Otpisana ljubavna priča

Ivo Andrić bio je dugogodišnji predsednik Stalnog saveta Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Posle sastanka Saveta ili uoči neke generalne probe, upravnik pozorišta došao bi sa Andrićem u glumački salon, prirodno da smo prilazili stolu i uputili neka pitanja na koja bi Andrić odmah odgovarao. Dogodilo se više puta da smo zajedno izašli iz pozorišta. Učinjena mi je velika čast da ga pratim do kuće, onda ulica Proleterskih brigada, a sada Andrićev venac. Zgrada preko puta Pionirskog parka. Dok sam ga jednom pratio, rekao mi je: “Da sam umro sa pedeset godina, za mene niko ne bi znao – pisac treba dugo da živi.” Drugom prilikom, zastao je i rekao: “Sada često novinari publicisti traže od mene intervjue, meni reklama nije potrebna, reklama je potrebna pozorištu, pozorište bez reklame je kao crkva bez zvona.” Pa u hodu do kuće: “Poljska kultura je ravna francuskoj.” Kad bismo došli do zgrade i stali ispred ulaznih vrata, Andrić bi ispričao neko svoje sećanje kao ono kad je prvi put stao ispred izloga knjižare: “U tom trenu bio sam opčinjen knjigama, nisam mogao da se odvojim od izloga. Osetio sam glad za knjigom i čitao sam sve što mi je došlo do ruku.”

Stojimo pred vratima kuće. Andrić priča i vadi sitninu iz džepa, prebacuje sitninu iz ruke u ruku kao brojanicu: “Nas nekoliko književnika gostovali smo u jednom gradu u unutrašnjosti. Posle našeg programa slušaoci su postavljali pitanja. Mene je jedna žena pitala: šta je pravilno da se kaže – kraher ili klaker.” Pauza. Na Andrićevom licu se pojavio blag osmeh (klaker je gazirano piće, jedino flaširano pre rata, s ukusom i mirisom maline).

Otkako je sveta i veka postoje, i neprestano se ponovo rađaju i obnavljaju u svetu – dva brata – suparnika.

Dva brata su se našla lice u lice, kad je 1481. godine, jednog majskog dana, na ratnom pohodu, iznenada umro sultan Mehmed II Osvajač. Stariji brat Bajazit, kome su bile trideset i četiri godine, i mlađi DŽem, koji je tek bio uzeo dvadeset i četvrtu. Bajazit je bio guverner Amasije, sa sedištem na Crnom moru, a DŽem krupan, plav i snažan, plahovit i nemiran. DŽem je, iako još mlad, stvorio na svom dvoru u Koniji krug ljudi od nauke, pesnika i muzičara, i sam je pisao dobre stihove. Pored toga bio je dobar plivač, atleta i lovac. Znao je grčki i čitao italijanski.

I kao što uvek biva, svaki od dvojice braće je nalazio za ono što želi i na što je već rešen dovoljno potvrde u svemu oko sebe i dovoljno vere u svoje pravo i svoju silu.

DŽem je tražio svoj deo carstva, u Aziji, a Bajazit je mirno odgovarao da je carstvo jedno i nedeljivo i da sultan može biti samo jedan, a bratu je nudio da se sa haremom povuče u Jerusalim i da tamo živi spokojno od velike sume novca koju će mu on isplaćivati svake godine. O tome DŽem nije hteo da čuje. Došlo je do borbe. Bajazit je već ranije uspeo da među DŽemove savetnike ubaci svog čoveka, Jakub-bega. DŽem je pobeđen i jedva je uspeo da iznese glavu. Pobegao je u Egipat, gde ga je lepo primio egipatski sultan kome je ovaj bratski razdor bio dobrodošao.

Rod se nalazio u vlasti moćnog katoličkog reda joanita, jerusalimskih vitezova reda sv. Jovana, i predstavljao je istaknutu utvrđenu tačku zapadnog hrišćanskog sveta. DŽem je izranije poznavao vitezove, jer je, po naredbi svoga oca sultana, vodio sa njima pregovore. Obratio im se sa molbom za utočište i oni su, jedva dočekavši, poslali odmah naročitu galiju koja je sa obale prebacila njega i celu njegovu pratnju, oko tridesetak lica, na Rod.

Odmetnika i pretendenta na presto dočekali su sa carskim počastima veliki majstor viteškog reda D’Obison (Pierre d’Aubusson), svi vitezovi – redovnici i celokupno stanovništvo. Veliki majstor je ponovo uveravao DŽema da mu garantuje slobodu, pravo azila i sporazumeo se sa njim da je najbolje da izabere Francusku kao zemlju u kojoj će živeti dok mu sreća ne pomogne da se vrati kao sultan u Tursku.

DŽem je sa pratnjom upućen u Francusku. A D’Obison je otpočeo da radi na sve strane kako bi što bolje iskoristio ovog nesrećnog princa u interesu svog reda, celokupnog hrišćanstva, pa i u svom ličnom interesu. NJemu je bilo jasno kakav važan zalog drži u rukama. Doveden u Francusku, DŽem nije pušten na slobodu, nego je, protivno datoj reči, držan zatočen u tvrdim gradovima koji su pripadali Redu jerusalimskih vitezova.

Oko sultanovog brata stvara se vrtlog spletaka i kombinacija u kojima učestvuju sve tadašnje evropske države, papa i, naravno, sultan Bajazit. I Matija Korvin, kralj Ugarske, i papa Inokentije VIII želeli su da im bude izručen DŽem kako bi se njime poslužili kao sredstvom u borbi protiv Turske i Bajazita II. Ali lukavi Pjer D’Obison zadržava dragocenog roba u svojoj vlasti i pomoću njega na vrlo vešt način ucenjuje na sve strane, i Bajazita, i egipatskog sultana, i papu. Bajazit mu plaća veliku sumu za DŽemovo izdržavanje, u stvari zato da DŽema ne pušta i ne predaje drugom. Papa mu obećava kardinalski čin ako mu izruči DŽema. Egipatski sultan mu daje znatne sume. Čak i nesrećna DŽemova majka, koja je živela u Egiptu i nije prestajala da radi na oslobađanju svoga sina, šalje mu novac za DŽema, ali novac ostaje kod velikog majstora.

To otimanje oko sultanovog brata i D’Obisonova spretna igra trajali su osam godina. Za sve to vreme DŽem je prevođen iz jednog francuskog utvrđenog grada u drugi, uvek pod jakom stražom jerusalimskih vitezova. Malo-pomalo, lišavaju ga pratnje. Na kraju mu je ostalo svega četiri-pet vernih pratilaca.

Dovde sam izneo tekst iz romana Prokleta avlija koji ima 87 strana, ali u prvoj verziji narasta na preko 250 strana – imajte to na umu. I Andrić mi priča: “DŽem je zatočen u kuli. Jedino mu je društvo njegov omiljeni beli kakadu papagaj. Kako mu je ostalo malo pratilaca, jedan od njih saznaje da je u kuli nedaleko od njegove zatočena princeza. DŽem, koji je bio pesnik, preko svog čoveka šalje stihove zatočenici. Ona mu, za uzvrat, šalje svoje stihove – stvara se ljubavna idila. I krenem sa pričom dalje i obuhvatnije, da daleko prevagne priču o Prokletoj avliji. Stvara se ljubavni roman. Na kraju nisam bio zadovoljan i drastično sam izbacio sve ljubavne scene, rekavši sebi: ostavi se toga, nije to tvoj posao.” I dodaje kako je u strazburškom arhivu pronašao jednu pesmu sultana DŽema. Tako mi je u krokiju opisao tekst koji je izbacio iz romana.

Prošle su godine. Andrić je umro. Javi mi se želja da pročitam tu odbačenu priču i obratim se gospođi Veri Stojić, književnom prevodiocu, dugogodišnjem saradniku Ive Andrića, stanuje u istoj zgradi gde i Andrić – vrata do vrata. Objasnim joj šta želim i pitam gde se nalazi taj odstranjeni tekst. Rekla mi: “Ja ništa ne znam o tome.” Kada sam počeo da pišem sećanja – odem u Zadužbinu Ive Andrića da to tamo potražim. Najljubaznije mi je prišla Biljana Đorđević, stručni saradnik Zadužbine. Ispričam joj zbog čega sam došao. Ona mi kaže: “Pa taj tekst koji tražite postoji i nalazi u SANU, u arhivu. U katalogu ličnog fonda Ive Andrića, pod brojem 176.” Odlazim u SANU – dobijam tri fascikle rukopisa Proklete avlije – otkucanih tekstova, dva ispisana bloka, jedna sveska. U fasciklama se nalazi nekoliko verzija “Proklete avlije”. Okean od teksta. Prevrćem listove – tražim ljubavni roman. Ne nalazim – ni traga od nade. Javljam Biljani da taj odbačeni tekst nisam našao. Biljana u želji da mi pomogne kaže: “Možda niste zapazili – otići ću ja da pogledam.” Javlja mi da ni ona nije našla tu ljubavnu priču o DŽemu. Dakle, taj veliki deo romana je žrtvovan da bi ostalo 87 strana kao celina Proklete avlije.

U stanu kod Andrića. Priča: “U Moskvi sam. Gost književnika Sovjetskog Saveza. Posle nekoliko dana po protokolu sam na velikom turističkom brodu koji plovi po Volgi. Veliki broj gostiju. Najznačajnija imena iz književnosti, nauke i umetnosti. Mnogi su sa suprugama. Spuštamo se u potpalublje. Veliki restoran. Za stolom sam sa književnicima. Ručak. Orkestar svira tiho kao slutnja. Po završetku ručka – muzika za igru. Spajaju se parovi – igra traje. Najednom primetim da mnogi odlaze na palubu broda. Sve se oko nas prazni, prestala je muzika. Rekao sam: Hajdemo i mi gore. Na palubi sam. I ugledam da se sav onaj svet skupio na pramcu broda. Prilazim i ja. Tišina. Samo jedan glas. Pogledam u pravcu glasa i vidim na uzvišenju čoveka srednjih godina – čita priču Lava Tolstoja i odjednom poče da me osvaja melodijom rečenice, plastikom svake reči, ritmom, pauzama, poistovećivanjem sa ličnostima. Digao je na pijedestal svu lepotu ruskog jezika, svu lepotu književnog dela Lava Tolstoja. Bio sam zadivljen tim pre jer sam znao da su svi prisutni znali te priče, kao na koncertu muziku. Čitao je najveći umetnik tog posla gostujući po celoj Rusiji.”

Nekoliko anegdota o Ivi Andriću ispričao mi je Andrićev prijatelj i dugogodišnji predsednik Zadužbine Gvozden Jovanić Jedan događaj uzburkao je svu intelektualnu i duhovnu javnost kada se povela rasprava da li da se na Lovćenu zadrži NJegoševa kapela ili da se po Meštrovićevom projektu podigne monumentalni mauzolej. Svi mediji, televizija, štampa, prirodno i pojedinačne izjave bile su podeljene, pa je zaoštravanje došlo do belog usijanja. Književnici, političari, novinari zajedno odlaze kod Andrića da čuju njegovo mišljenje. Kada su izneli svoje stavove i očekivali odgovor, Andrić je rekao: “Moram vam priznati da se ja u spomenike ne razumem, ima ko to zna, ali ja ne znam.” Gvozden Jovanić u razgovoru sa Andrićem pita ga da li se može u kući držati veštačko cveće i dodaje – eto, Dušan Matić drži veštačko cveće. Andrić: “Dušan Matić može.” Posle Nobelove nagrade dođe kod Andrića zajedno veliki broj kulturnih i javnih radnika, novinara da mu čestitaju nagradu. Posle toga odlaze s Andrićem u restoran da proslave nagradu. Služe se razna pića, pa i meze. Kad se to završilo, Andriću prilazi kelner sa blokom i olovkom da naplati. Andrić mu kaže: “Imao sam jednu kiselu vodu.” Andrić šalje pismo, 17. maja, Savetu za kulturu Bosne i Hercegovine: “Želim da obavestim Savet za kulturu NR Bosne i Hercegovine da sam odlučio da Narodnoj Republici Bosni i Hercegovini poklonim 50 odsto dinarskog iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade za književnost iz 1961. godine u ukupnoj sumi od 18 102 859 dinara. Moja je želja da se ova sredstva upotrebe za unapređenje narodnih biblioteka na području Bosne i Hercegovine. Određujući ovu opštu namenu pomenute sume ostavljam Savetu za kulturu NR BiH da ta sredstva utroši na način koji smatra najcelishodnijim.”

Mala pauza. Andrić: “Mi smo pripovedački narod.” Ova kratka rečenica odzvonila je u meni sa više značenja – da smo u pripoveci najjači, najbolji i najpoznatiji. Pita me da li sam pročitao njegovu pripovetku Znakovi – kad god se seti te pripovetke pomisli, kaže, na mene. Rekao sam da tu pripovetku nisam pročitao, mada sam verovao da sam pročitao sve što je napisao. Kaže mi: “Pročitajte”. Čim smo se rastali, otišao sam u biblioteku “Đuka Dimić” i pripovetku Znakovi pročitao u jednom dahu. Te 1972. godine upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta Milan Đoković hteo je da se scenski obeleži i proslavi osamdesetogodišnjica Ive Andrića. Napravljena je adaptacija Andrićevih Lica. Režirala je glumica Olga Savić. Tu je ušla i pripovetka Znakovi. Likove su tumačili: Marija Crnobori, Olga Spiridonović, Zoran Ristanović, Slavko Simić, Gojko Šantić, LJuba Bogdanović, Adem Čejvan, Miodrag Radovanović. Teče generalna proba. U prvom redu Ivo Andrić i Milan Đoković. Kada se proba završila, Milan Đoković nas poziva u svoj kabinet. Čekamo šta će reći Andrić. Pauza. Tišina. Kažem Andriću da mi očekujemo da nam da primedbe, ako nešto nismo dobro uradili, ako nešto treba da popravimo. Andrić: “Vi ste majstori svog posla i ja nemam ništa da kažem.”

Na prvom festivalu monodrame i pantomime učestvovao sam sa Andrićevim “Znakovima” i dobio prvu nagradu – Zlatnu kolajnu.

Kod Andrića. Kaže: “Moj najveći pozorišni doživljaj bio je zahvaljujući našem javašluku. Desio sam se u Sarajevu na dan gostovanja pariskog pozorišta Comedie Francaise. U gledalištu sam. Čekam izvođenje dramskog dela. Posle duže pauze pojavio se upravnik ispred pozorišne zavese i saopštava da su dekor i kostimi glumaca zatureni na nekom sporednom koloseku i da nikako nisu mogli da pronađu taj vagon. Zato će francuski glumci izvesti monologe iz svojih uloga i poeziju francuskih i svetskih klasika. Bio je to vrhunac glumačkog umeća. Kad gluma omamljuje gledaoca do te mere da duboko u sebi preživljava ono što čuje. Svaka reč, svaka rečenica je izgovorena kao da biseri padaju s grana. Nešto što se rečima ne može opisati, kao što ne može opisati muzika. Ostao sam zadivljen.”

Godine 1962. Jugoslovensko dramsko pozorište prikazalo je “Prokletu avliju” u dramatizaciji Jovana Ćirilova. Glavne uloge su tumačili: Jovan Milićević, LJubiša Jovanović, Slavko Simić, Zoran Ristanović i Joviša Vojnović.

Pitao sam Andrića zašto nije napisao pozorišni komad. Rekao je kratko – ja to ne umem.

Prošlo je mnogo godina od tada i kada sam počeo da pišem sećanja jednom u razgovoru sa Biljanom Đorđević, savetnikom Zadužbine Ive Andrića, kažem šta mi je Andrić odgovorio na moje pitanje. Biljana: Pa on je napisao dramski tekst – to je kratak dijalog koji je nazvao Konac komedije. Odmah mi ga je fotokopirala. Taj scenski prikaz je verbalni dvoboj između dvoje ljubavnika koji se završava njihovim rastankom. To bi na sceni trajalo desetak minuta.

Andrić mi je još ispričao da je sa mladim pozorišnim entuzijastima igrao u pozorištu. Imao je ulogu u jednom komadu. Prvi i poslednji put. Kaže: “Više puta sam sanjao da sam na pozornici i da se mučim sa tekstom.”

SLAVKO SIMIĆ