, crveno slovo. Ne zato što se njime Radivojević vratio u kinematografiju posle petnaest godina, već pre svega zbog svoje totalne iskrenosti, beskompromisnosti, političke relevantnosti i ljudske odvažnosti. Naravno, i rediteljske kreativnosti. Nema grešaka u tom filmu: sve gadne scene su namerno tu. Poslednje godine prošlog veka, one do bombardovanja ili: moj obračun sa mnom, moj obračun s njima, naš obračun s nama, čitajte kako hoćete, to je i vaš život. U Herceg Novom publika je s pažnjom gledala film, niko, ali niko, nije napustio projekciju; žiri u sastavu dva glasa ga je načisto, međutim, eliminisao, fuj. “Buđenje iz mrtvih” upravo odlazi u Sarajevo, Montreal...

Festival u Herceg Novom je mali, lokalan, i film koji tu pobedi uvek je i vrsta preporuke, ulaznica za budućnost. Prošle godine je, recimo, već bilo neprijatno s pobedom filma LJubiše Samardžića “Jesen stiže Dunjo moja”, sada je možda suviše kasno.