Ubrzanje vremena

Stvari ovako stoje: nova politička misao, koja je odgovor na globalne (i lokalne) promene, uslovljava novu filozofiju istorije, koja bi da izvrši rekapitulaciju svih dosadašnjih zbivanja pod kapom nebeskom, od postanka čoveka do naših dana.

Ne osećam se pozvanim da o tim promenama presuđujem. No, bez obzira na moju neukost, čini mi se da su oba pomenuta fenomena donekle uslovljena jednom naizgled isključivo fizičkom pojavom, koju ćemo, za ovu priliku, definisati kao ubrzanje vremena.

Upravo izrečena konstatacija liči na otkriće rupe u saksiji. Jer, nepobitna je istina da se naša planeta sve brže okreće oko Sunca, nekoliko sekundi godišnje (ili mesečno, sasvim svejedno). S druge strane, uzeti tu činjenicu isključivo u njenom mehaničkom smislu bilo bi nesmotreno. Ubrzanje vremena ima status bitnog faktora svačije lične egzistencije, bilo koje političke (ili državotvorne) opcije, pa, bogme, i celokupnog života.

Naime, što se živi brže, živi se kraće. U najmanju ruku, ubrzanje vremena isto je što i sabijanje života. Evo zgodnog primera: DŽDŽ stoleće, najnesrećniji vek u ljudskoj istoriji, potrajao je svega 49 godina, počevši Principovim atentatom u Sarajevu, a završivši se Kenedijevim ubistvom u Dalasu. Na prvi pogled, to je srećna okolnost. Jer, ko zna šta bi se sve dogodilo da je DŽDŽ vek potrajao celih 100 godina.

Ali, ukoliko njegovoj istoriji priđemo otvorenih očiju, videćemo da ubrzanje vremena čini da promene uslova života ili političkog konteksta budu munjevite, nagle i – kratkotrajne. Za samo 49 godina svog trajanja DŽDŽ vek je isposlovao dva svetska rata, na desetine lokalnih ratova, plus onaj hladni rat, blokovsku podeljenost, holokaust, nacionalizam, versku i rasnu netrpeljivost, nastajanje i propast mnogih država, nekoliko revolucija, sibirske logore... I sve je to sada prošlost koja kao da se nikada nije ni dogodila. Svima se, recimo, čini da je utopija besklasnog društva, zvanog komunizam, predugo trajala, no, ukoliko se malo bolje razmisli, ona je, u kontekstu nove istorije, bila tek treptaj oka. Svi ratovi DŽDŽ veka, bilo svetski, bilo lokalni, ovi balkanski, trajali su u proseku četiri godine, odnevši na desetine miliona ljudskih života. A to je previše. Međutim, to je sitnica u poređenju sa Stogodišnjim ratom, koji je, bar što se tiče ljudskih života, bio humaniji od ovih današnjih.

Kada je već reč o ljudskim životima, valja se prisetiti da je car Lazar u vreme Kosovske bitke, sa svojih pedeset i nešto godina, bio verovatno najstariji čovek na planeti. Sa pedeset godina danas se razmišlja o još jednoj ljubavnoj aferi za noć, bez doručka. Izgleda kao da je to čist dobitak. A zapravo je eklatantan gubitak: što je ljudski vek (biološki) duži, on je (po logici smisla) sve kraći, jer je ispunjen sve samim trivijalnostima. Sada se umire u pubertetu. Nije Dušan Kovačević tek tako ispisao onu rečenicu iz konačnog oproštaja sa Pantelijom Topalovićem: “Umro si iznenada na samom kraju života.” Nije reč o Pantelijinoj starosti, već o tome da kraj života dolazi pre smrti.

Ilustracije radi, podsetimo se hronike ovih prostora tokom onih 49 godina DŽDŽ veka. Bivša Jugoslavija nije jedinstven pojam. To su četiri različite države, uz niz prelaznih modela. Koliko je novih država nastalo na tlu te različite, četiri države. Još se ne zna. To, uostalom, ovog puta i nije naša tema. U smislu teme o ubrzanju vremena od većeg su interesa društveni modeli. NJih je, do sada, bilo pet-šest. Ali, dok su kraljevski ili komunistički režim trajali decenijama, uz povremenu malu pomoć diktature (što policijskih generala, što proletarijata), a diktatorski režim nacionalizma 15 godina, deceniju i po dakle, dotle su današnje demokratske vlade oročene godinama koje se mogu nabrojati prstima jedne ruke bez spuštanja šoljice kafe. Uskoro će se mandati meriti mesecima. Možda jedino danima.

To je, razume se, pogubno po demokratski razvoj, koji nije univerzalni kalup, već je više proces bez kraja i konca, ali je sasvim normalno po zakonima ubrzanja vremena. I to nije moglo ostati bez uticaja na političke karaktere. Oni su se lako prilagodili situaciji. Dokaz tome je nesporna činjenica da su, posle 5. oktobra 2000, za manje od pet godina, ovde stolovale čak tri vlade (uz onu “prelaznu”), a da su korupcionaške afere tajkunizacije života po intenzitetu bile intenzivnije negoli za svih onih šezdesetak godina komunističke strahovlade. Istini na volju, komunisti su još 1945. godine naplatili svoje revolucionarne zasluge eksproprijacijom eksproprijatora, čitaj – uselivši se u dedinjske vile da otpočinu u krevetima propale buržoazije bez skidanja cokula i vunenih čarapa. Nakon toga su, kao individue, drpisali na sitno: boks cigareta, flaša viskija, neka jahtica, ništa naročito. To ih ne abolira, ali ih čini razumljivim. Oni su bili zatočenici iluzije večnosti. Mislili da je vreme njihove vlasti neograničeno, da je diktatura avangarde proletarijata isto što i kraj istorije. Otud ni u čemu nisu žurili, pa tako ni u veštini leva ruka, desni džep. Ni sada takođe ne žure. Uglavnom su pokojnici.

Oni koji su ih nasledili predstavljali su prelazni model: znajući da je utopija besklasnog društva odživela svoje, kriptokomunisti nacionalističke provenijencije održavali su se na vlasti intenzivnom proizvodnjom lokalnih ratova. Ubrzano vreme je i tome učinilo kraj. Ovi današnji nemaju nikakvih iluzija. Zato u svemu žure, trpaju u džepove, prodaju se za sitninu, za kiselu vodu, crep ili mobilni. Znaju da neće osvanuti tamo gde su omrkli. Ili obratno, nije ni važno.

Još jedan dokaz brze brzine vremena jeste inflacija tzv. insajderske memoarske proze. Koliko li je Čerčilu trebalo vremena da napiše knjigu o II svetskom ratu, ratu čiji je bio odlučujući demijurg, faktor sudbine? Sigurno nekoliko godina, pod uslovom da nije lično napisao baš sva poglavlja. Pa je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Za slikarstvo je izvisio, uputili su ga na Staklorezački lobi. A nije dolazilo u obzir da mu pripadne Nobelova nagrada za mir.

Kad tamo, međutim... Za manje od dve godine nakon što su pali s vlasti, dosovski insajderi su ispisali i ispečatali pravu malu biblioteku insajderske književnosti vilinih konjica, gomilu knjiga koje se, sve zajedno, mogu tretirati kao Osnovi opšte istorije srpske tajne policije posle 5. oktobra. I to je, na svoj način, dokaz svesti o neminovnosti ubrzanja vremena. Ili odmah ili nikad. Što bi rekao Hemingvej, jedna generacija političara odlazi, druga dolazi, ali se sunce ponovo rađa. On je pisao u vreme kada se sunce rađalo svaka 24 sata, ni pre ni kasnije. Sada je to svedeno na minute. Ne, ne, nema više vremena... Šta je ovo?... Ludnica, ludnica! (M. Delić).