Nisam promenio iskaz

Zoran Milovanović svakako je jedan od najpoznatijih Požarevljana koji bi voleo da to nije postao. Ipak, opet je dežurna tema “srpskog Kumrovca”. I opet je podelio grad. Samo što je sada protiv sebe okrenuo bivše prijatelje, a svakako među bivšim neprijateljima nije mogao još da stekne nove drugare. Čini se da je uveren da ispravno postupa. Valjda je tako izgledao i kada je rešio da kaže Srbiji kako su ga maltretirali Marko Milošević i njegovi pajtaši.

Da li je srećan? Nije. Da li je bezbrižan? Nije. Da li je smiren? Nije.

Razgovor koji sledi je kako je rekao jedini intervju koji će dati. To je njegova ispovest, njegov razgovor sa sobom, prijateljima i neprijateljima u Požarevcu.

Tužilaštvo odustaje od gonjenja Marka Miloševića na osnovu vašeg iskaza na sudu, da se ne sećate najbolje nekih detalja ili na osnovu vašeg razgovora sa okružnim tužilaštvom?

- Marta 2001. godine počela je istraga o celom slučaju. Oktobra se podiže optužnica protiv Marka Miloševića i ostalih ...

Koliko još ljudi?

- Šestorice: Zoran Ivanović Roleks, Aleksandar i Vladislav Ašanin, Milan Lazić, Milan Bajić i Bojan Tadić. Oni se terete za otmicu i nanošenje teških telesnih povreda za šta je predviđena kazna do 10 godina zatvora. Od oktobra 2001. pa do kraja 2002. godine sud miruje. Onda počinje proces, ali se suđenja stalno odlažu jer neko ne dođe... Onda se menja optužnica, nije reč o otmici i teškim povredama nego o prinudi za koju je zaprećeno od tri meseca do pet godina i o lakim telesnim povredama. Ne znam zašto je to uradio tužilac Miroslav Vujinović kada postoji uredna lekarska dokumentacija o povredama.

Naravno, za Markom Miloševićem je raspisana Interpolova poternica i određen je pritvor, a za Vladislavom Ašaninom samo poternica na nivou Srbije i Crne Gore. Nekoliko puta smo dostavljali sudu podatke o njegovom boravištu u Španiji, ali niko nije reagovao.

Da li ste ikada pitali tužioca Vujinovića zašto je promenio kvalifikaciju dela?

- Ne. U početku su mi advokati bili Borivoje Borović i Ivana Primović. Radili su na podnošenju krivične prijave. Moj je utisak da su me posle izbegavali.

Zašto niste uzeli advokata iz Požarevca?

- Ovde niko nije hteo da uzme u ruke slučaj Marka Miloševića. Toliki je bio strah.

Kako su reagovale vaše komšije, poznanici kada ste obelodanili slučaj ili kada je podignuta optužnica protiv Marka Miloševića i njegovih drugara?

- Čudili su se što ja tužim Miloševićevog sina, kada to ne radi država. Znaju oni šta sam trpeo, sećaju se crnih džipova pred kućom, čak i kada je DOS došao na vlast.

Da li ste prijavljivali pismene i telefonske pretnje policiji?

- Ako dobijem preteće pismo u 11 sati policija je sve o tome znala već posle 15 minuta. Kada sam dobio prvo preteće pismo, po podizanju optužnice, otišao sam kod načelnika požarevačke policije Miodraga Ilića Belog. Bio je pijan, zgužvao je pismo. Sutradan me je primio general Sreten Lukić, načelnik Resora javne bezbednosti policije Srbije. Dobio sam tada zaštitu, da policija noću obilazi kuću. Na sve pretnje preko mobilnog telefona policija nije reagovala. A mogla je. Jasno mi je to jer sam video svoj dosije u policiji, video da su znali šta smo nas četvorica otporaša pričali na klupi u parku, da su znali naše telefonske razgovore, da su znali kako dišem.

Posle dve godine sam rekao da policija više ne mora da noću obilazi kuću. Ako mi je sudbina dodelila smrt od porodice Milošević, to ću doživeti ma koliko me ljudi čuvalo. Plašim se samo za moju porodicu. Ja sam svoj život ostavio u “Madoni”, uveče 7. marta 2000. godine.

Da se vratimo prvom pitanju. Ostalo je nejasno da li ste vi u poslednje vreme razgovarali sa okružnim tužiocem u Požarevcu? Dakle, poslednje ročište je bilo 16. februara ove godine. Šta se dešava posle?

- Zakazuje se novo za 4. mart, pa se otkazuje zbog nedolaska branilaca... Onda sudiju prozivaju radikali u Skupštini... Ne mogu da se setim šta se još dešavalo... i ja sam se obratio okružnom tužiocu...

To je bilo pre dvadesetak dana?

- Tako, možda pre dve nedelje.

Tada ste promenili izjavu datu još 2001. godine?

- Ne. Hteo sam samo da ponovim ono što sam rekao pred sudom. Ništa drugo nisam rekao i nisam promenio iskaz kako me optužuju neki Požarevljani. Nisam menjao stari iskaz.

Zašto ste preskočili opštinskog tužioca koji je pokrenuo čitav spor?

- Zato što mi je kada je podignuta optužnica protiv Marka Miloševića stigle tužba da sam ja učestvovao u falsifikovanju vozačke dozvole za Markovog šuraka.

Pismo majke Prekinite ovaj slučaj Poštovani dr Vladane Batiću, Ja sam majka Zorana Milovanovića koga vi zastupate u procesu protiv Marka Miloševića i njegovih poltrona. Jako mi je žao što moram da vam se obratim sa molbom da se prekine ovaj slučaj (tj. da otkažemo punomoćje kao Zoranovom zastupniku, jer su ponovo učestale pretnje i opomene. Sve to da ponovo preživljavamo nemamo više snage i svi smo u porodici odlučili da se odustane od daljeg procesa. Muž mi je od tog događaja postao dijabetičar i na insulinu je, ja sam lošeg zdravstvenog stanja, a o Zoranu i da ne pričam. Ne možemo ponovo da preživljavamo 2000. godinu, da se krijemo i da ne smemo normalno da živimo. Vidimo da pravde nema jer i za vreme DOS-ove vlasti slučaj nije rešen niti će ikada biti. Mi u porodici Milovanović želimo da Zoran živi sa nama, da osnuje svoju porodicu, da se slobodno kreće, da ja mogu slobodno da legnem ne strahujući za njega gde je, što ga nema, da mu se nešto nije desilo? Porodica Milošević za svoja dela neka plaća, a to već i čini. Gde su? Rastureni po svetu i nadamo se da će ih Bog kazniti ne samo za to što je nama učinjeno već za svu decu i sve majke koje ih više neće videti. Ja ne želim i neću da se upisujem u tu knjigu majki jer želim svoje dete pored sebe, a jedino rešenje je da odustanemo od svega. Nadam se da ćete da me razumete i oprostite jer mi kao roditelji, sestra, braća nismo više hrabri kao što smo nekad bili, pa vas molimo da posle ovog pisma požarevačkom Opštinskom sudu otkažete punomoćje Zoranu Milovanoviću. MILOVANOVIĆ ŽIVKA Požarevac 25.07 2005

Dakle, još jednom, tvrdite da okružnom tužiocu ponavljate sve ono što ste rekli i 2001. godine?

- Da, to je moja izjava u istražnom postupku, uz nju je išla i lekarska dokumentacija. To je bilo 2001. godine. Suđenje se odugovlačilo. Pre 7. marta 2000. godine regrutovan sam kao potpuno sposoban. Kada sam posle otišao u vojsku, pokazalo se da je noć u “Madoni” ostavila posledice na mene. Otišao sam u vojsku u Niš, otpušten sam kao ograničeno sposoban.

Još pijete lekove, za smirenje ili?

- Da, već petu godinu. Koristim „saneks”, neku vrstu bensedina, bromazepama...

Porazbolevali su se i vaši ukućani?

- Otac je postao težak šećeraš, majka je doživela dva infarkta. Živimo napeto. Ne bih nikome poželeo takav život.

Da se ponovo vratimo na vaš iskaz. I na sudu ste rekli da se ne sećate baš da li je Marko držao u rukama testeru ili nije?

- Da, to je bilo 2004. godine. Sudija Marija Vučićević Marinković je insistirala da se prisetim svih detalja. Rekao sam da ako hoće da me nosi na duši neka me i dalje tera. Pozlilo mi je, određena je pauza, popio sam lekove, smirio se i rekao da se ne sećam motorne testere. Da li je na to uticalo moje zdravstveno stanje posle 7. marta? Sigurno da jeste.

To ste ponovili i tužiocu, da se ne sećate tog detalja oko testere?

Kada sam došao u tužilaštvo rekli su mi da je tu samo Mitar Krstev, zamenik okružnog tužioca. Prihvatio sam da razgovaram sa njim i ponovio ono što sam kazao pred Opštinskim sudom.

Više me ovih dana od svega ubijaju mediji...

Zato što tvrde da ste dobili pare i da ste zato kod tužioca promenili iskaz?

- Radim na železnici kao portir za 8.000 dinara, majka mi ima penziju od 9500 dinara, očeva plata je 2.000, sestra radi kod Kineza za 5 000. Imamo dugove za struju, toplifikaciju, uzeli su nam telefonski broj...

Tvrdite da niste uzeli sto hiljada evra?

- To priča moj bivši prijatelj Momčilo Veljković, muka mi je da ga pominjem, koji me sada vređa više nego Marko Milošević. Nisam uzeo pare, ne vozim se luksuznim kolima.

Optužuju vas i da ste promenili iskaz zbog pritiska Velimira Ilića u čijoj ste stranci?

- U Veljinoj stranci sam od 2000. godine. Tako se ne ponaša domaćin iz Čačka. On me je krio 2000. godine. Prvo u jednom selu, kada su se i tamo pojavili crni džipovi, prebacio me u drugo selo, pa u manastir kod Gornjeg Milanovca.

Tužilac odustaje od optužnice, izgleda da vi sami nećete da podnesete novu krivičnu prijavu, nećete da budete, kako ste rekli – sami protiv svih?

- Ja sam sam protiv svih od 7. marta 2000. godine. Jedinu pomoć sam imao od Velje Ilića. Drugog maja su u Požarevcu prebijeni otporaši Momčilo Veljković, Nebojša Sokolović i Luković. Trećeg maja smo imali sastanak u Beogradu, tu su bili Zoran Đinđić, Nenad Čanak i Vladan Batić... Od svih sam tražio pomoć, da sakriju mene i porodicu. Ćutali su, jedino je Velimir Ilić dao ceduljicu sa mapom puta do manastira.

Kako tumačite činjenicu da je ceo proces tekao sporo. Tek tri meseci po dolasku DOS-a na vlast u Srbiji podiže se optužnica, pa se menja, pa se ročišta zakazuju u razmacima od pet-šest meseci?

- Posle 5. oktobra mislio sam da će za godinu odgovarati svi koji su naneli zlo Srbiji. Moj doskorašnji advokat Vladan Batić bio je ministar pravde tri i po godine...I niko, ni jedan funkcioner SPS-a ni jedan član Miloševićeve porodice nije osuđen.

Sada stranka Čedomira Jovanovića traži da se otkrije prava istina u ovom procesu. Pa neka se otkrije kakve je garancije Miloševiću potpisao on. Demokratska stranka Borisa Tadića traži da ja krivično odgovaram što sam promenio iskaz. Tvrdim da ga nisam promenio. Neka mi oni kažu šta je sa aferom Bodrum.