Umetnost po instrukcijama

Izložba “Open sdžstems: Rethinking Art c.1970”, otvorena od 1. juna do 18. septembra u Tejt modern galeriji u Londonu, istražuje period 1970-ih godina, kada su umetnici odbacili individualnost i razvili metode zasnovane na sistemu. Među 31 umetnikom iz raznih krajeva sveta, kao što su Endi Vorhol, Brus Nauman, Sol Levit, Donald DŽad, na izložbi su zastupljeni i predstavnici sa Balkana – Braco Dimitrijević, Dimitrije Bašićević Mangelos i Sanja Iveković.

Izložba otvara diskurs o objektu umetničkog dela, pomera granice percepcije od statičkog i linearnog ka nelinearnom i konstantno variranom umetničkom delu. Iako je korišćenje sistema na prvi pogled protiv intuicije, takav sistem kristališe unutrašnje strukture čiji je cilj zatvorenost i logičnost. Umetnost, u celini, ne postoji u objektu, niti u psihi stvaraoca, čak ne postoji ni u kontemplaciji posmatrača, već je sadržana u samom procesu i u transformaciji sva tri posmatrana elementa.

“Nema grešaka u istoriji, cela istorija je greška”, izjavljuje Braco Dimitrijević 1969. godine. Konceptualna umetnost je zasnovana na ideji. Sol Levit, jedan od prvih konceptualnih umetnika, objašnjava da “kada umetnik reši da koristi koncept, to znači da je sve unapred isplanirao i osmislio, a da je ostvarenje dela manje-više rutinska stvar. Ideja je mašina koja stvara umetnost.”

Svaka individualnost dela se sputava. Estetika je potpuno eliminisana kao inferiorna i nepotrebna. Dehumanizacija umetnosti je skoro potpuna. Zvuči kao scenario najnovijeg holivudskog futurističkog filma, a ne kao izložba umetničkih radova.

Sol Levit, kao ekstremni primer, razvija metodu za stvaranje umetničkih radova koja se sastoji u jednostavnim instrukcijama. Te instrukcije može bilo ko da sledi i stvoriće umetničko delo. Samo od sebe se nameće pitanje – da li je i sakrivanje umetnika umetnost?

Izložba je zasnovana na konceptu otvaranja sistema. Posmatrač počinje od percepcije kocke kao perfektne geometrijske figure koja se može lako umnožavati. Tu kocku je Sol Levit simbolično i zakopao. Kocka se od objekta transformiše u kockastu praznu sobu u “Measurement Room” Mela Bohnera, koja uvodi posmatrača u sistem. “Ako sam ja umetnik i nalazim se u studiju, onda je sve što radim u studiju umetnost”, kaže Nauman.

Slaganje kontradiktornih ideja, nepovezanih informacija, igra sa paralelnim rečima i konceptima koji se nikada ne sretnu, ali mogu da budu ekstremno blizu u prostoru ili ekstremno udaljeni jedni od drugih. Sve su ovo ideje sa kojima se susreće posmatrač.

Koncept slučajnosti je takođe prisutan. Jedna od Dimitrijevićevih ideja je da bilo koje mesto pod specijalnim okolnostima može da postane istorijski značajno, ili neki imidž može da postane imidž veka. To je nekada stvar dogovora, a nekada pitanje slučajnosti, gde ona ima ulogu više nevidljive sile.

Mangelos, polazeći od filozofskih ideja, od Pitagore do Hegela, dovodi logiku do nivoa apsurda. On koristi seriju globusa na kojima se nalaze filozofski koncepti često propraćeni matematički izvedenim dokazima.

Familijarnost sa početka zamenjuju konfuzija, intelektualna izgubljenost i senzorna prenatrpanost gigantske kocke Brusa Naumana na kraju izložbe. Video-kamere i monitori na svakom ćošku prate posmatrača dok prolazi kroz Naumanovu strukturu kocke. Transformacija je potpuna – posmatrač je postao deo umetničkog procesa.

Nevidljiva nit između posmatrača i objekta stvara umetnost. Umetničko delo koje u vremenu i prostoru reaguje i menja se shodno okruženju ne može više biti posmatrano kao objekt. Razni spoljni faktori koji menjaju to delo, kao što se i ono samo aktivno menja (recimo u “Condensation Cube” Hansa Hakea) idu van granica materijalnog prostora koje ga okružuje. Umetničko delo se pretapa u svoju okolinu stvarajući time “sistem” nezavisnih procesa. Posmatrač postaje deo sistema i svedok procesa. Sistem nije imaginaran, on postaje stvaran!

To je i najsnažniji utisak izložbe koja traje u londonskoj Tejt galeriji.

Mina Kovačević