Beli slonovi zastrašivanja

Sedamdesetih godina prošlog veka u rukama Sovjeta obreo se “fotos” američke međukontinentalne nuklearne rakete, osposobljene za transport železničkim šinama. Razmena pretnji dva suprotstavljena bloka atomskom odmazdom održavala je (tad se činilo) sasvim krhki svetski mir. U Kremlju su se zabrinuli. Ukoliko Pentagon zaista raspolaže balističkim oružjem koje voza uzduž i popreko SAD, takvo oružje se verovatno ne može pogoditi. Nemogućno je utvrditi koordinate njegovog promenljivog stacioniranja.

“Plan” i “fotografija” revnosne špijunaže pokazali su se, međutim, netačnim. Nije se radilo o oružju, već samo o predlogu da se tako zamišljen balistički sistem proizvede. U Americi je ideja odbačena navodno zbog nedovoljne razuđenosti infrastrukture železnica. Dakle, Rusi su dobili prvi (podmetnut im je!), ali falio im je drugi deo američke “vesti”. U Moskvi je mašina vojne i partijske birokratije puštena, međutim, “pod paru” stanja visoke uzbune. Zaključak je bio – proizvesti sopstveni pokretni raketni sistem. Povećati neranjivost odmazde, kad je već “njihovo” sredstvo takvo da ga je teško neutralisati.

Zadatak izvršenja poveren je Vladimiru Utkinu, šefu konstrukcionog biroa “Južnoje”, u Dnjepropetrovsku. Projekat sovjetske međukontinentalne rakete na šinama dostavljen je na sto nalogodavaca tri godine kasnije. Mobilni sistem dobio je oznaku “SS24”. Proizveden je u 36 primeraka, a zbog rasprskavajuće glave s ukupno deset samonavođenih nuklearnih punjenja, programiranih da visokom preciznošću pogode deset različitih ciljeva istovremeno, sistem je još nazivan “skalpelom” i “satanom na točkovima”.

Sada su SAD bile na redu da brinu zbog ruske pokretljivosti. Tokom pregovora Vašingtona i Moskve o ograničavanju strateškog nuklearnog oružja, bitke i bitke su vođene dok se na bojištu od zelene čoje nije usvojilo da je svaka pojedina od toliko ubojnih komponenti sovjetskog “skalpela” u stvari bojeva glava za sebe.

Prevazilaženjem konfrontacije, bivši rivali su pristupili pokazivanju svojih arsenala zastrašivanja. Devedesetih, na stanici Vasiljok pod Kastromoj, inače neubeleženoj na kartama železničkih pruga Rusije, jedna vojna delegacija SAD dobila je tako priliku da čak vidi i delo stvoreno razradom onog američkog, tobože ukradenog fotosa. Navodno, Amerikanci su bili fascinirani. Pred posetiocima nigde nije bilo očekivanog glomaznog interkontinentalnog kolosa, kakav se video na njihovom podmetnutom snimku s maketom. “Voz” na šinama ličio je na toliko drugih, sastavljen od nekoliko teretnih i nekoliko putničkih vagona. U stvari – raketa “SS24” je jedan od vagona u kompoziciji. U fazi pripreme za lansiranje, “vagon” se dovodi u vertikalnu poziciju, i izdužuje se uvis “kao čaša za izlet, sklopljena negde u rancu izletnika”.

To sklapanje i rasklapanje bilo je srž Utkinove konstruktorske zamisli. Ostali delovi kompozicije su računski centar, komandno mesto i prostorije za boravak i psihičku relaksaciju posade.

Ipak, 15. avgusta ove godine, poslednji sistem “SS24” izvučen je iz rasporeda ruskog borbenog dežurstva, najverovatnije “u staro gvožđe”, objavio je list “Izvestija”. Nekoristan je, zastareo, i potencijalno opasan samom vlasniku.

Saglasno moskovskom Komersantu, nedavno je čitav jedan arsenal ruskog strateškog oružja – 500 interkontinentalnih raketa, 40 strateških bombardera, hiljadu aviona i helikoptera, 84 nuklearne podmornice, 30 000 protivavionskih i 5 000 krstarećih raketa, 6 000 tenkova i pet milijardi zrna municije, predviđeno je da se demontira ili uništi. Za odlaganje toliko oružja predviđeno je šest regionalnih centara, gde će tokom šest godina, koliko će se proces produžiti, biti posla za 20 000 ljudi.

Ovog puta nije reč ni o kakvom međunarodnom ugovoru o razoružanju, osim možda papira kojim SAD preuzimaju da dobrovoljno finansiraju približno dve trećine od ukupno dve i po milijarde dolara neobičnih investicija. Postoji strah da ruski “arsenal koji rđa” ne uzrokuje neki šire opasan incident.

Pregovaranje o ograničavanju količine nuklearnog oružja potrajalo je bezmalo punu deceniju, da bi na kraju mnogo šta u tome što je sve vreme privlačilo pažnju celog sveta ličilo na apsurd. SSSR se, na primer, srušio naoružan do zuba. Nije stradao od bombi. Raspao se razvaljen protivurečnostima razvijanim iznutra. Na drugoj strani, trijumf SAD nad “svetskom imperijom zla” (kako se o Sovjetima tokom hladnog rata izražavao Regan) jedva da je potrajao koji trenutak. Onda se i Vašington suočio sa saznanjem da SAD nisu bezbednije raspolažući monopolom vojne moći i mogućnostima “nuklearnog zastrašivanja”. Sila s globalnim pretenzijama presretnuta je terorom s pretenzijama, simbolizovanim rušenjem “kula” u NJujorku.

Počet je i tobože dobijen rat za Avganistan. Pronađen je izgovor da se pokori Irak. Preti se Severnoj Koreji i Iranu. Čak se tu i tamo provlači da bi SAD, u nekom trenutku, mogle eventualno upotrebiti i “slabije” atomsko oružje. U povodima na koje se pozivaju u Vašingtonu, uvek figurira reč “teror”. Ali, čini se da posle svih tih stradanja i dalje obećanih stradanja, jedino teror ostaje nepobeđen.

Možda je svetski teror odgovor slabijih Americi, prezauzetoj intervencijama neograničenom silom. Možda je teško suzbiti ga samo silom. SAD ne raspolažu njegovim borbenim sredstvom, pojedinačnim fanatizmom. “Glave” u arsenalu američkog protivnika “programirane su” drugačije od nuklearnih, da pogode u srž zapadne zajednice – uništavajući osećaj sigurnosti uređenog društva. “Glave” terora nipodaštavaju lepotu i vrednost ljudskog života. Drugačije razumeju vinost. Preziru norme, pljuju na demokratske institucije...

Pozvani i priznati autoriteti Zapada dugo već analiziraju i dijagnosticiraju “slučaj”, ali čini se da još nemaju siguran savet. Osim da se Amerika, u definisanju svojih državnih interesa ne može ponašati sebično i politiku svoditi na silu. Niko ne zna kakve posledice može imati masovni strah, ako se pokaže (kao što se nagoveštava) da je stanje šareno već unutar sopstvenog karavana, te se potvrdi da su mudžahedini “i neki od nas” – rođeni i odrasli na Zapadu.

No, vratimo se paradoksu upravo povučenog sistema “SS24”. Osposobljeni da budu sve vreme na “službenom putu”, u pokretu, ovi sistemi (otkriveno je tek sada, povodom njihovog dezangažovanja) jedva da su tu i tamo pomerani s mesta stacioniranja. Problem je pričinjavala težina, čak desetak puta veća u odnosu na vozne kompozicije. Težina raketne “skalamerije” pokazala se razornom za šine. Sakatila je železničke pruge, te je, navodi se, manje šetala a češće manevrisala u mestu. Tipično za vojsku. Mora da se trči, makar se i ne imalo kud.