Uhvatiti korak sa džinom

Napravimo mali eksperiment. Zamislimo da je Srbija i Crna Gora evropska ili svetska sila. Zamislimo, zatim, da nam u posetu dođu političari iz Andore, koja je veličine prosečne srpske opštine. O kojim temama bismo razgovarali? Koji bi nam problemi i iskustva bili zajednički? Koju korist bismo nazvali obostranom?

Kad promenimo imena aktera ovog malog eksperimenta, jasno je da su pravi akteri ove priče SCG i SAD. Naravno, na svetu ima još velikih sila, nekih u dolasku, nekih u odlasku, ali zadržimo se trenutno na ovom zanimljivom paru.

Grupa mladih srpskih poslanika i javnih službenika, među kojima je bio i autor ovog teksta, vratila se iz SAD pre neki dan. Tri nedelje u pet saveznih država, više od 50 sastanaka u pet glavnih gradova, sasvim je dovoljno da svako, čak i srpski političar (na ovom prostoru on se ne smatra baš za najinteligentniju vrstu), stekne novu sliku o odnosima Velikih i Malih.

Posetu smo započeli u Vašingtonu, nastavili je u NJujorku, a završili u Čikagu. Feniks i DŽekson samo su upotpunili sliku o onoj drugoj Americi, onoj koja je daleko od korporativnog identiteta velikih centara, a koja i te kako utiče na formiranje spoljne politike SAD.

Vašington DC je zanimljiv grad. Nema zgrade više od devet spratova. Zašto? Vrlo prosto, da ne bi bilo građevine više od spomenika ocu nacije po kome je glavni grad dobio ime, a koji se nalazi preko puta Bele kuće. Šta to govori? Da se vrednosti poštuju, a pravila teško menjaju. Praktično – nikako i ni zbog koga.

A pravila su vrlo jasna. Uklopi se u jasno izgrađen sistem vrednosti i imaš velike izglede da postaneš uspešan, ili, u suprotnom, nestani i skloni se. Smetaš džinu koji hoda i koji nema nameru da se stalno sapliće o tebe.

Amerikanci imaju dosta svojih problema i unutrašnjih tema, i kroz njih sve sagledavaju, bilo da sa njima razgovarate u Stejt departmentu, Senatu, na Univerzitetu Kolumbija ili u nekoj od brojnih lobističkih organizacija koje prožimaju celu zemlju od obale do obale.

Irak, izbor doživotnog sudije Vrhovnog suda, kontroverzno imenovanje novog ambasadora SAD u UN, velika afera vezana za predsednikovog savetnika... samo su neke od vrelih tema koje ovih nedelja opterećuju američko javno mnjenje. Naravno, tu je uvek i neki uragan koji preti sa TV, tek toliko da američkom biraču ne padne tenzija.

Tu su, naravno, i večite teme u borbi demokrata i republikanaca: abortus, pravo na oružje, zdravstveno osiguranje, porezi...

U takvoj buci i gužvi potrebna je prava veština da biste zainteresovali američku stručnu i političku javnost za svoje stavove i viđenja nekog problema. Potrebno je, takođe, i dobro poznavati način donošenja odluka i kanale plasiranja informacija. Administracija je ogromna, a realna zainteresovanost mala, tako da su brzina direktne informacije i njena prohodnost kroz vašingtonske lobije presudne za malu zemlju kao što je naša. Jer, koga je od nas, recimo, briga šta se dešava u Andori?

Sa Amerikancima je, inače, lako komunicirati kad je politika u pitanju. Pitanja su im uvek jasna tako da možete slediti njihovu logiku. Na primer: “Koliki je značaj Kosova na lestvici prioriteta građana Srbije?” Poruka je lako shvatljiva. “Ako to vašim ljudima ne znači mnogo, učinićemo ustupak Albancima, jer njihova politička elita kuka kako neće moći da spreči nemire ako ne dobiju nezavisnost. Mi imamo svoje ljude tamo na terenu i oni su nam najpreči.”

Kada je o samostalnosti Crne Gore reč, ta tema nije na dnevnom redu. Crnogorski predsednik Vujanović muku muči da nađe zainteresovane sagovornike koji bi imali vremena za njega kad dođe na Generalnu skupštinu UN u septembru.

Nemaju Amerikanci vremena da lome glavu kako da održavaju socijalni mir u državi koja ima manje stanovnika nego jedna avenija u NJujorku ili Čikagu. Verovatno ni nas ne bi bilo briga da jedna ulica u Andori traži da postane posebna mesna zajednica.

Poruke u njihovim odgovorima uvek precizno definišu i njihov interes. Pa ko shvati – razumeo je.

Stabilnost je ono što američka politika i američki kapital najviše vole kada je reč o malim i dalekim zemljama. Amerikanci uvek rado pričaju o mogućnostima da investiraju i zarade, a kad je novac u pitanju za njih nema nezanimljivog sagovornika. Zato su pomalo zgranuto gledali u jednog mog kolegu iz opozicione stranke kad je započeo elaborat o potrebi da se održe vanredni izbori u Srbiji. “Vanredni izbori nisu dobri za biznis. Napravite stabilnu zemlju i eto nas i našeg kapitala.”

Srpski jezik je danas mnogo razumljiviji u Americi nego pre nekoliko godina. Konačno smo počeli da razvijamo svoju lobističku mrežu. Naše diplomate u Vašingtonu i Čikagu rade svoj posao na pravi način. Sve je više i ljudi našeg porekla na Kapitol hilu. Vlada u Beogradu, međutim, treba da uspostavi još bolju komunikaciju sa njima. Moramo se međusobno pomagati da bismo naše stavove i interese što uspešnije predstavili i nametali.

Neophodno je da konačno shvatimo i uhvatimo ritam najvećih svetskih ekonomija i da kao mali narod sa velikim problemima počnemo da hodamo u korak sa džinovima, ne samo sa SAD, već i sa Rusijom, Kinom, Indijom i Evropom. Da se ne saplićemo oko njihovih džinovskih nogu, jer smo već toliko puta bili šutirani.

(Autor je poslanik DSS u Skupštini Srbije i Crne Gore)