Preživeti NIS

Kad imate neodlučnog ministra za energetiku i odokativnog ministra za finansije, kakva vam je vlada? Pa, neozbiljno stabilna. A i sasvim ozbiljno stabilne vlade po svetu saplele bi se na privatizaciju tako velike kompanije kao što je Naftna industrija Srbije, a mnoge već jesu izgubile ravnotežu na reformi penzijskog sistema kakva se Srbiji ove jeseni takođe sprema. Oba poslića uslov su da Srbija dobije šestu potvrdu MMF-a da je ispunila trogodišnji sporazum sa tom međunarodnom finansijskom institucijom i da joj može biti otpisano oko 700 miliona dolara duga Pariskom klubu i data poslednja tranša kredita. Rok da se sa okončanjem tih poslića počne je oktobar.

Novinari koji malo pomnije prate sagu Srbije i MMF-a, shvatili su još onog utorka u maju, kad su okončani pregovori oko produžetka trogodišnjeg sporazuma (do kraja godine), da su rafinerije za privatizaciju pod hitno odabrane odokativno. Ali kad je odmorni ministar za finansije Mlađan Dinkić to baš tim rečima priznao na konferenciji za štampu, definitivno se potvrdilo da je vlada neozbiljna, ali da će živeti, ako je ikako moguće, večno.

“Uslov MMF-a je da se krene u restrukturiranje NIS-a i privatizaciju nekog od njegovih delova. Pošto Ministarstvo energetike u momentu dok pregovori traju nije znalo koji je to deo, oni su odokativno odredili rafinerije. Ko? MMF? Upravo tako. Resorno ministarstvo je razmišljalo i razmišljalo i to je onaj princip, kad ti nećeš da kažeš, evo reći ću ti ja”, rekao je Dinkić.

Ipak, zasad sve ide po planu. Na dnevnom redu sednice Narodne skupštine Republike Srbije zakazane za ponedeljak 22. avgusta ostaje Zakon o ukidanju Zakona o NIS koji omogućava njegovu novu organizaciju u tri kompanije. Za isti dan zakazano je i glasanje, potvrđeno je NIN-u u kabinetu predsednika Skupštine Predraga Markovića.

“Konsenzus je postignut”, kaže Dinkić praćen drekom svojih malih koalicionih partnera koji o tome ništa ne znaju. Znači vlada ima većinu? “Naravno da imamo”, zna Dinkić više od onih čijih šest glasova (SPO + SDP konkuriše za onaj jedan koji nedostaje vladi do 126 glasova većine). Veruje se da je ministar rada Slobodan Lalović više član vlade nego SDP. Jer, DSS, G17 plus i SPS glasaće u ponedeljak za zakon.

MLAĐAN DINKIĆ (G17+) Mogu samo da se složim Neću hipotetički da odgovaram, da vidim prvo šta će Bubalo da predloži, pa ću onda reagovati. Ali nadležni su ministar energetike Radomir Naumov i ministar za privatizaciju Predrag Bubalo. Šta se oni budu dogovorili sa MMF-om i šta u stručnom pogledu bude najbolje za Srbiju, to će biti. To nije oblast koja je moja specijalnost, i ja tu nemam šta da se pitam. ZORAN ANĐELKOVIĆ (SPS) Čvrsta uveravanja - nema privatizacije Što se tiče Zakona o ukidanju postojećeg Zakona o NIS-u, kao uslova za novu organizaciju te kompanije, Socijalistička partija Srbije će se ponašati isto kao što se ponašala i pri donošenju identičnih zakona o EPS-u, ŽTP-u i Jatu kojima su i te kompanije podeljene na strateški važne i manje važne delove. Mi ćemo za zakon glasati jer smo dobili čvrsta uveravanja da strateški važni delovi NIS-a, dakle i rafinerije, neće biti privatizovani. Ako je reč o turizmu, ugostiteljstvu i drugim delovima NIS-a koji nemaju strateški značaj, mislimo da ih treba privatizovati, ali vodeći računa o socijalnom programu. Ukoliko bi se pokazalo da se Vlada Srbije ne bi držala ovih uveravanja koja su nam data, mi imamo na raspolaganju radikalnije poteze vezane za njen opstanak nego što je neglasanje za ovaj zakon. Mislimo da rafinerije ne bi trebalo prodavati, ima i drugih metoda privatizacije kao što je, recimo, podela akcija radnicima. A ne bi ih trebalo ni privatizovati sve dok se ne osposobe za konkurenciju, a i tada samo dokapitalizacijom. Prema našem mišljenju, ovi bi uslovi bili ispunjeni za 2-3 godine. SRĐAN SREĆKOVIĆ (SPO) Bez dogovora Srpski pokret obnove se zalaže za privatizaciju NIS-a, ali naši poslanici neće glasati za predloženi koncept dok nam se ne razjasne sva sporna pitanja koja smo postavili na prethodnoj sednici Skupštine Srbije. Ovako važna pitanja zahtevaju puni konsenzus svih vladajućih stranaka, SPO ne želi da preuzme odgovornost za nešto u čemu nije učestvovao i nije konsultovan, saopštio je SPO u sredu. “Ova privatizacija će izazvati ogromnu pozornost javnosti i mi ne želimo da glasamo za nešto što će izazvati neke posledice koje nismo očekivali. Zato danas celo popodne traju naše konsultacije sa koalicionim partnerima, mi tražimo da nam se tačno predstavi ceo koncept privatizacije: šta će biti privatizovano i kako. Rafinerije će biti privatizovane ovako ili onako, hoćemo da znamo da li će to biti sa pumpama ili još s nekim drugim delovima ili rafinerije same”, rekao je Srećković u sredu uveče za NIN. ALEKSANDAR VLAHOVIĆ (DS) Nismo protiv privatizacije Mi nismo protiv privatizacije rafinerija nego smo protiv toga da se one prodaju bez istovremene prodaje prodajne mreže. Jer to diže atraktivnost rafinerija. Ako se prodaja prodajne mreže uradi tako da se uvuče nekoliko strateških partnera, imamo Lukoil, sad bi trebalo Jugopetrol podeliti na dva dela i uvući još minimum dva regionalna igrača ili neka veća, a onda rafineriju prilagoditi tako da niko od tih strateških partnera nema većinsko učešće u rafineriji, nema dominantno odlučivanje kad je rafinerija u pitanju. Na taj način se obezbeđuje stabilnost funkcionisanja rafinerija. Nikada nije sporna prodaja prodajne mreže, ona ti samo služi da cementiraš kontinuitet poslovanja rafinerije. MMF ne insistira da bude jedan strateški partner većinski vlasnik. Cilj MMF-a je samo da država nema većinsko vlasništvo. I ja se sa tim slažem, jer država se nije pokazala kao dobar većinski vlasnik zato što se država, političke stranke i vlada prema javnim preduzećima ponašaju kao prema političkom plenu. I na mesto menadžmenta postavljaju zaslužne političke kadrove.

ŠTA SU POTPISALI: Od maja pa sve do danas u javnosti je ostalo sporno šta je srpska delegacija u pregovorima sa MMF-om uopšte potpisala. Ako bi čovek želeo da bude sasvim profesionalan, javnost s pravom može da ostane raspolućena između tvrdnji poteklih iz same Naftne industrije Srbije da nikakva definitivna obaveza o prodaji rafinerija nije prihvaćena i uverenja poteklih iz saopštenja MMF-a da se vlada obavezala da će s proleća sledeće godine raspisati tender za prodaju većinskog paketa u energetskim rafinerijama u Novom Sadu i Pančevu strateškom partneru. Ko ima strpljenja da čita obimne kvartalne izveštaje MMF-a o Srbiji, može saznati štošta od onoga što nam se sprema, pa će tamo naći i Memorandum o ekonomskoj i finansijskoj politici od 8. juna ove godine, sve sa pasažom o privatizaciji rafinerija. Ali, istina, bez ikakvih potpisa. Ipak, članovi vlade su ovih dana listom priznali da su takvu obavezu prihvatili.

Mada je MMF u svom prvom saopštenju insistirao na tome da “vlada planira da proda većinski paket u rafinerijama strateškom partneru”, čak i od neposrednih učesnika u pregovorima teško je bilo saznati kome su uopšte pale na pamet rafinerije. Sad smo saznali i to. Pa? Pa ništa, samo se kredibilitet Vlade Srbije ugruvao i kod MMF-a i kod domaće javnosti. Kako je odokativno prihvatila zahteve MMF-a, Vlada Srbije ih je tako potpisala, kako ih je potpisala tako je mislila i da ih sprovodi. Ali ovi iz MMF-a nisu navikli na takvu praksu.

Iz cele gužve profitirao je jedino menadžment NIS-a, koji bi najradije da se ništa ne promeni, odnosno da se rafinerije privatizuju, ali ne sada. Mora se priznati da ni vladina strana, koja je za privatizaciju odmah, nije javnosti ponudila uverljive argumente, kao što ih nije ponudila ni druga strana koja bi rafinerije prvo modernizovala pa privatizovala. Tek našim, tokom NATO bombardovanja, teško stradalim rafinerijama za vratom puše više nego brojna regionalna konkurencija kojoj one nisu dorasle. Sa njima je nešto činiti, svakako.

ŠTA SU POKAZALI: Ipak, najnovijim razvojem događaja, država je pokazala što se i do sada znalo. Da joj javna preduzeća ne bi trebalo ostavljati na samostalno upravljanje. Onima nacionalno najbolećivijim sada je definitivno izbijen i poslednji adut iz ruke. Država ne samo što u javnim preduzećima ne ume da zaštiti ekonomsku efikasnost i profit, ona ne ume da zaštiti ni stvarne ili pretpostavljene strateške interese. Jer ih definiše i prihvata odokativno.

Država, i ne samo naša, nepobitno je dokazala da prezire profit i da javna preduzeća prevashodno koristi za postizanje političkih (izbori) i socijalnih ciljeva (mir). Primer Naftne industrije Srbije je ne može biti bolji. Kad prezire profit, država ništa ne zna ni o troškovima. Ako se ona tako ponaša, tako se ponaša i njen menadžment u javnim preduzećima. Spor stranke G17 plus sa NIS-om tim povodom takođe je poznat. Zato bi NIS trebalo predati u ruke strateškom partneru, odnosno nekom ko barem ume da brine o ekonomskom interesu. A to nije malo.

To što se ministar za finansije nije mogao uzdržati da sa godišnjeg odmora ne protestuje zbog povlačenja optužnice protiv Marka Miloševića, nikog ne bi trebalo da zavara. Nije to počelo s tom optužnicom. I neće se tu završiti. Jer, NIS je mala, ali je reforma penzijskog sistema ogromna priča. Taj zakon nije na dnevnom redu sednice Narodne skupštine u ponedeljak. Ali mora biti do oktobra. Biće tu još pregovaranja i protesta.

I najzad, mada zamagljeno političkim mešetarenjem, u javnosti je postavljeno pitanje sposobnosti naših pregovarača sa MMF-om. Ono će se tek u najoštrijem vidu postaviti kod rasprave o penzijskoj reformi. Takođe neminovnoj, ali mnogo bolnijoj.

Inače, da ste pre tri meseca ministra za privatizaciju priupitali nešto oko javnih preduzeća, on bi se proglasio nenadležnim i uputio vas na ministra za finansije. Danas se ministar za finansije proglašava nenadležnim i upućuje vas na ministre za energetiku i privatizaciju. Kaju se sva trojica. Ministri za energetiku i privatizaciju što se nisu ranije umešali, ministar za finansije što se umešao uopšte.