Gospođa iz velikog sveta

Na nastavničkom odseku Muzičke akademije diplomira 1946. Ispitna komisija zaključuje: “Pedagoška sposobnost izrazita”. Iz svih glavnih predmeta odličan uspeh, jedina ocena “vrlo dobar” iz nauke o harmoniji.

Ali, dve godine pre nego što će diplomirati, Mira Trailović dospeva u Radio Beograd, kada u tu stanicu, kako je jednom primetila, “nisu mogli da uđu ni oni kojima su i Koča (Popović) i Peko (Dapčević) stričevi”. Kako je ona ušla?

“Nisam bila mnogo u toku zbivanja koja su se kod nas burno dešavala. I, tri-četiri dana posle oslobođenja, početkom novembra 1944, pred Radio Beogradom sretne me tadašnji direktor, dragi Jovan Marinović, i kaže: ‘Drugarice, je l’ umeš ti da čitaš?’ Crnogorac. Ja kažem: ‘Umem!’ Kaže: ‘Ajde da mi to vidimo!’ Ja sam se, nešto, sklonila od kiše u onaj haustor. Pozvaše oni mene gore, tamo jedan od ljudi koje danas srećemo na sasvim drugim mestima i u sasvim drugim okolnostima, pa Andreja Preger, Oskar Danon, Dušan Kostić... Svi u partizanskim uniformama. Dolazim, sednem, oni zadovoljni kako sam čitala. Tu je bila i Jelena Bilbija, jedina koja je nastavila kontinuitet predratni. Sednem ja pred mikrofon, prihvatiše me izvanredno, i meni je bilo veoma prijatno... Nisam u prvom periodu shvatala u kakvoj se sredini nalazim. Recimo, dragi Moša Pijade nas je pozivao u svoju kuću. Posle je njegova ćerka Jelena bila, tako, neka moja dalja poznanica. Ulazi Moša Pijade, kaže: ‘Kako je, drugarice?’ Ja kažem: ‘Hvala, druže Mošo. Ujedno, htela bih da vam čestitam Božić.’ Jer je bilo vreme Božića. ‘Hvala, hvala, i ja tebi, i ja tebi.’ Posle mi Jovan Marinović reče: ‘Šta ti pade na pamet da Moši čestitaš Božić!’"

U Službeničkoj knjižici broj 282871 upisano je da Mira Milićević ima zvanje višeg pomoćnika (spikera) od 28. aprila 1945. Ustanova: Komitet za radio-difuziju Vlade FNRJ. Prvog maja 1947. i zvanično postaje spiker.

“Kad je ušla u Radio Beograd, posle mesec dana svi su tvrdili da je to spiker kakvog nije bilo” – veli Vojislav Kostić. “Imala je kulturu govora, ali i šarm. Oduševljavala je načinom na koji je prisno govorila.”

U listu “Omladina” Ivan Ivanji objavljuje, 1953, poduži tekst o Miri Trailović. Piše, između ostalog:

“Spikerka u trezvenoj radio-stanici nije govorila o izmišljenim sudbinama pojedinaca nego o pobedonosnom finalu, o trijumfu jedne natčovečanske borbe, o slobodi koja se rađala crvena kao sunce na istoku. Devetnaestogodišnja devojčica čitala je pred svojim mikrofonom vesti, izveštaje s poslednjih bitaka, svedočanstva poslednje krvi koja je morala da se žrtvuje za otadžbinu, ali istovremeno i prve korake vlasti naroda za stvaranje novih oblika života. I njena publika, ceo jedan narod, sedeo je pred radio aparatima, stajao pred zvučnicima na ulicama, i njene reči, njen glas su dopirali daleko, objavljujući ono što su drugi učinili za budućnost sviju.”

“Spikerka u trezvenoj radio stanici” vrlo brzo privlači pažnju, ne samo svojim glasom. Pažnju na nju posebno obraćaju svesne snage u kolektivu. I, jednog dana... “Sastanak. Neki mali Levi, posle je otišao u Izrael, kaže: ‘Drugarica Mira, drugovi, ja mislim, ima sve uslove da uđe u SKOJ, i ja sam da to jednoglasno prihvatimo.’ Opšti aplauz. Bila sam užasan štreber, briljantno sam završila kurs marksisitičkog obrazovanja. Učili smo Istoriju SKP(b). Ustane jedan mladić, pun revolucionarnog zanosa, sekretar SKOJ-a: ‘Ako ova buržujka uđe u SKOJ, ja iz njega ovog momenta izlazim!’ Mislim se: E, mali, platićeš ti to meni. I platio je. Postao je moj muž, Dragoljub Trailović. Nisam ušla u SKOJ, ali je on ušao u moj život, i ja sam veoma srećna zbog toga.”

Sa Dragoljubom – Gucom Trailovićem venčava se 16. marta 1949. Uzima muževljevo prezime. (Navodno su Trailovića izbacili iz Partije kada se oženio “buržujkom”.) Mirin otac nije odobravao tu vezu. Čak je odbio da ode na venčanje. Nije se mirio s tim da mu se kćerka uda za čoveka koji u prethodnom braku već ima dete, a osim toga je komunista. Posle su se odnosi izgladili, pre svega zahvaljujući Miri, veruje njena sestra, Olga Milićević-Nikolić.

Koliko je u javnim poslovima držala do publiciteta, čak ga, moglo bi se reći, obožavala, svoj privatni život Mira Trailović brižljivo je čuvala od javnosti. Prijatelji će reći da je to bio neobičan brak, ali harmoničan i ponekad dirljivo nežan. Ona je imala svoj krug prijatelja, on svoj, i ta dva kruga retko su se mešala. On je imao sasvim druga interesovanja, voleo je konjske trke i preferans (prema svedočenju upućenih, bio je jedan od najjačih igrača preferansa u Beogradu). Nekoliko godina je, kao dopisnik “Politike”, živeo u Parizu, a ona u Beogradu. Sve to nije smetalo da svoje odnose izgrade na solidnim temeljima poverenja i uzajamnog poštovanja. “Kod svog muža naišla sam na apsolutno odobravanje stila života koji sam odabrala” – poverila se jednom prilikom. “U svom partneru imam čoveka koji mi je u velikoj meri omogućio da uradim ono što sam uradila. Drugu vrstu pomoći nisam ni imala, ni tražila.” Ne voli, govorila je, lažne izjave o braku, iako “posle dvadeset dve godine bračnog života mogu da kažem da mi intimno jedino ta vrsta zajednice izgleda moguća i savremena”.

Milan Vukos, njihov kućni prijatelj, misli da Dragoljub – Guca nije bio taj koji je u braku gospodario. S druge strane, Mira je stavljala do znanja da nije ni ona gospodarica. I tu je postojao nekakav sklad. Jelisaveta Sablić veruje da joj je muž davao tačno onoliko prostora koliko je njoj bilo potrebno, a ona bi se, kao neka Ćoćosan, najedanput pretvarala u malu gejšu koja opslužuje brak. Čak je u tome, možda, i preterivala. Veru Čukić je njihov brak podsećao na brak Nađe i Rjepnina u Romanu o Londonu. Seća se da su povremeno razgovarali na francuskom, i tada bi se jedno drugom obraćali sa vi. Todor Lalicki takođe svedoči o posebnoj nežnosti koju su pokazivali jedno prema dugom: “Jednom me je pozvala da vidim šta da radi s nekom tapiserijom, ogromnom, koja se već raspadala. Rekla mi je da je to od njene bake. Rekao sam da ću videti šta može da se uradi. Onda je ona morala da ode do Ateljea. Vratiće se za sat. ‘Sad će Guca da naspe viski...’ Guca je nasuo viski, sa sodom. Kaže: ‘Ma, Tošo, molim vas, kakva baba, kupila tapiseriju na nekom pariskom đubrištu!’ Imao sam utisak da Guca o Miri ima stav kao o nekakvom velikom detetu kome se sve prašta. Pričao mi je jedne večeri: Ona mu je na nekom putovanju kupila blejzer. Izgledao je sjajno, kao oni čuveni engleski blejzeri. Guca je obukao taj blejzer i otišao na prijem u englesku ambasadu nekim povodom. Hteo je da stavi ruku u džep, podigao je kapnu i shvatio da džepa nema, da je kapna lažna. ‘Molim vas, mora da mi je to kupila na nekom pariskom đubrištu!’ Nije pokazivao znake gneva zbog toga, naprotiv, sa velikim šarmom i finim duhom pričao je o njihovim odnosima.”

* * *

Dvadeset trećeg februara 1962. Narodni odbor grada Beograda za upravnika Kamerne scene Atelje 212 postavlja Miru Trailović. “Bila je to više administrativna odluka. Jednostavno mi je saopšteno da su odlučili da budem upravnik. Nekako je to bilo prirodno i spontano, pošto sam u tom pozorištu bila od prvog dana. Nije, koliko se sećam, bilo neko takmičenje za to mesto.”

Nije bilo tako jednostavno kao što je govorila. Iako je, i u vreme upravnikovanja Radoša Novakovića i Bojana Stupice, nosila glavni teret poslova u pozorištu, kome je uostalom i postavila idejne temelje, vlasti su oklevale da joj prepuste upravu Ateljea 212. Možda su mislili da je za to premlada ili im je, pre, smetala njena zapadnjačka orijentacija. Ili je, ipak, glavna prepreka bila činjenica da nije član Partije. I za nju je bila “vrlo zanimljiva enigma” to što je prethodno bila prvi urednik radio drame u Radio Beogradu, “jednoj od najekskluzivnijih ustanova u političkom smislu”. To je mogla objasniti jedino time da su njen stav i njeno ponašanje takvi da u potpunosti zadovoljavaju moralne norme. “Sredina se navikla na mene da ne budem član Saveza komunista, kao da jesam.”

Olga Jevrić smatra da se održala zahvaljujući tome što se vrlo elegantno, mudro, majstorski, takoreći virtuozno, probijala kroz Scile i Haribde sistema i režima. Osim toga, uspela je da zadobije poverenje, kao čovek koji je odan radu. Za Vladimira Stamenkovića presudna je, možda, njena sposobnost komunikacije ili, bolje reći, neka vrsta kontrolisanog negovanja društvenih veza: “Bila je vešt političar i imala je energiju koju je umela da iskoristi na najbolji mogući način. Ali je, verovatno, i splet okolnosti doprinosio tome da se ona održi. Ondašnjem režimu bila je potrebna legitimacija pred svetom da je civilizovan, da se razlikuje od drugih istočnoevropskih režima u odnosu na kulturu, pa i pozorište. Razvijala se dvostruka, veoma složena igra. Oni koji su širili granice slobode, a među prvima i najznačajnijima bila je Mira Trailović, koristili su potrebu režima za tom vrstom legitimacije, a režim je, opet, koristio njih da bi stekao ugled u svetu. Tako da je vrlo teško reći ko je tu s kim manipulisao. U krajnjoj liniji, sad je sve tako beznačajno. Sve ono što nas je mučilo u proteklih pola stoleća, bar spolja gledano, otišlo je u dim i pepeo.” Predrag Bajčetić misli da je objašnjenje njenog “slučaja” činjenica da nije bila pod političkom sumnjom: “Da je bila, ne bi se održala. Partiji su bili potrebni ljudi koji ne remete.” Za Renatu Ulmanski, pak, to više govori o vremenu nego o Miri Trailović: “Očigledno, tada je bilo dovoljno to što jedna osoba sjajno radi svoj posao.” LJubiša Ristić: “Ona je bila važan kulturno-politički faktor svog vremena. Nije njena snaga bila u težini njenog partijskog članstva. Nije joj članstvo bilo neophodno. Ona je bila mnogo važnija ličnost od bilo kog ministra kulture tog vremena. NJena uloga je zapravo uloga jednog značajnog ministra. Ono što je Andre Malro bio za Francusku, to je Mira Trailović bila za nas. Ono što je Mira Trailović radila u pozorištu, to je u Rusiji počelo tek 10-15 godina kasnije, Na Taganjki, a u drugim zemljama Istočne Evrope tek su 20-25 godina kasnije počeli da balansiraju kako je to Mira Trailović radila šezdesetih godina.”

Dejan Čavić podseća da je održavala dobre odnose sa mnogim visokim rukovodiocima Titove Jugoslavije. Ako bi se i desilo da napravi neki pogrešan korak, znala je koju će vezu da “potegne”. Ali, iznad svega je znala šta može a šta ne može, dokle sme da ide. “Nije u tom pogedu bila samo vešt političar, ona se razumevala u suptilnu igru politike” – kaže LJubiša Ristić. To mišljenje ne zastupa Dragan Klaić: “Nije, čini mi se, mnogo razumevala politiku. Primala ju je instinktivno, jer je tako bila jača od nje. Znala je da se povuče kad su pritisci bili opaki, da napravi kompromis, ali i da ga posle naplati, uvek čuvajući svoje dostojanstvo i dostojanstvo teatra. S ležernošću dame koja prividno ne obraća pažnju na incidente, iako ih savršeno registruje, umela je da pregrmi političke oluje, gluposti i skandale, eksplozije gneva ovog ili onog moćnika, diplomatske implikacije, i da radi dalje svoj posao, svesna da je u međuvremenu i sama postala institucija.”

Bilo je, verovatno, puno onih koji nisu ni znali da Mira Trailović nije član Partije ili su, kao Dragoslav Andrić, čak mislili da ima jaku partijsku podršku. Ako utisak nije varao, značilo je to da su ljudi u vlasti osetili, valjda intuitivno, da je u njoj takav potencijal koji može da napravi ono što ni pet komiteta ne može da napravi. Ako su pak sposobnost komunikacije sa ogromnim brojem ljudi i sposobnost da čuje šta drugi govore i usvoji tuđe mišljenje karakteristike političkog ponašanja, onda je Mira Trailović, veruje Slobodan Mašić, političar najvišeg ranga. Kao vešt političar, podseća Milan Vukos, radila je uvek na ivici noža, ali se nikada nije posekla. Vera Čukić: “Uspevala je sve da ubedi da je, baš takva, svima korisna. A ona sama bila je najkorisnija pozorištu.” Ako se i bavila politikom, to je bilo samo u službi njenog pozorišta za koje je, kako je to, nimalo ne preterujući, kazao njen prijatelj, bila vezana i srcem, i dušom, i telom.

Da bi se održala u pozorištu, bila je čak spremna da uđe u Partiju. Poverila je to svom prijatelju Vojislavu Kostiću. “Nije ona htela da uđe u Partiju iz nekih karijerističkih razloga, nego iz razloga opstanka: da opstane u pozorištu, u onome u čemu živi i za šta živi.” Dejan Čavić, koji je početkom sedamdesetih bio partijski sekretar u Ateljeu 212, otkriva da je ne samo izrazila želju da uđe u Partiju nego je napisala i molbu za prijem. Iznenađen i zbunjen, veli, na diskretan način pokušao je da je odvrati, ali je ona bila odlučna. “Znala je da se u Partiju prima preko partijske organizacije. Napisala je molbu i očekivala je da ću to izneti na partijski sastanak. Predosećao sam da to ne bi bilo uputno: da je izlažem nepotrebnim neprijatnostima u kući. Odlučio sam da se najpre posavetujem sa komitetlijama. Sekretar Opštinskog komiteta Starog grada rekao mi je: ‘Dobro si učinio što molbu nisi izneo na partijski sastanak. Ali, moram da pitam više instance.’ Ko je sve o tome razgovarao ne znam, ali u svakom slučaju posle nekih mesec dana dobio sam odgovor da njima Mira Trailović ne treba, da ona nije za njih. Nikom u Ateljeu to nisam rekao. Miri sam samo rekao da saglasnost nisu dali. Bila mi je zahvalna što sam tako postupio, što nikoga u pozorištu nisam obavestio. Ništa je nisam pitao, ništa mi o tome nije rekla, a sâm nisam mogao naći nijedan valjan razlog za njenu nameru. Imala je sve, zar joj je još i pripadništvo Savezu komunista bilo potrebno?”

(Nastaviće se)