Godina koja je pojela Srbiju

Pojam žrtve, ratne naročito, sadrži i moralnu stranu, ali i političku težinu, što su pokazali poslednji ratovi na Balkanu. Zato se dr Žarko Vuković, specijalista socijalne medicine i autor mnogih dela iz istorije domaće medicine, često začudi ne samo nad činjenicom da Srbi, za razliku od drugih, nisu umeli da “iskoriste” svoje crne marame, groblja i stare veze. Začudi se i nad zaboravom onih koji su nestali u ranijim ratovima, bilo da je reč o sunarodnicima ili onima koji su došli sa strane, kao dragocena pomoć u velikom nevremenu. Tako veruje autor knjige “1915”, zapravo popisa mnogobrojnih dela o našim žrtvama čiji su autori upravo pripadnici savezničkih medicinskih misija u Srbiji.

“Duša naroda je od prošlosti sazdana. Uskraćujući sebi sve ovo, mi osakaćujemo našu istoriju”, tvrdi dr Vuković. I započinje obračun sa našim mentalitetom, naukom, politikom, demografijom.

Možda se i može pitati jesmo li zaista narod koji olako prelazi preko sopstvenih stradanja i pristaju li stvarno naša nauka i politika na guranje žrtava pod tepih, naročito ako se pogleda najnovija istorija. Još, eto, nismo stigli ni mnoga starija pitanja da rešimo, a kamoli da uspostavimo pravi odnos prema žrtvama poslednjeg krvoliptanja. Na primer, broj nastradalih u povlačenju preko Albanije – zato što je arhiva srpske vojske stradala 1915. godine. Ili dezerterstvo u srpskoj vojsci! Pa stradanje interniraca, za koje često nije jasno da li je reč o civilima ili vojnicima. A radilo se na ovome.

“Jugoslavija je dva puta bila zemlja pomirenja, a žrtva otvara i pitanje krivca. Doduše, i srpski mentalitet pomalo lako prelazi preko žrtava, za razliku od, recimo, pripadnika jevrejske zajednice. Netačno je da se ona država nije bavila ovim. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog penzija i invalidnina. Spomen-ploče na seoskim crkvama i javnim zgradama svedoče o naporu da se žrtve pobeleže. Vojna administracija je pravila spiskove poginulih oficira. Ipak, ovaj sistematizovani napor nikad nije izveden do kraja”, odgovara dr Mile Bjelajac iz Instituta za noviju istoriju Srbije.

Govoreći o našim stradalima, zvaničan izveštaj mirovne konferencije u Versaju kaže da od 1 900 000 mrtvih sa jugoslovenskog prostora, na Srbiju otpada 1 247 000, od čega su čak 845 000 civili a 402 000 pripadnici vojske. Ako se ova brojka uporedi sa 2 900 000 stanovnika, koliko je Srbija imala pred ulazak u rat, rezultat je onaj koji je “zapanjio svet”: 43 odsto stanovnika! A granica biološkog opstanka ide do 30 odsto od ukupnog broja stanovnika, što je limit koji smo prešli, a u međuvremenu se nismo dovoljno oporavili, još od Prvog i Drugog srpskog ustanka. Iako će se i mnogi istoričari složiti da je ova brojka podložna raspravama – neki tvrde da je odnos žrtava i preživelih drugačiji, da je nastradalo 35 odsto. Samo u severnoj Africi ima 2 946 srpskih grobova. Toliko ih je, naime, pobrojao Predrag Milojević, međuratni dopisnik “Politike”. Izvanredna su i svedočanstva pripadnika medicinskih misija, od kojih su mnogi ostavili svoje kosti u Srbiji ili duž staza kojima se kretala srpska vojska. Oni mnogo više i jače govore o civilnim žrtvama, naročito u 1915. godini, kad je Srbija bila zahvaćena epidemijom pegavog tifusa.

“Broj ovih izuzetnih ljudi, žena, zapanjujuće je veliki. A mi se nismo obazreli na njih. Ne radi se o prostoj zahvalnosti već o našoj suptilnoj reafirmaciji u svetu čiji ravnopravni pripadnik želimo da budemo. Pa kad je Vuk Drašković zimus boravio u Škotskoj, tamo su mu govorili o bolnicama Žena Škotske, doktorki Elzi Inglis, a on nije imao pojma o tome”, ističe Vuković, čija knjiga “1915” upravo obrađuje svedočanstva ovih humanitaraca. Tužno je, kaže, što se naša istoriografija zaustavila na nekoliko izvora drugog reda, kao što je knjiga DŽona Rida, a nema ambasadora koji će se oglušiti na ovakvu vrstu “poziva” sa naše strane.

Ban Nušić ocu, Branislavu Nušiću Pismo Agi (Na koverti pisma): Molim onoga koji me nađe mrtvog da ovo pismo neizostavno preda adresatu. Dragi Ago, Ne želi za mene, ja sam pao na braniku Otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tamo složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam, šta više, da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali... Takva je sudbina! Tvoj sin Ban

Ćutali mi, kao što tvrdi Vuković, ili ne o našim žrtvama i stradanju onih koji su bili tu da stvarno pomognu, još je otvorena rasprava o uzrocima demografskog pada koji upravo preživljavamo. Veliki sukobi vrše velike demografske promene. Tridesetogodišnji rat, na primer, menjao je čak etničku strukturu pojedinih evropskih regiona. U slučaju Srbije, uobičajeni odgovor na uzroke “bele kuge” – opadanje nataliteta je neposredno povezano sa društvenim razvitkom – nikako ne može stajati kao jedini ili pravi razlog. To ne dozvoljava onaj još nerešen postotak stradalih.

“Svi koji su se bavili ovim pitanjem uočili su trendove izuzetno velikog nataliteta između dva svetska rata, naročito tridesetih godina prošlog veka kada je ta biološka osnova skoro nadoknađena”, kaže Bjelajac. “Uzrok demografskog pada je ipak više vezan za socijalni razvoj i podizanje standarda. Istina je da su neki prostori bili pogođeni u ratu do te mere da se kasnije tu nije moglo govoriti ni o prostoj reprodukciji. Ali, srpsko selo je počelo da gubi demografsku masu tek sa urbanizacijom, naročito posle Drugog svetskog rata.”

I tako, ukrug. Pravi uzroci demografske oseke u nas, smatra dr Vuković, leže u jednoj godini – 1915. Kada se u Srbiji umiralo naveliko, što od tifusa, što od ratnih stradanja. Bjelajac pak tvrdi da ako ćemo tako gledati, “španski grip” koji je počeo da hara 1918, na samom kraju rata, odneo je mnogo veću boračku masu no sve nevolje do tada. Kako god bilo, možda je i nepošteno prema onima koji su ostali, ali mnogi veruju da je višegodišnje ratovanje između 1912. i 1918. godine istrošilo i poslednje rezerve energije, proizvelo umor i mnogobrojne potonje političke greške, a da sve bude još tragičnije, stvorilo veliku negativnu selekciju. To znači jedno: u sve sfere društvenog života sada su mogli da uđu i oni manje sposobni... Ako je za utehu, istorija je ipak živa trka i sve dok se učestvuje, postoje izgledi i da se dobije.