Nije potpis Sveto pismo

Ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije Predrag Bubalo ima visoku ocenu Međunarodnog monetarnog fonda. NJegov doprinos privatizaciji najpre je ocenjen ocenom odličan, a zatim je usred neopisive gužve oko reorganizacije i buduće privatizacije Naftne industrije Srbije, iz krugova MMF-a indiskretno diskretno procurilo da je on “kanal komunikacije sa vladom”. Sam Bubalo tvrdi da njegova uloga i izgleda kako je rečeno – nekoliko puta je tehničkim licima iz MMF-a obezbedio prijem kod premijera Vojislava Koštunice. Pretpostavku ovog novinara da bi MMF tako želeo da malo teret nepopularne saradnje prebaci sa lidera stranke G17 plus na njega, a njega iskoristi kao posrednika između dva, u gledanju na privatizaciju NIS-a, suprotstavljena dela vlade, on odbacuje: “Nismo mi neka raspolućena vlada.”

Znam da je ovo pitanje okasnelo, ali se u javnosti postavlja kao veoma važno: ko je prvi pomenuo rafinerije u pregovorima sa MMF-om, kako se uopšte pojavila ta ideja da se rafinerije sada privatizuju?

- Otkud znam? Ideja o promenama i strukturnim reformama stoji odavno, od početka Sporazuma sa MMF-om. Međutim, na restrukturiranju i privatizaciji javnih preduzeća nije ništa urađeno tokom mandata prethodne vlade, a ni ova vlada nije baš nešto puno uradila prošle godine. A ne može se večito izbegavati i ne može se ništa ne činiti na stvaranju neprofitabilnih, efikasnih celina. I sad pri isticanju Sporazuma sa MMF-om postavilo se pitanje ne samo sporednih nego i osnovnih delatnosti u javnim preduzećima. Tako je MMF predložio da se počne s privatizacijom kor delatnosti u naftnoj industriji. Oni su pošli od dve rafinerije. Ne znam da li je neko drugi mimo toga u nekim direktnim, bilateralnom ili odvojenim razgovorima sa MMF-om nešto predlagao. Zaista ne znam.

Ipak očekivalo bi se da neko objasni zašto su rafinerije odabrane kao najpogodnije da prve budu privatizovane?

- Pa to bih voleo i ja. Ni ja nisam za to da se bilo koji deo separatno posmatra. Osećam lično zadovoljstvo što sam daleko pre opozicije i nekih stručnjaka prvi progovorio da bi trebalo da dođemo do strateškog partnera dokapitalizacijom, a da se prilika da i našim građanima da svoj kapital investiraju u javna preduzeća. Ja bih prvi svojih hiljadu, dve evra pre investirao u akcije pre svega NIS-a i EPS-a, nego ih držao u banci.

Ali MMF se protivi ideji prodaje akcija javnih preduzeća inicijalnom javnom ponudom u ovoj fazi jer očito smatra da je našim javnim preduzećima veći problem menadžment nego kapital, a kod inicijalne ponude strateški partner ne može doći do većinskog paketa i kontrole nad menadžmentom?

- Tačno je da je menadžment veliki problem naših javnih preduzeća, ali taj bi problem bio rešen kad bi javna preduzeća bila oslobođena uplitanja politike pri postavljanju njihovih menadžera. Mislim da sposobnih menadžera ima i u našoj državi, ali ako ocenimo da sa strane ima boljih, ne vidim zašto stranci ne bi bili menadžeri u preduzeću u kome država ima većinski paket. Ja sam za to da u ovom momentu država ostane većinski vlasnik sa 51 odsto akcija...

I u rafinerijama?

- U celoj naftnoj industriji. Trebalo bi samo utvrditi koliko bi procenata u kom delu naftne industrije to vlasništvo trebalo da iznosi. Na primer, u gasnom delu bi, mislim, učešće stranih partnera i privatnog kapitala trebalo da bude vrlo minorno. U rafinerijama učešće stranog kapitala bi moglo da ide do 49 odsto...

Izvinite, ali vi onda niste na liniji MMF-a. Oni baš insistiraju na većinskom vlasništvu strateškog partnera?

- Zašto bih ja morao da budem na liniji MMF-a. Ja vam pričam svoju koncepciju.

Ali šta ste potpisali s njima? Već u svom prvom majskom saopštenju oni navode da vlada planira da privatizuje rafinerije i da u njima obezbedi većinsko vlasništvo strateškog partnera, a sledećim saopštenjima još eksplicitnije to podvlače kao obavezu koju je vlada preuzela i to potpisala?

- Tako je. To je tačno. Prihvaćeno je, ali to ne mora da znači da ja mislim da je to najbolje rešenje. Inače, vlada je to prihvatila i ostaće kod onoga što je prihvatila ako u pregovorima ne nađe neko rešenje koje je možda bolje.

Pa jesu li takvi pregovori u toku, pošto je rečeno da ste vi glavni kanal komunikacije sa vladom?

- Kad kažu glavni kanal, oni misle na to da sam im dva puta, kad su bili u Beogradu, obezbedio prijem kod premijera u stvarima u kojima se očekivalo uključivanje premijera, koji inače ne učestvuje u pregovorima. To nije najviši nivo MMF-a nego su to ljudi koji operativno vode našu zemlju i ovaj projekat, tako da im nije jednostavno da u svakom momentu budu primljeni kod premijera. Inače, imam svoju ulogu u pregovorima i ona se odnosi na privatizaciju...

Pa i ovde je reč o privatizaciji?

- Jeste, ali ovde ima i strategije. Agencija za privatizaciju i Ministarstvo za privredu daju punu podršku i logistiku samom procesu privatizacije. Ali pre toga treba da se odabere pravi put privatizacije koja može da se obavi prodajom, može dokapitalizacijom, može kombinovanjem jednog i drugog: Zatim, resorno ministarstvo, pre samog procesa privatizacije, treba da odluči koji će delovi, koje celine da budu formirane.

Pravo da vam kažem, pomislila sam da vašim isticanjem kao kanala komunikacije MMF možda želi da malo skine teret sa stranke G17 plus kao glasnogovornika MMF-a, a i vas iskoristi kao medijatora između dva dela vlade od kojih jedan pruža otpor realizaciji onog što je dogovoreno sa MMF-om?

- Pa ne bih rekao. Ja se trudim da nađem rešenje i da budem kreativan, ali da budem medijator za to nema razloga jer mi nismo raspolućena vlada.

Da preciziramo, vi ste za to da i u rafinerijama država zadrži 51 odsto vlasništva, a u onome što je vlada potpisala sa MMF-om piše da ste se saglasili da ćete strateškom partneru prepustiti većinsko vlasništvo. Pregovarate li o tome sa MMF-om i ne činili vam se da je malo kasno da se dogovoreno menja?

- Dosta je kasno i bojim se da će biti teško da se to promeni, ali nije nemoguće. Lično mislim da bi sa manjinskim vlasništvom stranog partnera i sa kontrolom menadžmenta koju bi on imao u meri u kojoj i većinski vlasnik – država, dakle bez političkih uticaja na menadžment...

Pa kako ćete mu tu kontrolu obezbediti sa manjinskim vlasništvom?

- Ima niz mogućnosti, niz modela u svetu postoji.

Znači formalizovali biste to?

- Tako je. Ne bi ničiji interes bio doveden u pitanje zbog nekog politički naturenog ili nesposobnog menadžmenta.

Znate, poznati slovenački ekonomista Jože Mencinger smatra da je Slovenija mogla da ograničava ulazak stranog kapitala jer je imala dobar domaći menadžment, što sa nama nije slučaj?

- Uvažavam gospodina Mencingera, ali ja ne govorim o našem aktuelnom menadžmentu nametnutom politički. Pričam da u Srbiji ima dobrih menadžera koji taj posao mogu dobro i autoritativno da rade. Inače, nama jako malo slovenačkih modela može da koristi. Mnogo više mogu da nam koriste primeri iz nekih drugih država u okruženju nego slovenački. Između ekonomske moći i pozicija sa kojih je u tranziciju krenula slovenačka i sa kojih je u tranziciju krenula naša država, velika je razlika. Oni uopšte nisu imali dugova. Nisu uopšte imali potrebe za uslugama MMF-a. A mi bez toga nismo mogli. Bez MMF-a ne bismo napravili sporazum ni sa Pariskim ni sa Londonskim klubom i niz drugih stvari. Prema tome, kao član vlade, sve ću učiniti da se ispune sporazumi sa MMF-om koji ipak nisu Sveto pismo, možda će i MMF shvatiti da treba da izađe i da se nešto malo modifikuje. Nešto malo.

Ali zato ćete morati opet u Vašington, jer predstavnici MMF-a u Beogradu samo su tehnička lica...

- Pa nije baš tako. Jesu oni, ali kao što ja njima obezbedim sastanak kod premijera tako i oni šefovima u Vašingtonu podnose račun i konsultuju se. Mislim, nisu oni poštari. I na kraju krajeva, hajde da budemo iskreni, mi moramo reformu i penzijskog sistema i strukturne reforme da izvršimo sa MMF-om i bez MMF-a. Prema tome, ja sam veliki protivnik onih koji, kad više nemaju nijedan argument, skrivaju se iza MMF-a: pa to je sporazum sa MMF-om. Pa jeste, mi smo se sporazumeli, mi smo prihvatili da treba. Naravno, treba u svemu biti i fleksibilan. Kad osetiš da nešto baš ne ide na onakav način kako si u startu zamislio i ako to ne ruši celu koncepciju nego stvar samo malo modifikuje, može da se nađe rešenje.

Da li je cela vlada saglasna oko ideje da NIS ostane u većinskom državnom vlasništvu?

- Tek sada se otvorila diskusija. Mislim da će sad, posle godišnjih odmora, biti pravi momenat da se to do kraja iskristališe. Ne bih govorio u ime cele vlade, ali momenat je kad moramo oko toga da se do kraja razjasnimo.

Jesu li se naftne kompanije u okruženju privatizovale kao celina ili u delovima?

- Ima i jednog i drugog i trećeg. Sve je korišćeno. Korišćena je i javna ponuda, korišćena je i dokapitalizacija, a korišćena je i prodaja većinskog paketa za celu kompaniju ili za neki deo kompanije. Najznačajniji primer prodaje većinskog paketa u celoj kompaniji je prodaja rumunske naftne kompanije austrijskom OMV-u za 1,5 milijardu evra.

Ta rumunska kompanija po veličini je?

- Velika. Treba imati u vidu da Rumunija ima 26 miliona stanovnika. Veličina tržišta diktira i veličinu naftne kompanije. Neke druge kompanije su išle tako što su prvo manjinski paket prodale strateškom partneru, pa onda drugi deo paketa. Neke države u okruženju su imale javnu ponudu u kojoj su mogli da učestvuju i građani, i strani državljani, i strane kompanije. Ja sam uvek za bogatstvo mogućnosti. Baš tokom današnjeg razgovora sa predstavnikom MMF-a Haraldom Hiršhoferom izrazio sam čuđenje što se samo priča o rafinerijama. Ovaj naš koncept koji će u četvrtak ići na vladu daće, mislim, dobar signal – da se uzme savetnik za celu naftnu industriju, pa da onda vidimo koji bi bili najbolji delovi za privatizaciju, ili možda da cela naftna industrija ide u privatizaciju.

Koliko će aranžman “punto”-Zastava koštati poreske obveznike u Srbiji? - Ništa. A ko će da vrati dugove Zastave? - Pa, Zastava. Mi prodajemo njihovu mrežu, prodajemo neke nekretnine, poslovni prostor. Zašto bi poreski obveznici vraćali dugove Zastave, a ne i nekih drugih firmi. Ako ova država nije pomogla Zastavi, onda nije pomogla nijednoj firmi. Zašto bi Zastava imala hotel na Ohridu, a neko drugi vraćao njihov dug. Ne, gospodo, prodajte hotel na Ohridu i vratite dug. Ja ne vidim ništa smislenije. Kako ocenjujete izglede na uspeh tog posla sa “puntom”? - To je kupovina automobila u rasklopljenom stanju koje ćemo ovde da šrafimo. Ali i to je iskorak, jer se 30-40 godina nije desilo ništa. Znači, neko je uspeo da reši ogroman problem starih dugova sa Fijatom, neko je onda nakon toga rešio interne dugove. Znamo ko je, ali nema smisla da se hvalimo. A uspeh će biti kad taj posao bude zaključen. On je preliminarno parafiran, a početkom septembra, daće bog, biće potpisan.

I šta Hiršhofer kaže?

- Pa kod njih je uobičajeno da čuju mišljenje. Ja nudim više, ne samo rafinerije. Znači, nama bi sada bio potreban savetnik koji bi objedinio dve funkcije – da bude i strateški savetnik, a da paralelno radi i kao privatizacioni savetnik.

Ovaj Zakon o ukidanju postojećeg Zakona o NIS-u, koji bi u ponedeljak trebalo da bude na dnevnom redu Narodne skupštine, i reorganizacija NIS-a u tri kompanije – dva javna preduzeća i jedno akcionarsko društvo, nisu u suprotnosti sa idejom o mogućoj privatizaciji NIS-a kao celine?

- Po mom mišljenju, ne. Lično mislim da sve treba posmatrati odvojeno. Gasni deo je druga priča u odnosu na sve ostale. Možda će biti i neka kombinacija da budu izdvojene obe rafinerije, možda će biti pančevačka rafinerija sa distribucijom, a novosadska rafinerija sa eksploatacijom naših naftnih polja. Znači da ona bude vezana za domaću, a pančevačka za uvoznu naftu i čistu distribuciju.

Ali mi smo baš svedoci pokušaja menadžmenta NIS-a da u poslednjem trenutku, nekim sporazumima za koje ne znam koliko su validni, uvede u NIS rusku kompaniju Lukoil kao partnera?

- Smatram da bi to bio pogrešan potez. Lukoil je ogromna firma sa ogromnim potencijalom, ali mi do strateškog partnera treba da dođemo na transparentan način. Ako najbolju ponudu da Lukoil, neka bude Lukoil.

Ne čini li vam se da menadžment NIS-a njih na neki način favorizuje?

- To ćete morati njih da pitate, ja sam bio na odmoru.

Pa ne traje to od juče?

- Kad postupak privatizacije dođe u Agenciju za privatizaciju, ja to neću dozvoliti. Bilo bi najlogičnije da taj postupak vodi Agencija za privatizaciju preko tendera, onda će sigurno biti transparentno.

Prema sadašnjem Zakonu o javnim preduzećima, mogu li oni takvim ugovorima i zaduživanjima kod banaka da opterete kompaniju?

- Ne znam, nisam nadležan za njihovo poslovanje. Ali znam da su mnogi opterećivali kompanije. Pa vi znate, kupi se firma, pa ispadne da ima mnogo više dugova nego što je bilo objavljeno, ili se za vreme dok traje tenderski postupak ne plaćaju porezi i doprinosi... Ima svašta.

Od svih strateških partnera koji se u vezi sa NIS-om pominju, vidite li nekog kome biste dali prednost?

- Zalažem se za transparentnost. Inače, mislim da ima nekoliko kompanija koje bih ja lično vrlo voleo tu da vidim. Pre svega Britiš petrol, pa Šel, tu su ruske kompanije koje imaju svoju naftu, tu je austrijski OMV. Znači, svi su dobrodošli, ali ipak je to i neki redosled kompanija po kvalitetu, kako ih ja vidim. Ma ko da dođe, ja sam za dokapitalizaciju, da pare ne idu u budžet nego u kompaniju, i u slučaju NIS-a i EPS-a, da se kompanije podignu na najviši tehnički i tehnološki nivo i budu lideri u regionu.

Smatrate li da privatizacije Beopetrola na neki način diskvalifikuje Lukoil kao budućeg partnera?

- Lukoil je taj tender dobio na legalan način. Ali, bilo je problema i sa naše i sa njihove strane, vezano za obavezne investicije. Dali su veliku garanciju, pare za investicije prebacili su na račun. Problema je bilo sa brzinom realizacije investicije, zbog menadžmenta koji su oni postavili i na naš oštar prigovor promenili, ali i zbog sporosti naše administracije i komplikovane procedure izdavanja dozvola za gradnju. Sad kad se to otkačilo, na mnogo mesta nalazimo Lukoilove pumpe koje se renoviraju. Neko može prigovoriti što nismo reagovali oštrije i raskidom ugovora. Ali to je bila jedna od najvećih finansijskih transakcija u privatizaciji, a i radi se o značajnom partneru.

Priča se o postojanju energetskih lobija i da su oni umešani u celu ovu gužvu oko NIS-a. Da li vi osećate njihov uticaj?

- Ne osećam. Ja ne vodim energetski sektor. Stvarno ne osećam. Kad dođe do procesa privatizacije, videćemo da li će neko vršiti pritisak da kupi, da investira. Lično mislim da je naš energetski sektor mnogo veliki zalogaj za bilo koji lobi. U tim lobijima se najviše insistira da se puno toga ne menja, da bi oni duže vremena imali nekakav uticaj. Sa privatizacijom i oni će u značajnoj meri splasnuti.

Da pređemo sad na neke druge teme. Vi ste član Demokratske stranke Srbije, a niste naročito stranački eksponirani, pa iako važite za čoveka bliskog Zoranu Drakuliću niste se mnogo izjašnjavali ni povodom njegovog razlaza sa DSS-om?

- Kako nisam? Jesam. Opet, imam neku svoju meru. Zorana Drakulića poznajem mnogo pre nego što sam 2002. godine ušao u DSS. Mi smo lični prijatelji niz godina, 11-12 godina. Izuzetno cenim Zorana Drakulića kao možda jednog od najsposobnijih ljudi koji su se dokazali u biznisu. On je želeo da nesebično svoju sposobnost i energiju stavi u službu DSS-a. Ali suviše je dugo u životu bio samostalan, samostalno je odlučivao i on ima taj nagon, adrenalin, a svaka partija poznaje partijski centralizam, odnosno demokratski centralizam i do neke mere čovek mora da se bori za svoje stavove, a na kraju moraš da prihvatiš neke stavove i odluke koji postoje.

I neki komentatori, ali i sam Drakulić, insinuirali su da se iza celog sukoba u stvari krije njegov sukob sa druga dva uticajna biznismena bliska DSS-u, pre svega sa Vojinom Lazarevićem, a onda i Vukom Hamovićem. Jeste li prepoznali postojanje tog sukoba u vašoj stranci i u čemu je njegova suština?

- Zapravo ovu drugu dvojicu ljudi i ne poznajem. Jednom sam video Vojina Lazarevića. Hamovića nisam video u životu. Prema tome, o tim ljudima zaista ne znam ništa. Ne znam ništa ni o nekom istorijatu, da li kod Zorana prema njima postoji neki animozitet ili neki problem. Ja nisam primetio neki sukob.

Vašem prethodniku na mestu ministra za privredu i privatizaciju prigovarano je da je samo prodavao a ništa nije učinio na podsticanju privredne aktivnosti, pa i Drakulić sada prigovara fiskalnoj politici da guši privrednu aktivnost i zatvara naročito male firme?

- Ne dajem nikome za pravo kad tvrdi da je ove godine došlo do zatvaranja velikog broja preduzeća. Ja najviše verujem statistici, a ona kaže da je naš dosadašnji rekord u broju novootvorenih preduzeća bio 7 000, a mi smo samo u prvom polugodištu ove godine imali 5 400 osnovanih i registrovanih preduzeća. I još, tačno koliko je na kraju 2004. godine bilo podnetih završnih računa, toliko je podneto i zahteva za preregistraciju firmi.