U milosti anđela

- Čujem da praviš neku novu službu?

- Kakvu službu? – odgovaram pitanjem i mislim u sebi da li me testira, kritikuje, sumnja, proverava ili se jednostavno šali.

- Žali mi se Rade Marković da praviš neku novu službu?

- Vi znate o čemu je reč. U toj Agenciji bavimo se samo praćenjem informacija iz javnih izvora. Ako to nekome smeta ili naš rad doživljava kao ugrožavanje svoje pozicije, onda je problem kod njih, a ne kod nas – odgovorio sam pokušavajući da shvatim svrhu pitanja.

- Pa šta i ako praviš nešto što liči na službu. U svetu se sve više gube razlike između obaveštajnog rada i prikupljanja informacija. Možda je za državu bolje da ima dve službe koje rade u njenom interesu, nego jednu. Samo ti nastavi sa tim tvojim radom.

Prolazeći pored dugačkog stola i redova starih knjiga u biblioteci, i dalje sam razmišljao o pitanjima predsednika Miloševića. Bez obzira na njegovu podršku, tema ovog razgovora bila je dovoljna da izazove uznemirenost. Bilo je to jasno upozorenje. Znao sam dobro kakav moćan aparat i kakvi ljudi stoje sa druge strane.

Sve je počelo u martu 1997. godine. Kad sam postavljen na funkciju saveznog sekretara za informacije u vladi premijera Radoja Kontića, CNN, SKDŽ, BBC, FODŽ ili ABC nikome nisu bili u opisu posla. U Sekretarijatu su tradicionalno pratili domaću štampu i strane agencijske vesti, u Tanjugu kratkotalasne stanice, ali nije bilo medijskog monitoringa globalnih televizija i Interneta. Preko Ministarstva inostranih poslova stizali su izveštaji o informativnom tretmanu Jugoslavije u stranim zemljama. Često su bili selektivni, deo negativnih vesti iz medija se prikrivao ili relativizirao komentarima. Neke strane ambasade u Beogradu imale su ozbiljniji medijski monitoring nego Savezna vlada. Sve to je bilo neprihvatljivo za zemlju izloženu pritiscima i “pod lupom” međunarodne javnosti.

Sukob u Bosni nas je naučio da su budući potezi američke administracije i zapadnih vlada uvek bili najavljeni pripremom javnog mnjenja kroz usmeravanje i način izveštavanja globalnih medija. Praćenjem elektronskih medija u “realnom vremenu” i odgovarajućom analizom mogu se predvideti potezi stranih vlada prema našoj zemlji. Većina važnih informacija nalazila se u otvorenim izvorima, samo je trebalo organizovati odgovarajući monitoring i analizu sadržaja. Zato sam još u toku mandata premijera Kontića formirao u okviru Sekretarijata analitički centar, koji je radio 24 časa dnevno, koji je pratio relevantne svetske medije.

A onda je došla prva subota u oktobru 1998. godine. Sedeo sam kod kuće ispred kompjutera i razgledao “paket” medijskog monitoringa koji su mi to jutro poslali elektronskom poštom iz analitičkog centra. Oko 9 sati je zvonio telefon.

- Čujem da imaš neke zanimljive informacije!

- Stigla mu je poruka! – pomislio sam i odgovorio:

- Da, zakačili smo na Internetu informaciju da je NATO autorizovao nalog Solani za vazdušne udare na našu zemlju.

- Znači, po tebi, oni su baš rešili da nas bombarduju! – rekao je predsednik.

- Da, rešili su! – odgovorio sam. – Pored autorizacije za bombardovanje, naveli su uslove pod kojima generalni sekretar NATO-a može da izda naređenje za vazdušne napade na SRJ: pogoršanje situacije na Kosovu, odnosno humanitarna katastrofa kao posledica eskalacije sukoba. Sa druge strane, mediji javljaju da visoki komesar za izbeglice Sadako Ogata danas dolazi na Kosovo. Ako se te dve stvari ukrste, zaključak je da će Sadako Ogata pokušati da obezbedi pretekst za vazdušne napade.

Zvali su me rukovodioci raznih obaveštajnih sektora, kako civilnih tako i vojnih, tražeći šire informacije i procene.

- Da li bi mogli odmah da primene vazdušne udare? – pitali su.

Ne! – odgovarao sam. – Trenutno je u Beogradu manifestacija “Radost Evrope”. Ne verujem da bi nas napali dok kod nas borave deca iz mnogih evropskih zemalja.

Kasno popodne javio mi se Darko Trifunović, saradnik koji se bavio pitanjima ratnih zločina na prostoru prethodne Jugoslavije:

- Upravo sam dobio video-kasetu na kojoj se jasno vidi manipulacija lažnim izbeglicama prilikom današnje posete Sadako Ogate Kosovu.

- Gde si? Dolazim odmah – rekao sam.

- Nema potrebe. Već sam krenuo prema Sremskoj Mitrovici. Ovog vikenda sam ionako mislio da idem u Republiku Srpsku zbog porodičnih obaveza. Javiću se kad uđem u grad da mi objasnite kako da vas nađem.

Pola sata kasnije gledali smo preko videa kako se na nekoj livadi, u početku praznoj, okupljaju ljudi koji dolaze iz raznih pravaca i preuzimaju pakete pomoći. Kada je stigla Sadako Ogata i počela da deli pakete, već ih je bilo nekoliko hiljada...

- Kako si dobio kasetu? – pitao sam ga

- Japanski snimatelj koji je od ranog jutra satima čekao Sadako Ogatu na livadi, shvatio je šta se događa i odmah je poslao snimak u Japansku ambasadu u Beogradu. Japanci su poslali kasetu po jednoj mojoj prijateljici iz ambasade. Rekla je da su ogorčeni instrumentalizacijom japanskih činovnika u međunarodnoj zajednici i da ne žele da Japanci daju pokriće drugima za bombardovanje kao u slučaju Jasušija Akašija u Bosni. Zamolila je da vama dostavim kasetu.

Izašao sam do kapije da ga ispratim do automobila. Bio je to audi 3, “ganc nov”.

- Dobar ti je automobil – rekao sam mu.

- Ma i njega su mi oni dali, kao i kasetu – nasmejao se i krenuo.

Ja sam požurio nazad, do telefona koji je opet zvonio.

- Na globalnim medijima su krenuli izveštaji o poseti Sadako Ogate Resniku, na Kosovu. Prikazuju izbeglice koje su navodno danima pod vedrim nebom i pominju humanitarnu katastrofu – javljali su iz analitičkog centra.

- Nisu danima! Stigli su malo pre Sadako Ogate – rekao sam im, a onda sam nazvao ministra spoljnih poslova:

- Živadine, imamo dokaz manipulacije humanitarnom katastrofom. Hajde da im to “nabijemo na nos”.

- Šta predlažeš? – pitao je.

- Mislim da ne treba odmah da ga emitujemo. NJihovi mediji ga neće preuzeti, a naše će optužiti za propagandu. Bolje je da održimo sastanak sa ambasadorima akreditovanim u Jugoslaviji i podelimo im snimak manipulacije. Mi ćemo da umnožimo kasetu.

- U redu. Ja ću spremiti politički okvir, a ti medijski. Zakazaću sastanak u ponedeljak – složio se.

Posle toga su u Beograd došli najpre maršal Igor Sergejev, zatim i Ričard Holbruk. Situacija je privremeno rešena sporazumom o uspostavljanju misije OEBS-a na Kosovu.

Verovatno je ovaj događaj ubrzao odluku predsednika Miloševića da se analitički centar izdvoji iz Sekretarijata za informacije i formalnim aktom saveznog premijera formira agencija za istraživanje medija i odnosa sa javnošću, kao jedna od ustanova Savezne vlade. Sekretarijat je bio vladina služba, opterećena administrativno-birokratskim načinom rada, a sve više je rasla potreba za fleksibilnom i dinamičnom organizacijom. Nove generacije koje su se bavile kompjuterima i elektronskim medijima, sa nekonvencionalnim odevanjem i ponašanjem, zahtevi za otvorene telekomunikacione linije i slobodan ulazak za razna lica, nisu se uklapali u postojeći bezbednosni režim rada u zgradi vlade. Osnovna delatnost Agencije bila je prikupljanje informacija iz otvorenih izvora i njihova analiza. Dnevni izveštaji dostavljani su na više od 30 adresa u državi. Od predsednika republike, premijera, ministara, VJ i MUP-a, pa sve do raznih državnih institucija, kada se radi o njihovoj problematici.

Agencija za istraživanje medija i odnosa sa javnošću ukinuta je i rasformirana 2002. godine odlukom NATO-a, koju su, kao i druge odluke NATO-a, sprovele dosovske vlasti.

STRANI DOPISNIK

2. dan, 25. mart

- Ubiće ga, ubiće ga! On je u kolima! Lupaju automobil, izvući će ga. Hoće da linčuju! – panično je vikala.

- O čemu se radi? Ko je u kolima? – pitao sam.

- Napali su ga Srbi. Zaključao se u vozilo, a oni ga ljuljaju da ga prevrnu kako bi ga izvukli napolje – jedva je uspela da mi objasni Jelena Aničić, dopisnik CNN-a.

To popodne u Prištini su napali novinara CNN-a Brenta Sadlera, revoltirani zbog bombardovanja.

- Videću šta mogu da uradim – rekao sam i nazvao ministra unutrašnjih poslova Vlajka Stojiljkovića.

- Ja moram da vodim računa i da spasavam naše, a ne njihove – odbrusio je. Nazvao sam još nekoliko telefona u MUP-u, ali niko nije “imao vremena” da se bavi “nekim stranim novinarom”. Neki su čak i komentarisali:

- Zašto braniš to strano đubre? – pokušavali su da me obeshrabre.

- Ubiće ga! Ubiće ga! – plakala je Jelena kada me je ponovo zvala.

Nazvao sam Zorana Manjgotića, funkcionera u RDB Srbije:

- Imaš li nekog u Prištini da odmah reaguje. Ovi, koje sam do sada zvao, kažu da ih se to ne tiče. Još bi trebalo da mu se nešto desi. Takvim pristupom samo “hranimo” njihovu propagandu da smo divljaci i fašisti! – rekao sam, objašnjavajući mu situaciju.

- Probaću da nađem nekog. Bićemo u kontaktu – odgovorio je.

Brzo me je pozvao: – U redu je, imali smo sreće! Našao sam Miška Lakovića i hitno su reagovali. Uspeli su da spasu novinara i da ga prebace u hotel.

- Nije ni tamo bezbedan. Jelena je ponovo zvala. Nisu odustali, sada pokušavaju da dođu do njega u hotelu, gde se zaključao u sobu. Vidi sa tvojim kolegama da mu pomognu da stigne do Beograda.

- Javiću Mišku! A ti javi tom novinaru da se što pre spremi za polazak.

Uskoro mi je Jelena javila da je Brent izašao iz Prištine i da se kreće prema Beogradu.

Već tog prepodneva bilo mi je jasno u kom pravcu će se odvijati njihova propagandna kampanja i koji je jedini mogući odgovor. Retorika “humanitarne intervencije” i “aseptičnog rata” suočiće se sa slikama naših civilnih žrtava i ruševina. Osnovna bitka vodiće se za javno mnjenje vodećih zapadnih zemalja. Tamo se nalaze i poraz i pobeda!

Oko 14.00 sati zazvonio je “specijal”. Čuo sam poznati glas predsednika Miloševića, sada vrhovnog komandanta:

- Angažuj se na informisanju strane javnosti. Usaglasi svoje delovanje sa ministrima za informisanje. Sedi sa Vučićem i Komnenićem i dogovorite se. Sada ćeš morati mnogo da radiš! – rekao je kratko vrhovni komandant.

- Znam predsedniče! – odgovorio sam mirno.

(Nastaviće se)