Tapijevi labudovi

Ima stvari o kojima se ne piše. Ali, evo, đavo mi ne da mira i pričam vam ono što nije za priču. Elem, one subote, kada se na brodu “Sirona” negde posle ponoći privela kraju svadba mog rođe iz Švice, trubači “Drim kompani” iz Bojnika krenu sa naše svadbe kombijem pravo za Guču. Naoštrili se opasno da osvoje Zlatnu trubu. Lane, njihov Srđan Azirović osvojio Zlatnu trubu za solo sviranje, a ove godine rešili da budu najbolji kao orkestar. Jer, samo oni, brale, sviraju “operske arije” Verdija i ostale, a ne znaju note. Kako? Pa, tako lepo. Producent Miško ih je, uoči snimanja filma “Pljačka Trećeg rajha”, tri meseca držao zaključane u nekoj vikendici, sve dok “Hor Jevreja” nisu svirali ko pravi “simfonijski” orkestar... Treba li dalje da vam pričam kakva je to muzička banda, taj “Drim kompani”?

Nego, pazi sad šta se dešava!? Krenu ti moji “džezeri iz Bojnik”, u gluvo doba noći, krenu, kažem, sa beogradskog pristaništa kombijem za Guču. Iii? Nema “iii”! Skrljaju se na Ibarskoj. Kao, Elvis vozio, pa zaspao. Srđan priča: “Kada sam se probudio, vidim ležim nasred asfalt. Oko mene sve razbacano i polomljeno i muzikanti i instrumenti. Rasejali smo se po Ibarsku ko kruške iz cigansku vreću...”

Tu počne da me grize savest. Da ih nismo mnogo umorili na rođinoj svadbi? Ali, šta je jedna svadba za takve ale? Da nije nešto drugo? Da im nije neka druga muzička banda bacila magiju? S tim mislima, u nedelju, krenem sa mladencima u “Maderu”, a Olja mi, usput, tamo kod “Poslednje šanse”, priča da piše u “Špiglu” kako je bugarski arheolog Georgi Kitov pronašao grob tračanskog kralja star oko 2500 godina. Pored skeleta bila je i zlatna maska u prirodnoj veličini. Maska je bila raskošnija od one koju je nosio Filip Makedonski, otac Aleksandrov. Teška je 672 grama i urađena je od 23,5-karatnog zlata. Napravljena je sa svim detaljima kao što su brkovi, brada, lokne kose oko lica. Pronalažene su su i ranije zlatne maske, ali “one su pravljene od zlatnih listića”. Ova je LIVENA i pripadala je, po svoj prilici, kralju Tračana koji je u ritualima, opisanim kod antičkih pisaca, “pio vino iz te zlatne maske u javnim prilikama i posle toga bi stavljao masku na lice”. Tako bi terao “potčinjene i strane emisare da gledaju u zlatno lice božanskog vladara”.

Sedim sa Oljom i mladencima u “Maderi”. Jedem karpaćo, živo meso jedem, Srbi moji, i pijem blatinu vino, već zaboravljeno. Ah, mostarska blatina! Arijevska je to hrana i svetinja...

Mladenci čavrljaju o tome šta su sve dobili od svadbenih poklona i otkrivaju mi da su dobili i Tapijevu sliku! Dobili su njegove “Bele labudove”, a ne znaju ko im je tu dragocenost poklonio!? Tapijevi “Beli labudovi” bili su upakovani u običan sivi papir bez ukrasnih pantljika, bez ijedne reči čestitke, bez imena darodavca. Povlačim dug gutljaj blatine i nagađam ko je poslao “Bele labudove”. Tapijevi prijatelji? Ili njegovi neprijatelji? Ili neko sasvim treći, neki mason bez lože posvećen u najviše tajne ovog sveta...

Ah, Tapi! Učestvovao je u mnogim “ludostima” ovoga grada. Sećam se, rado je prihvatio da bude i predsednik mog ličnog žirija u “Komunalcu” (koga više nema) kada mi je dodeljena paralelna NIN-ova nagrada za moje “Žitije Savino od Bogumila monaha”. U tom žiriju je bio i Brana Petrović, Nenad Daković i Petar Ignja. Hoću reći, te godine moj žiri je bio teži od onog pravog u kome u sedeli neki apsolventi i asistenti. E, oni su Arsenijevićevom “Potpalublju” dali nagradu, a mene zamalo da isteraju iz redakcije. Eh, Tapi, Dragoš! Kakvi životi, kakve smrti...

Kad, stiže još jedna loša vest. Silvija, koja je na rođinoj svadbi svirala na violi Morisa Ravela, takođe, pošla džipom za Guču, i prevrnuli se kod Gornjeg Milanovca!? Tu počnem da strepim za LJubu Živkova i njegove tamburaše. Da ne udare sile mraka i na “Vreme” samo zato što je njin kolumnista svirao na rođinoj svadbi?

I počnu da mi se pale lampice. Jer, jungovac sam, brale, nama je i komarac muzika, a kamoli dva crna znaka pored puta za Guču. Elem, shvatim da je neko bacao crnu magiju na moju Svetu porodicu. Ali, jak je bio belomagijski štit nad našim brodom koji je jezdio Dunavom, tom svetom rekom trojanskom. Toliko jak da se odmah vratilo crnomagijantima; prvo je, naprasno, umro Robin Kuk, a usledile su još neke njine smrti. A i Solana je tu, loše mi izgleda... Kažem vam, jaka je moja bramastra, ona odapetu strelu okrene na strelca i pogodi ga posred crnomagijantskog srca. Uostalom, čitajte “Mahabharatu”, Srbi moji! Čitajte o boju na Kurukšetri i shvatićete da sam sveti ratnik, shvatićete da sam ravan Ardžuni...

Posle “Madere” odlazimo na vaterpolo, da gledamo finale sa Mađarima, a pre toga za treće mesto dave se Hrvati i Nemci. A kod Hrvata sve srpska deca; dvojica ili trojica su njini. Srba ima i kod Nemaca. Stoje pod hrvatskom i nemačkom himnom, miču im se usne, bore se za slavu njinih država. I, steže mi se ovo srce arijevsko. Jer, i u vreme Rimljana bili smo udarna pesnica najslavnijih rimskih legija; najbolji legionari, najbolji gladijatori, a, evo, danas i najbolji vaterpolisti.

Kad, eto ti ga i Boki na Tašu. Došao i on na vaterpolo. Spiker lepo poziva publiku da pozdravi aplauzom šefa države, a publika zviždi. Zvižde mu kao da je, bože me prosti, Hrvat ili Mađar, a Nemcima aplauz. Ah, Srbi! Lud ste vi narod, ali ostanite takvi. Jer, bez vašeg ludila, evropska porodica naroda bila bi kao neslana, bljutava pogača. Vi ste so Evrope, Srbi moji, iako su vaše gradove rušili i solju solili da više nikad ne niknu, da se ne rodi neki novi Spartak, neki novi Tračanin, rob i gladijator koji će da digne bunu protiv globalne Imperije... Neki novi tračanski kralj poput onog koga je i Homer u “Ilijadi” opisivao u zlatnom oklopu kao neko “čudo” koje nije “za smrtnike nego za besmrtne bogove”. Da, bili smo kao bogovi, Srbi moji, i opet ćemo to biti.

Nego, kad je arheolog Kitov srušio kameni zid grobnice tračkog kralja, u prvoj sobi pronašao je ostatke žrtvovanog konja. Kraljev grob nalazio se u trećoj sobi i bio je pokriven kamenim blokovima teškim više od šezdeset tona!? U unutrašnjosti grobnice bila je ritualna, samrtna postelja, “mesto odmora za dušu” i “sve to bilo je pokriveno zlatnim nitima”. Ali, “tu nije bilo kostiju” jer telo je, izgleda, “bilo spaljeno”. A da se nismo, oduvek, spaljivali, bilo bi više “tragova naše materijalne kulture”, više dokaza da smo, ovde, na Dunavu od Stvaranja sveta do danas. Ovako, nadvladali su ovi mlađi narodi što se sahranjuju, što sebi grade piramide, sarkofage i grobove te ostavljaju, tako, iza sebe “materijalne tragove”.

Kad, tiruli, tiruli. SMS poruka od Templara sa Dorćola. Javlja se iz Budve. “Na jednom ezoterijskom predavanju u Londonu čuo sam da je 44 paralela geografska širina s optimalnom klimom za razvoj života, pa i čoveka. To se uklapa u tvoju tezu da je Raj bio ovde, u srednjem Podunavlju jer Beograd, recimo, leži na 43,6. podeoku. Inače, upravo se spremam da isplovim sa budvanske obale na pučinu i nadam se da se neću nasukati kao Odisej na Scile i Haribde Đerdapa.”

Dobro more, dorćolski templare!

Bliži se ponoć. Sedim u ligenštulu na terasi u Gročanskoj. U CZ gore svetla, a iza njega, Kapije Beograda štrče kao aveti, kao ruine Vavilona. U ustima mi još ukus blatine i karpaća...

I usnim moje trubače iz Bojnika, oporavljene, bez gipsa i zavoja, u crnim frakovima i belim svilenim prslucima, sa novim zlatnim trubama kako na belom brodu sviraju Tapiju na uvo “Lili Marlen”. A moja Crna sedi Tapiju u krilu i kaže mi: “Iduće godine Guča je naša, a uskoro će i Evropa.”